Srbija spada u demografski najstarije zemlje sveta, pa je prema popisu iz 2020. više od petine stanovnika bilo starije od 65 godina. Država se u tome ne snalazi, dopuštajući razne vrste diskriminacije starijih (setimo se samo epidemije korona virusa), ali i ne uspevajući da kontroliše rad gerontoloških domova, velikom većinom privatnih, od kojih su na desetine ilegalni, a još više ih je neusklađenih sa propisima.
Rezultat takve politike je 12 žrtava požara tokom nešto više od godine. Poslednji, buknuo u januaru u Domu za smeštaj starih i odraslih „Ivanović“ u Velikom Borku kod Barajeva, odneo je osam života, pokrenuvši niz hapšenja odgovornih, pa i među državnim službenicima. Naime, baš tad je pokrenuta „velika akcija suzbijanja korupcije“ od Višeg javnog tužilaštva, probuđenog namenski – povodom studentskog bunta, ali i krajnje selektivno.
Na dalju istragu sada čekaju vlasnici „Ivanovića“, i njihov sin, kao i četvoro zaposlenih u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Prvi su privedeni zbog sumnje da su izvršili teško (krivično) delo protiv opšte sigurnosti, a drugi jer su svojim (ne)činjenjem omogućili da Dom radi čitavu deceniju otkad su nepravilnosti primećene.
Šta sve nije bilo po zakonu
Po dosadašnjim saznanjima, „Ivanović“ je obnovio dozvolu 2021, iako mu je račun bio blokiran od 2020. Tom koruptivnom prilikom čak je povećan kapacitet smeštaja sa 16 na 29 korisnika. Veliki broj njih patio je od neuroloških i psihijatrijskih oboljenja, koji zahtevaju posebnu brigu i nadzor, dok je kobne noći u zapaljenoj kući bio prisutan samo sin vlasnika, nekvalifikovan i već osuđivan za marifetluke iz iste oblasti. Takođe, korisnika je bilo više no što je i inače sporna licenca dopuštala.
Javnost su ipak najviše uznemirile izjave resornog ministra Nemanje Starovića, koji je isprva tvrdio da je poslovanje Doma bilo zakonito, da bi se docnije „informisao“, obelodanivši princip „ćerki firmi“, po kom je „Ivanović“ plivao u mutnim finansijskim vodama. A daleko da je bio jedini takav (i sličan) u Srbiji.
Sve nabrojano ukazuje da nešto u sistemu socijalne zaštite (starijih, u ovom slučaju) debelo ne štima, počev od fakta da termin „dugotrajne nege“ sistemski nije prepoznat, kako ističe mr Nadežda Satarić iz udruženja Amity.
Zbog takve kratkovidosti države ispaštaju osobe sa teškoćama u obavljanju dnevnih životnih aktivnosti, kao što je kupanje, oblačenje, ishrana, ustajanje iz kreveta, kretanje, upotreba toaleta… Zbog nje stradaju i oni što potrebuju trajniju medicinsku pomoć, u kakve spada čak 31,5 odsto starijih građana, po istraživanju Instituta za javno zdravlje Batut iz 2019, inače poslednjeg takve vrste.
„Razlozi za ovako stanje višestruki su, od činjenice da više od polovine starijih osoba, ili njih oko 773.000, živi u staračkim domaćinstvima, bez ikog mlađeg da im pomogne na dnevnom nivou“, Satarić apostrofira. Plaćenih negovatelja je malo, jer svako ko može beži u inostranstvo, zbog mnogo veće zarade za zaista teške poslove. Usluge gerontodomaćica koje (su)finansiraju lokalne samouprave, takođe brojem podbacuju potrebu za podrškom od makar dva sata dnevno, do pet dana u nedelji, na šta su one ograničene, Satarić zapaža.
Jednokratna milost
Korisnika novčanog dodatka na ime tuđe nege i pomoći ima svega oko 51.000. Uglavnom su to slepa lica, osobe sa demencijom i starija lica sa neizlečivim bolestima, koje sistem vidi kao najpotrebitije. Svota koju oni dobijaju kreće se od 13.000 do 30.000 dinara, kako je otkrio predsednik Aleksandar Vučić u naletu milostivosti novembra 2023, kada je toj grupaciji udelio (mimo svojih ingerencija) jednokratnih 10.000 dinara.
Više od polovine starijih osoba, ili njih oko 773.000, živi u staračkim domaćinstvima, bez ikog mlađeg da im pomogne svakog dana
Na državne domove sa 9.000 mesta čeka se više od godinu dana, s obzirom na to da kapacitete u oko 15 odsto slučajeva popunjavaju mlađi od 64 godine. Ovo je opet ishod dodvoravanja EU kroz proces deinstitucionalizacije i razvoj vaninstitucionalnih usluga u zajednici. Kako taj proces zapravo nije sproveden, odrasla lica sa psihičkim invaliditetom šalju se u ustanove za starije, koje su u nazivu dobile dodatak „i odrasle“ (kao u primeru Velikog Borka).
„Dopunski“ smeštajni potencijal privatnih domova od oko 10.000 mesta (skupa sa državnim) podmirio bi potrebe, ali je cena za većinu previsoka, i kreće se u rasponu od 600 do 2.000 evra mesečno.
„U nekim okruzima, poput Moravičkog, nema nijednog državnog doma, od njih 42 ukupno, dok privatnih (277) ima širom Srbije, pa i po seoskim sredinama“, naglašava Satarić. Na privatne ustanove gleda se kao na način bogaćenja, pa vlasnika ima i iz političkih krugova, koje je početkom februara „dostojno“ predstavio dr Zoran Zečević, bivši narodni poslanik iz redova Zavetnika.
Udruživši se sa sinom, inače zvaničnim vlasnikom zapravo nelegalne ustanove, Zečević je prvo napao, pa oterao, a zatim i ugrozio živote republičkih inspektora, insceniranom saobraćajnom nesrećom. Kako policija nije reagovala u njihovu zaštitu, ostaje sumnja da li će državni funkcioner (pa makar i bivši) odgovarati, kako za ovu krivičnu radnju, tako i za rukovođenje nizom ilegalnih domova, tokom niza proteklih godina.
Poprave situaciono, pa opet po starom
Inače, inspekcijske kontrole gerijatrijskih ustanova su sporadične, i mahom se realizuju po nečijoj prijavi, ili u cilju obnove licence. Ovo je posledica manjka inspektora, te njihove opterećenosti, kako za Radar objašnjavaju u inspektoratu Ministarstva za socijalna pitanja (iz čijih redova je ono četvoro uhapšenih). Učinkovitost njihovog rada smanjuje se i zbog neadekvatne reakcije ostalih inspekcijskih službi, a nekad i njenog odsustva, kao i reakcija organa policije i sudstva.
Mere koje inspektori kazneno propisuju poštuju se situaciono, da bi se nakon kontrolnog nadzora sve vratilo na staro, ekonomski isplativije, pa se inspekcije godinama bave jednim te istim slučajem, kako navode u Ministarstvu. Kazne za prestupe minimalne su, te nimalo popravno-vaspitne, dodaćemo ovoj poražavajućoj listi.
Inspekcijske kontrole gerijatrijskih ustanova su sporadične, i mahom se realizuju po nečijoj prijavi, ili u cilju obnove licence
Postojanje domova registrovanih kao pansioni ili zdravstvene ustanove, takođe onemogućava nadležne inspekcije da efikasno rade svoj posao, budući da se radi o svojevrsnoj rupi u zakonu. Međutim, „rupe“ su bezbrojne, te je teško naći izlaz, tj. zdravo tkivo u nazovisistemu.
Deo odgovornosti za loše stanje u oblasti socijalne zaštite starijih, snose i srodnici smeštenih u institucije bez licence ili, pak, licencirane, u kojima su mogli da se uoče nedostaci i nepravilnosti, dodaju u Ministarstvu. U nameri da upozore na objekte koji rade mimo dozvola i licencom garantovanih uslova, ovo telo državne uprave nudi na svom sajtu spisak legalnih domova iz državnog i privatnog sektora. Ali, kad je stani-pani, usled mnogih sistemskih manjkavosti, ko će ovo listati?
Ideali iz stare Jugoslavije
Sva je prilika da se nikom ovde ne isplati da oboli i ostari, iako je u te svrhe uplaćivao u PIO celog svog radnog veka. Nekada se na starost drugačije gledalo, pa je i dalje ideal institucionalnog smeštaja Dom Bežanijska kosa, pretekao iz stare Jugoslavije.
Zvali su ga tada „zlatnim kavezom“ zbog starima upriličenog komfora, a ipak sa otklonom od starenja, jer kavez je kavez, ma od kakvog materijala bio. Izgrađen velelepno i promišljeno, taj dom „nije nikad obnovljen, od osnivanja“, kako zapaža unuka jedne od korisnica. „U pocepane tapete uvukao se ‘miris’ urina, i sve je otrcano i propalo, pa deluje krajnje odbojno“, ona svedoči za Radar.
Da bi svoju baku smestila („po sopstvenom zahtevu!“) u taj posiveli „kavez“, morala je da „potegne veze“, i papreno ih „podmaže“. Sada bakina penzija pokriva iznos od oko 50.000 dinara za smeštaj u trokrevetnoj sobi, što „nije preterano, ali treba dočekati prijem, ako nemaš para za mito“. Uzgred, i prosečna penzija iznosi koliko i smeštaj u Kosi, pa bar pola starije Srbije o njoj može samo da mašta.
Na domske usluge naša sagovornica nema zamerke, ali da i ovde ima proceduralnih propusta govori podatak da je januara 2023. jedan korisnik do smrti pretukao drugog, što se nekako zataškalo, ali se procedura pooštrila isključivanjem unošenje oružja (osim trofejnog, koje se drži pod katancem).
Plus po plus…
Privatni domovi, listom mnogo noviji, pa i mahom čistiji od Kose, daleko su skuplji, pa ne tako prebukirani. Na bazičnu (već navedenu) cenu smeštaja, dodaju se troškovi za specijalističke preglede, fizikalnu i ostale terapije, što se i dalje podrazumevaju u državnom smeštaju. U režimu davanja iz privatnih džepova, regrutuju se usluge mesnih domova zdravlja ili privatnog zdravstvenog sektora.
Još kad dođe do pelena, minus u kućnom budžetu postaje preveliki. Upadljiv je i manjak negovatelja, a posebno obučenih.
„Za taj poziv moraš da budeš rođen“, gotovo sa ponosom kaže jedna gerijatrijska sestra iz privatne gerijatrijske ustanove. Jer, koji to novci mogu da pokriju danonoćnu posvećenost ljudima koji se mahom osećaju ostavljenim, dok ih sustižu bolesti i predznaci umiranja? Pa možda baš oni što ih dobijaju „gastarbajteri“ u Austriji, Nemačkoj.., starajući se o mahom daleko vitalnijim ljudima.
Jer, tamošnji sistemi i o tome brinu, dok ovde sve ostaje na strategijama, ili praznom slovu na papiru, i samom faličnom. Naime, nakon gotovo decenije bez strateškog dokumenta, Srbija je lane usvojila novu Strategiju za unapređenje položaja starijih u Srbiji od 2024. do 2030. I to „punu nedostataka“, po mišljenju Brankice Janković, aktuelne poverenice za zaštitu ravnopravnosti, a od 2006. do 2012, direktorke Gerontološkog centra Beograda.
Epidemije i slične pošasti
„U novoj strategiji mnoge oblasti nisu uopšte obrađene, poput suzbijanja diskriminacije, kriznih situacija, održivosti penzijsko-invalidskog osiguranja i socijalne i zdravstvene zaštite… Nisu utvrđene mere za dostizanje ciljeva u nekim segmentima. Nema mera za obezbeđivanje finansijske sigurnosti u starosti, nisu prepoznate ranjivije grupe, niti predviđene aktivnosti za unapređivanje sistema zdravstvene zaštite – gerijatrijske podrške, palijativne nege i zbrinjavanja“, Janković navodi.
Iskustveno svesna da je data oblast kompleksna, Janković je svodi na „glavno pitanje – bezbednost korisnika i zaposlenih, koja podrazumeva široki spektar problema, od protivpožarne zaštite do ispravnosti ventila, hrane, poštovanja sanitarnih pravila“. „Jedna greška u manipulaciji namirnicama, može da izazove tešku zarazu, sa mogućnošću drastičnog širenja. Sanitarna inspekcija će vam zatvoriti kuhinju, a vi se snađite za sutrašnje obroke“, kaže Janković.
Njene reči potkrepljuje epidemija salmonele (od pokvarenih uskršnjih jaja) u Domu za stare „Pero Marić“ u čačanskom selu Vranić, 2015, u kojoj je preminulo sedmoro štićenika. U fusnotu treba staviti i nekontrolisano divljanje virusa korone u domovima u Nišu, Petrovaradinu, Popučkama, Smederevu, Umci, Negotinu, Zemunu.., pet godina kasnije. Zatvaranje zahvaćenih ustanova iz epidemioloških razloga nije mnogo dobrog donelo, iako se ne zna precizno broj štićenika domova umrlih od kovida.
„I, šta god da se desi, ne možete se previše oslanjati na one iznad vas. Da bi sanirao goruće probleme, uzdaješ se u svoje znanje i znanje zaposlenih, njihov i svoj rad i volju. Ulaganje u infrastrukturu i bezbednost objekata mora biti prioritet, kako za upravu domova tako i za resorno ministarstvo“, Janković ističe. S obzirom na potplaćenost kadra, ne treba da čudi ako neko „ogorčen i ponižen“ namerno napravi propust. Džaba onda hapšenja i istrage, obeštećenje nije moguće.
Srpsko društvo tako je na klackalici, tradicionalno privrženo ideji da se o starijim brinu mlađi ukućani. Sad, kad je u fazi otimanja od patrijarhata, u koju ustanovu mogu da budu sigurni?
Ako uzmemo u obzir sve rečeno, plus promenu strukture porodice, i još pražnjenje budžeta demografskim starenjem Srbije, starijim građanima se piše crno, dokle god nadležni ne mare za jednu od najranjivijih populacija. I tu nema ulagivanja tipa „naše bake i deke“, zapravo prepuštene entuzijazmu pojedinaca. A to nije sistem, već bezmalo anarhija.
