Pretnjom da će uvesti sveopšte carine na uvoz iz Kanade, Meksika i Kine (one na svu robu iz Kine u međuvremenu su već uvedene, prim.), i to bez ikakvog opravdanog razloga, predsednik Donald Tramp potvrđuje koliko veliku opasnost predstavlja po Ameriku i njene trgovinske partnere. Ali od toga kako će druge zemlje odgovoriti na bezobzirne Trampove politike zavisiće koliku će štetu globalna ekonomija pretrpeti. Američki trgovinski partneri moraju da sačuvaju pribranost i odupru se iskušenju da ludilo učine još većim.
Čini se da većina analitičara veruje kako ispravan način da se reaguje jeste da se odgovori ravnom merom. Kao što se i očekivalo, i Kanada i Meksiko zapretili su da će uzvratiti, da bi se na kraju s Trampom nagodili oko privremenog odlaganja uvođenja carina. Ali nije jasno zašto bi uzvraćanje istom merom trebalo smatrati normalnim i poželjnim kad se na američko uvođenje carina s pravom gleda kao na sumanuto. Kreatori politike u drugim delovima sveta ne smeju da izgube iz vida istinu koju je Tramp odlučio da ignoriše: troškovi uvođenja carina se najvećim delom snose na domaćem terenu.
Sveopšte carine pogodile bi pre svega američku privredu: SAD će postati zarobljenik Trampove politike
Foto: EPA-EFE/CRISTOBAL HERRERA-ULASHKEVICH
Instinkt da se uzvrati je prirodan. Da biste odvratili školskog siledžiju, s njim morate da se konfrontirate odlučno mu se suprotstavljajući. Ali carine koje bi druge zemlje uvele na američku robu ne samo što ne bi razuverile Trampa, već bi samo postigle da njegova pogrešno usmerena ozlojeđenost postane još veća. Još važnije od toga, logika odmazde u tom trenutku prestaje da važi. Taj pristup po principu „oko za oko“ može da obezbedi kooperativnost druge strane u izvesnim okolnostima, kao u slučajevima kad postoji zatvorenička dilema (reč je o poznatom misaonom eksperimentu iz teorije igara, prim.). U tom scenariju, svaki od aktera ima koristi od vlastitog unilateralnog poteza, ali će se naći u goroj poziciji kad i svi drugi akteri slede istu logiku. Trampove carine ne uklapaju se u ovu karakterizaciju.
Instinkt da se uzvrati je prirodan. Ali carine koje bi druge zemlje uvele na američku robu ne samo što ne bi razuverile Trampa, već bi samo postigle da njegova pogrešno usmerena ozlojeđenost postane još veća
Suprotno Trampovim tvrdnjama, trošak američkih carina najvećim delom plaćaju američki potrošači i američke kompanije s uvoznim inputom. Stoga argument u prilog „optimalnih carina“, prema kome neka zemlja može da profitira na tome što će demonstrirati svoju monopolsku moć na svetskim tržištima, ovde, reklo bi se, nije primenjiv. Selektivna trgovinska zaštita tu i tamo može da ima pozitivan efekat kao deo šire razvojne agende ili programa „zelenog“ rasta. Ali sveopšte carine pogađaju američku privredu, i to više nego privrede drugih zemalja. Trampova Amerika postaje zatvorenik isključivo vlastitom krivicom.
Isto tako, carine koje bi Kanada i Meksiko uveli kao odmazdu najviše bi naškodile njihovim ekonomijama. Kao manje značajni akteri svetske trgovine, te zemlje imaju i manju sposobnost da troškove uvođenja carina prevale na Sjedinjene Države. Njihova uključenost u lance snabdevanja u okviru severnoameričkog trgovinskog prostora (kao u slučaju auto-industrije) uvećava troškove do kojih bi poremećaji tih lanaca doveli, ali ne menja činjenicu da se troškovi uvođenja carina suštinski snose kod kuće. Jezikom teorije igara rečeno, odmazda putem uvođenja carina ne predstavlja ono što bi se nazvalo „najboljim odgovorom“.
Da se vratimo na analogiju sa školskim siledžijom. Zamislite da se suočavate s agresorom koji na vas nasrće bez ikakvog razloga. Izgleda kao ludak dok se posle svakog zamaha rukama udara po telu. Šta bi trebalo da učinite? Možete da uzvratite na isti način i oponašate ono što on radi, ali u tom slučaju ćete izgledati podjednako ludo, budući da biste time sebi još više naudili. Najbolja strategija bi stoga bila da minimizujete štetu držeći se na najvećoj mogućoj distanci od siledžije i čekajući da, nakon što je sam sebe tako izudarao, klone u nekom ćošku.
Zemlje koje će snositi teret Trampovih mera nemaju tu vrstu luksuza da mogu da se izoluju od američkog uticaja. Svakako da će ih carine zaboleti. Ali stvari ne bi trebalo da učine gorim tako što će se prema vlastitim ekonomijama odnositi kao Tramp prema američkoj
Da budemo načisto: Kanada, Meksiko, Kina i druge zemlje koje će snositi teret Trampovih trgovinskih mera nemaju tu vrstu luksuza da mogu da se izoluju od američkog uticaja. Svakako da će ih američke carine zaboleti. Ali stvari ne bi trebalo da učine gorim tako što će se prema vlastitim ekonomijama odnositi kao Tramp prema američkoj. Neka hiruruški precizna odmazda protiv onih industrijskih grana koje Trampa politički podržavaju možda će biti neizbežna iz unutrašnjopolitičkih razloga. Ali prevagu bi trebalo da imaju zdrav razum i umerenost, za dobro tih zemalja i globalne ekonomije od koje zavise.
Neke brine da će Trampa obuzeti trijumfalizam ukoliko mu druge zemlje snažno ne uzvrate. Ali najsigurniji način da ga postavite na svoje mesto jeste da ne pridajete prevelik značaj njegovim pretnjama i tretirate ga kao slabog. Najefikasnija poruka koju američki trgovinski partneri mogu da pošalju Trampu glasila bi ovako: „Ako želite da uništite vlastitu ekonomiju, vama na volju; mi ne planiramo da uništimo naše. Umesto toga ćemo se okrenuti drugim, pouzdanijim trgovinskim partnerima. Hvala lepo.“
Povrh toga, američki trgovinski partneri – čak i oni mali – nisu u potpunosti nemoćni vis-à-vis SAD. Njima na raspolaganju stoje i drugi instrumenti osim onih spoljnotrgovinskih. Mogu, na primer, da oporezuju profite domaćih podružnica pojedinih američkih multinacionalnih korporacija. Gabrijel Zakman s Pariske škole ekonomije predlaže da Kanada i Meksiko Ilonu Masku uvedu porez na imovinu, a pristup Tesle njihovim tržištima uslove njegovim prethodnim plaćanjem tog poreza. Prednost takvog pristupa je u tome što bi se njime potencijalno generisao direktni fiskalni prihod koji bi završavao u budžetima tih zemalja.
S obzirom na to kakve poteze Tramp povlači, trebalo bi da budemo zabrinuti zbog perspektiva koje otvara ova pogubna trka ka dnu. Tridesetih godina prošlog veka ciklus uzajamnih odmazdi je međunarodnu trgovinu gurnuo u sunovrat, a globalnu ekonomsku depresiju učinio još gorom. Izbegavanje ponavljanja takvog ishoda od presudne je važnosti. Dobra vest je da se najgori deo štete koja će nastati može ograničiti i da će troškove najvećim delom snositi SAD, pod uslovom da drugi ne preteraju s vlastitim odgovorima. Američki trgovinski partneri bi trebalo da zadrže prisebnost i nastave da se ponašaju kao da je sve u redu.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
