Devet dana od verovatno najvećeg protesta ikada održanog u Novom Sadu, sa koga je tražena odgovornost za smrt 14 osoba na koje se srušila nadstrešnica železničke stanice, ni jedan željeni rezultat nije vidljiv.
Sa političke strane, osim ostavke koju je Goran Vesić podneo takoreći „u svojstvu građanina“ a ne kao osoba spremna da preuzme bilo kakvu odgovornost, sve što je vlast smislila da je adekvatno trenutku jeste da se ugradi u posao čišćenja fasade, zamene prozora i nešto nameštaja u Gradskoj kući (preliminarna cena: 120 miliona dinara, ali bilo bi pravo iznenađenje da se tokom te složene operacije ne nagomilaju nepredviđene okolnosti koje će je dodatno uvećati). Sa strane pravosuđa – ni toliko. U dosadašnjih pet saopštenja Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, nije navedeno ni jedno krivično delo koje stoji u pozadini masovnog stradanja, niti jedno sumnjivo lice – o privođenju zarad sprečavanja uticanja na svedoke da ne govorimo. Sa druge strane, isto to tužilaštvo se oglasilo dan nakon protesta sa veoma konkretnim informacijama o hapšenjima ili traganju za počiniocima čitavog niza dela: Uništenje i oštećenje tuđe stvari, Napad na službeno lice, Izazivanje opšte opasnosti i Povreda ugleda Republike Srbije.
To poslednje krivično delo („ko javno izloži poruzi Srbiju, njenu zastavu, grb ili himnu“) suflirano je od strane predsednika Srbije prvo preko Instagrama gde je tokom protesta govorio o uništavanju „srpske trobojke“, a potom (za slučaj da organi gonjenja nisu vični društvenim mrežama) i preko megafona na samom mestu „zločina“, odnosno ispred prostorija SNS-a u Novom Sadu odakle je poručio: „Nikada više nikome nećemo da dozvolimo da gaze našu srpsku trobojku“. A još pre nego što je stigao da bodri stranačke saborce, funkcioneri SNS-a redom su izbacivali saopštenja u kojima su, osim nad sudbinom zastave kojom su pokušali da zaštite izlog stranačkih prostorija, kukali i nad ipak polomljenim staklima. Ono što nedostaje u ovoj slici jeste – policija.
Preča posla
Iako protestni skup nije bio prijavljen, pomoćnik direktora policije Dragan Vasiljević izjavio je da su svojim operativnim radom i putem društvenih mreža saznali da će se održati i stoga izvršili potrebne pripreme da zaštite vitalne objekte i angažovali dovoljno snaga. To što prostorije Srpske napredne stranke i dalje nemaju status vitalnog objekta jeste blago utešno iz perspektive brisanja granice između partije i države, ali i dalje je policijska intervencija očekivana ako neko uzme da ih razbija.
Osim ako… napadi nisu prijavljeni?
Imajući u vidu da MUP već trpi kritike da nije dovoljno učinio na zaštiti Gradske kuće, za šta je ministar Ivica Dačić ponudio objašnjenje da postavljanje kordona ispred zgrade jeste razmatrano ali da se za tu opciju nisu odlučili da bi izbegli eskalaciju nasilja, Radar se obratio Ministarstvu sa pitanjem da li su pripadnici Srpske napredne stranke prijavili policiji razbijanje izloga na stranačkim prostorijama u Novom Sadu. Takođe smo pitali, ukoliko nisu prijavili pre nego što su izdali saopštenja o napadu, da li Ministarstvo namerava da javno reaguje i to objasni javnosti.
To što prostorije Srpske napredne stranke i dalje nemaju status vitalnog objekta jeste blago utešno iz perspektive brisanja granice između partije i države, ali i dalje je policijska intervencija očekivana ako neko uzme da ih razbija
Iznenađujuće, odgovor nismo dobili ni posle nedelju dana, iako su kada je poslanica Danijela Nestorović tokom skupštinske rasprave o litijumu izjavila da je tog jutra zatekla probušene gume na svom automobilu, promptno reagovali sa čak dva saopštenja. U prvom su nam, za svaki slučaj, dva puta naglasili da je policiju okrenula u 10:45 „iako je ranije, pre nego što je pozvala policiju, u Narodnoj skupštini izjavila da je već prijavila slučaj policiji, što nije istina“, a potom i da su pričali sa vulkanizerom i utvrdili da gume nisu ni bile probušene. Na veliku radost Ane Brnabić koja je odlučila da je citiranje navoda MUP-a neuporedivo značajnije za opšti interes od bavljenja rizicima koji nosi planirani rudnik Rio Tinta i ostatak dana provela prepričavajući hronologiju prijave.
Na konferenciji nakon protesta u NS, Brnabić nas nije obavestila u koliko je sati prijavila policiji razbijanje izloga o kome je i sama izdala saopštenje. Niti je Ministarstvo reagovalo saopštenjem u kome bi branilo svoj ugled, kao što je recimo učinilo u maju 2017. kada se oglasilo „povodom brojnih netačnih navoda koji su se pojavili u više medija, između ostalog i kako policija nije preduzela odgovarajuće mere u pojedinim situacijama na današnjem skupu“ i sve ih odbacilo kao „tendenciozne, zlonamerne i neistinite“ tvrdnje.
Naravno, jedna mogućnost je da prijava jeste stigla, ali u tom slučaju bi objašnjenje da su imali preča posla sa čuvanjem institucija i da na tolikom skupu prosto nije bilo moguće pokriti ceo grad zvučalo suvislo i neuporedivo bolje od ćutanja. Ali ćutanje je svakako očekivano ako su se naprednjaci zadovoljili prijavom napada Tanjugu. Od 2015. godine, do kada seže arhiva saopštenja MUP-a, Ministarstvo ni u jednom saopštenju nije prozvalo SNS niti protivrečilo bilo kakvom njenom navodu. Kao predmet saopštenja, napredna stranka se pojavljivala samo usled napada na njihove aktiviste ili prostorije, pretećeg komentaru na stranačkom nalogu na jednoj društvenoj mreži, pa čak i zbog slučaja bacanje farbe na stranački plakat. Sa druge strane demantovali su navode Stranke slobode i pravde, Narodne stranke, Pokreta slobodnih građana, Demokratske stranke, Dveri…
„Nema šta, moraju da veruju u državu i u sistem“
Naprednjaci nikada nisu bili počašćeni saopštenjem MUP-a koje zvuči poput „Iako ovaj događaj nije prijavlјen, niti je gospodin Šabić pozvao policiju, želeo policijsku pomoć niti asistenciju u bilo kom trenutku, policija je izašla na lice mesta“, nisu opomenuti „da se uzdrže od iznošenja netačnih informacija u javnost i ne zloupotrebljavaju policiju u dnevnopolitičke svrhe“ ili „da se zbog političkih razloga ne unosi pometnja među građane Srbije“. Govori njihovih poslanika ni jednom nisu zaslužili komentar oblika „narodni poslanik Balša Božović nastavlja da obmanjuje javnost iznošenjem laži“ niti su im poslanici javno posramljivani u maniru „Grbović je potom sa stranačkim kolegama otišao u KBC Zemun, a potom na konferenciju za novinare i još uvek se nije odazvao pozivu da dođe u policijsku stanicu da da izjavu, što su ostali akteri incidenta učinili“.
Ali uprkos tolikoj lojalnosti, SNS policiji sve vreme uzvraća potpunim nepoverenjem. Iako policija nije bila pod kontrolom neke druge vlasti u poslednjih 12 godina, svaki put kada se desi nešto nezakonito za šta su lično zainteresovani, njihovi funkcioneri i odbori pohitaju da opomenu „nadležne institucije“ (nekada i da baš podviknu) da je potrebno da rade ono što im je posao da rade.
Pokušaji edukovanja nadležnih su izgleda bili uzaludni, pošto od 2017. prelaze na jednostavniju formu skandalizovanja i naručivanja reakcije, poput poziva nadležnim organima da privedu pravdi „fašiste“ koji su „histerično duvali u pištaljke“ (mislili su na aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava koji su protestovali na promociji knjige osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina)
Pa čak i da ih uči poenti primene zakona. Tako su u saopštenju o „sramnom i brutalnom napadu aktivista Demokratske stranke na fotoreportere agencija Tanjug i Beta“ iz 2015. pozvali nadležne da reaguju „kako se ovakve stvari više nikada ne bi ponavljale“, a naredne godine osuđujući „varvarski i necivilizovan čin“ fizičkog napada na direktora vranjanskog Zavoda za urbanizam upozorila da „od toga kakva će biti reakcija nadležnih i da li će njihov odgovor biti adekvatan, zavisi da li će možda sledeći put još neko od naših sugrađana prolaziti kroz ovakav scenario“.
Pokušaji edukovanja nadležnih su izgleda bili uzaludni, pošto od 2017. prelaze na jednostavniju formu skandalizovanja i naručivanja reakcije, poput poziva nadležnim organima da privedu pravdi „fašiste“ koji su „histerično duvali u pištaljke“ (mislili su na aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava koji su protestovali na promociji knjige osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina).
Ali dok poslednji primer malo zvuči kao da od policije očekuju nešto više od zakonske obaveze, šta reći za „pozivamo nadležne državne organe da reaguju i hitno privedu pravdi sve Đilasove batinaše koji tuku žene, čak i na biračkom mestu“ (decembar 2018)? Može li nešto zvučati više kao situacija u kojoj se reaguje po službenoj dužnosti?
Vrhunac javnog iskazivanja nepoverenja u policiju verovatno predstavlja napad na urednika Srpskog telegrafa Milana Lađevića iz 2021. godine (ne pomešati sa napadom Lađevića na novinara Radara Vuka Cvijića) kada je čak 12 funkcionera Srpske napredne stranke reagovalo. Glišić je apelovao na državne organe, Mirović zahtevao od policije da se što pre pronađe napadač, Vesić izrazio tanašnu nadu da bi nadležni ipak mogli da odrade svoj posao „pošto sе to dogodilo u cеntru grada i tu ima puno sigurnosnih kamеra“, a Lončar malodušno konstatovao da sistem ne funkcioniše: „Poslе nеkažnjеnih psovki upućеnih prеdsеdniku i prеtnji njеgovoj dеci i porodici, ovo jе normalan slеd događaja, koji mora hitno da sе sankcionišе, jеr u suprotnom možе da budе još samo gorе“.
Ali Nebojšu Stefanovića je zamenio Aleksandar Vulin, Vulina Bratislav Gašić, Gašića Ivica Dačić, a saopštenja SNS-a o krivično-pravnim stvarima i dalje zvuče identično kao pre deset godina. I u svemu tome, gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić na pitanje o strahu građana nakon rušenja železničke stanice odgovara sa: „Nema šta, moraju da veruju u državu i u sistem“.
I veruju, baš onoliko koliko i SNS veruje u sistem.