Studentski protesti traju dva meseca. Omasovljuju se i privlače sve veći broj ljudi, prvo nastavnika i profesora, a onda i ostali deo populacije koji u njima vide istinsku borbu za bolje društvo i vladavinu prava. Međutim, nije samo u pitanju da se jedan sistem poboljša i da mu se uklone anomalije koje su nataložene kapilarnim koruptivnim ponašanjem.
Protest nije svrha niti cilj po sebi, zbog, kako se to glupo i maliciozno formuliše s vrha – „rušenja države’’ (opravdanje koje može zamazati oči samo neukom svetu kome se pojam „vlast“ izjednačava sa pojmom „država“). Protest je intermedijarni stupanj ka nečemu boljem (nadajmo se). Uzrok ovoj krizi je u tome što se naše društvo već godinama, ako ne i decenijama generalno, po svim nivoima – urušava (nadstrešnica je, svi su primetili, zapravo trenutak buđenja, neka otrežnjujuća metafora koja se materijalizovala in vivo kako bismo se svi trgli iz letargije).
Šta bi bio suštinski uzrok ovoj tragediji? Zapravo – novac. Ljudi koji su na vlasti, ne samo ovi, nego i prethodni, a i oni pre njih su napravljeni od istog „ materijala“. Njihov smisao života je zgrnuti što više novca i materijalnih dobara. Međutim, smisao života nije u tome, već upravo suprotno – smisao života jeste voditi smislen život, koji ima ciljeve koji ispunjavaju čoveka i njegovu dušu. Zbog toga ta neutaživa želja za sticanjem još, još, još… jer praznina u duši se ne popunjava novcem već – smislom. Najčešće onim što novac ne može kupiti. Koji su to ciljevi, pitate? Pa oni koje su nam najčešće i škola i roditelji usadili odmalena: poštovanje, ljubav, prijateljstvo, odanost, moral, pravičnost, empatija, sve to je zapravo besplatno, ako je istinsko. Ovde postoji sukob između principa „imati“ i principa „biti“, kako to lepo From opisuje u istoimenoj studiji. Generalno je tako u celoj zapadnoj civilizaciji, ali kod nas sa malignom dijagnozom, jer je naplata u ljudskim životima.
Šta bi bio suštinski uzrok ovoj tragediji? Zapravo – novac. Ljudi koji su na vlasti, ne samo ovi, nego i prethodni, a i oni pre njih su napravljeni od istog „materijala“. Njihov smisao života je zgrnuti što više novca i materijalnih dobara
Ljudi gladni vlasti, gramzivi, osioni, bahati, podli, jednom rečju moralne nakaze, sve gledaju kao materijalnu vrednost i kroz novac. Naravno, da bi što više toga prisvojili (u što kraćem vremenu) bore se kroz politiku! Za njih je to vrsta „ozvaničene pljačke“. I bukvalno svako ko dođe na vlast ovu zemlju doživljava kao plen, a neizgrađenost solidnih institucija koje to sprečavaju, ili bar donekle limitiraju, olakšava otimačinu. Problem je u tome što su ovi sadašnji na advanced nivou u odnosu na ostale: anulirali su i ono malo državnosti, pravde i morala koje je oronuli sistem vukao još iz socijalizma. Patentirali su pljačku stvarajući iluziju da Srbija napreduje. Svaki investicioni plan je izgovor za podizanje kredita, naduvavanje troškova kako bi svako u tom „lancu pljačke“, kapilarno raspoređenom, dobio svoj mali deo. I svi su zadovoljni! Super, samo što je zemlja na izdisaju, a narod sa njom. Oni funkcionišu kao da lekar, koji svakog dana posećuje bolesnika pod parolom da ga leči, ali mu obavezno izvadi poneki organ, umesto toga bolesnika našminka, očešlja, namiriše i stavlja razne proteze da izgleda zdrav. Svi znaju, ali svi su oguglali i pomirili se sa tim. Bolesnik (Srbija) neće još dugo: posle Expa i litijuma to je – kraj. Ali zaista. Nema dalje. I oni na to računaju, tumor koji su proizveli je uznapredovao.
Ljudi gladni vlasti, gramzivi, osioni, bahati, podli, jednom rečju moralne nakaze, sve gledaju kao materijalnu vrednost i kroz novac. Naravno, da bi što više toga prisvojili bore se kroz politiku! Za njih je to vrsta „ozvaničene pljačke“
Pokušaj zastrašivanja, raznih oblika provokacija, pokazuje nemoć u odnosu na dostojanstvenu mirnoću i sabranost studentskih protestnih skupova. Vlast, sazdana na novcu, interesu i korupciji to ne može da razume. Ne shvataju kako se studenti ne daju potkupiti ili zastrašiti i kako to da ih niko nije platio (makar sendvičima). Zato izmišljaju da su opozicioni ili strani plaćenici, i u svom laganju gube iz vida najvažniju činjenicu: da je sve očiglednije da su oni zapravo strani plaćenici. Oni koji najplodniju zemlju rasprodaju za rudarenje, oni koji ne mare za svoj narod, oni koji ne mare ni za to jadno Kosovo, ni za poljoprivrednike koji nas sve hrane… Oni koji su podrepaši neokolonijalnim strvinarima, belosvetskim bitangama istog kova, udvorice koji jedan drugoga drže u labavoj ravnoteži, jer znaju da je iluzija koju grade o uspehu i „ekonomskom tigru“ samo mehur od sapunice koji uskoro puca. Oni koji su zadužili ovu zemlju (uz pomoć Svetske banke i MMF-a) za toliko novca da ona nikad, ali nikad, neće biti slobodna. Oni studentima, nastavnicima i svim mislećim ljudima od integriteta drže slovo o patriotizmu.
Vlast, sazdana na novcu, interesu i korupciji, to ne može da razume. Ne shvataju kako se studenti ne daju potkupiti ili zastrašiti i kako to da ih niko nije platio
Naše društvo je duboko bolesno: s jedne stane su goreopisani specimeni, sa druge je narod ubijen u pojam, umoran, apatičan i rezigniran. Što bi rekli genetičari – dve negativne epigenetske situacije. Epigenetika se inače bavi uticajima okoline na nasledne osobine, čak i na rekonfiguraciju DNK, pa te modifikacije mogu postati nasledne, šireći se i na potomstvo! U nepovoljnim situacijama, okolina stvara negativno, stresno polje koje može uticati na psihosomatske manifestacije kod jedinke rađajući bolesti, anomalije, degenerativne promene. Nasuprot tome, u povoljnim uslovima zdrave životne i socijalne okoline, zdrave emotivne sredine uz adekvatan životni stil koji negujemo, popravlja se epigenetička struktura organizma.
Zašto ova digresija?
Nisam stručnjak, ali mi se čini da studenti svojim poletom, čestitim stavovima i nepokolebljivošću menjaju ovu toksičnu situaciju koja može rezultovati „skokom“ nabolje, jer je epigenetski plan veoma promenljiv i može biti reverzibilan. Ako se pozitivna epigenetika može narušiti teškim okolnostima ili lošim životnim stilom, može se isto tako obnoviti vraćanjem zdravih socijalnih okolnosti i pozitivnog okruženja sazdanog na moralnim vrednostima koje važe podjednako za sve. Podržati studente zato nije pitanje smene vlasti, već se radi o pokušaju suštinskog ozdravljenja nacije. I u tome moramo biti složni, dajući im nedvosmislenu podršku.
