Iako je poslednjih dana velike pozornice zamenio fiskulturnim salama, a milionsku publiku preostalim članovima naprednjaka, plaćenim statistima i građanima koji mu zvižde, Aleksandar Vučić je dao sve od sebe da se stešnjen manevarski prostor koji mu je trenutno na raspolaganju, ne prelije i u njegove govore. A opet – prelilo se. Ponovo je morao da reciklira „obojenu revoluciju“ iako ju je pobedio još pre mesec dana i da iznosi neke planove napada i odbrane, umesto da svoj udžbenik privede kraju. Takođe je bio prinuđen i da u sve to uvrsti i neki dan D (čim ga se ratosilja vraća se bestseleru), koji će se navodno dogoditi 15. marta iako su studenti već četiri meseca u protestu i najavljuju će bez problema biti koliko god je potrebno da im se ispune zahtevi. A onda je sve to nafilovao senzacionalnim saznanjima do kojih je došao (izgleda da se i on informiše u Informeru) o navodnom državnom udaru, nemirima, nasilju, osvajanju Skupštine i RTS-a, ali i blokiranju predsedništva. Već je sebe video u ulozi taoca koji sedi u kabinetu, odsečen od lekara, lekova i hrane po ugledu na zaposlene u RTS-u tokom 22 sata blokade, dok mu neki divlji ljudi nude da potpiše papir kojim će odobriti prelaznu vladu, a on im uzvraća – ne, moraćete samo da me ubijete.
I pošto mu se ta slika nije dopala, još jednom je pokušao da svima preventivno utera strah u kosti ne bi li izbegao „državni udar“ koji tek što nije. Čak ga je i dokumentovao tvrdnjom da se sva morbidnost scenarija koji mu se priprema nalazi na nekom snimku koji nam je prepričao i iz čega smo saznali da mu direktno o glavi radi studentkinja Mila Pajić, zastrašujuće stvorenje od četrdesetak kilograma u ranim dvadesetim. Ali je on spreman i ume da uzvrati udarac (možda će čak i Mili stati na crtu), pa je odaslao „istorijsku“ najavu: „Svi koji budu učestvovali u tome biće pohapšeni. Možda će nam biti potrebno 15 minuta, možda sat vremena, možda dva. Tako da država će umeti da se ponaša kao država i tu nema nikakve filozofije“.
U istoriji još nikada nije viđeno da se žestoka odbrana vlasti, koja ima vojsku i policiju, sprovodi kao gerilska akcija u kojoj se na puteve postavljaju balvani ili posipiju ekseri
Imajući u vidu da je pričao o ličnoj ugroženosti i činjenici da građani zvižde njemu i njegovim stranačkim kolegama a ne sopstvenoj državi, ostalo je nedorečeno zbog čega se „država“ odlučila baš njega da štiti i da li je odluka da u Beogradu počnu da se gomilaju kombajni, traktori, krompiri, kese sa kamenicama, escajg na čudnim mestima, kore od banane i slični artikli koje koriste vojne sile, bila odluka Vučića ili „države“.
Ako je „države“ onda je malo verovatno da će se ponašati „kao država“ s obzirom da u istoriji još nikada nije viđeno da se žestoka odbrana vlasti, koja ima vojsku i policiju, sprovodi kao gerilska akcija u kojoj se na putevima postavljaju kosilice za travu, balvani ili posipiju ekseri, a kao oružana vojska koriste penzioneri nekada ozloglašene i rasformirane JSO koji metalne štapove malo koriste da bi lakše hodali, a malo da bi po glavama udarali šetače u parku. I kada im u svemu tome pomažu „glumci“ koji uniformu nikada nisu videli, ali će je rado obući za 8000 dinara dnevno i sesti među isto tako iznajmljene i plaćene „studente“ čiji je zadatak da kamufliraju činjenicu da SNS više nema ni 100 mladih ljudi spremnih da ih podrži iz ideologije.
Pokušaj blokade N1 je bio još jedan fjasko – umesto da se građani pridruže demonstrantima kao ispred RTS-a, došli su da ih izvižde
Nema sumnje da neko čudno raspoređivanje mehanizacije i učestale predsednikove pretnje da apokalipsa stiže za sve sem one koji ga podržavaju budi izvesnu nelagodu kod jednog broja građana, ali bi svi možda mogli da se prisete da su prosvetni radnici, kako je to primetio Dušan Kokot, u trenutku kada su bili izloženi daleko većem pritisku, vlastima poručile „probaj, hajde, nemoj više da pretiš čoveče“ i nisu ustuknuli ni kada su im zaista ukinuli plate, tako da bi bilo baš blamantno kada bi sada neko ustuknuo u pokušaju da se izbori za pravnu državu zato što je na zelenu površinu postavljena šačica kriminalaca, a po gradu posejani džakovi sa ciglama.
Uostalom, odnos snaga je uspostavljen još pre tog 15 marta. Dovoljno je da se prisetimo blokade RTS-a i nepregledne mase ljudi koja je došla da podrži studente i da to uporedimo sa blokadom N1 na koju je stiglo dvadesetak pobunjenika kojoj se takođe pridružio veliki broj građana ali sa namerom da ih izviždi i otera.
