Poštovani kolege studenti,
Draga deco i naša mladosti,
Sve što Vam budem rekao i napisao u ovom kratkom pismu Vi već znate i više puta ste to čuli. I pored toga ja osećam potrebu da Vam ipak pošaljem ovo pismo i da Vam kažem da sam ponosan što Vi postojite, što ste Vi naša budućnost i što radite to što radite. Što to radite sa mudrošću i sa dostojanstvom za primer svima nama. Sa druge starne, jako sam tužan što nisam sad tu sa vama da rame uz rame sutra pokažemo da Srbija ipak ima nešto zdravo i dobro u sebi.
Vas napadaju i napadaće Vas još više sa svih strana i sa svi mogućim sredstvima. Nazivaće vas stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, teroristima, huliganima, neradnicima i kojekavim sve imenima. Što vas budu više napadali i blatili, budite sve sigurniji da ste na pravom i na jedinom putu koji Vam sada predstoji! I Vama i nama koji smo uz Vas.
Moja generacija je imala sreću da u vreme studentskih protesta 1996/97. čelu srpske crkve bude sveti patrijarh, naš patrijarh Pavle. Nažalost, danas Vi nemate ni blagopočivšeg patrijarha Pavla, ni mitropolita Amfilohija, ni episkopa Atanasija. Oni sad nisu sa Vama da vas podrže i da vam daju očinski savet. Ali ne brinite, oni su sada pred samim Gospodom vaskrslim i njemu se mole za Vas i za sve nas.
Moja generacija je u više navrata u zadnjih trideset godina isto tako imala svoje ciljeve. Bivali smo na studentskim protestima od 1992. pa sve do 2000. Mi smo izgubili samo par meseci od školske godine ali smo docije izgubili mnogo više. Izgubili smo čitave decenije života
Deco, Vi plaćate i platićete visko cenu svojih ciljeva. Ali zapamtite, svaki uzvišeni cilj ima svoju cenu koja nije mala. Možda izgubite i žrtvujete godinu života i Vaše madosti. Moja generacija je u više navrata u zadnjih trideset godina isto tako imala svoje ciljeve. Bivali smo na studentskim protestima od 1992. pa sve do 2000. Mi smo izgubili samo par meseci od školske godine ali smo docije izgubili mnogo više. Izgubili smo čitave decenije života. Naša cela maladost je nepovratno izgubljena. Na žalost, mi nismo bilo dovoljno mudri kao što ste Vi sada i nismo mogli da istrajemo do kraja i postignemo naše ciljeve. I za to smo platili previsoku cenu.
Draga Deco, budite so ovoj zemlji, ali ne dozolite da so obljutavi. Ako nam so obljutavi, ko će nam zemlju osolit! Vi ste naša mladost i lepota, vi ste naša budućnost. Bez vas neće više biti ni Srbije, ni nas.
Кao što nekada davno reče naš veliki vojvoda Živojin Mišić: „Život je večita borba. Кo sme taj može, ko ne zna za strah taj ide napred. S’ punom voljom i nadom u Boga, napred Junaci!“
Nek vam Gospod vaskrsli podari dovoljno snage i mudrosti da se oduprete svim iskušenjima i napadima nepomjanika i njegovih satrapa! Nemojte ih mrzeti i osuđivati. Oni su kao težak bolesnik kome treba pomoć i lečenje! Ali, na žalost leka možda nema.
Srdačno Vaš,
univerzitetski profesor, dr Petar J. Grbović
