U studiji „Odgovornost predsednika Republike za povredu Ustava – zabrana uticaja na vršenje sudijske funkcije“ dr Tanasije Marinković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i stručnjak za ustavno pravo, ustanovio je da je u periodu od 2017. kada je došao na funkciju, do 2020. Aleksandar Vučić imao najmanje 25 izjava u kojima je prekršio odredbu člana 149 Ustava. Od tog dana je kršenje Ustava dodatno dobilo na ubrzanju, pa je nedavno rezultiralo ponudom da predsednik organizuje „savetodavni referendum“ o njegovom opozivu, što po mišljenju Marinkovića znači da bi građani presuđivali u institucionalnom sporu najviših organa državne vlasti iako je svima jasno da u Srbiji ne postoji institucionalni spor budući da je nesporno da predsednikova stranka i njeni sateliti čine nadmoćnu većinu u Skupštini. „Ali predsednik je spreman da ga fingira“, ističe Marinković i to ilustruje Vučićevom izjavom „Mi ćemo da vam damo 126 glasova za većinu“.
A da li je spreman da fingira i da je predsednik svih građana, ili smatra da ima pravo da bira samo one koji su mu po volji, jedna je od tema razgovora sa Tanasijem Marinkovićem.
Pet dana nakon pogibije 14 ljudi Aleksandar Vučić nije otišao u Novi Sad, ali je dojurio čim je razbijen prozor na stranačkim prostorijama. Da li predsednik ima zakonska ali i moralna prava da pravi razliku između građana u smislu koji su zaslužili a koji ne da ih teši?
Prilikom stupanja na dužnost predsednika Republike, Aleksandar Vučić je položio zakletvu kojom se obavezao će sve svoje snage posvetiti ostvarivanju ljudskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije. On bi, prema tome, morao ne samo da se uzdrži od svakog oblika političke diskriminacije, već i da aktivno doprinosi stvaranju društvene kohezije. Međutim, on i pravi razliku između građana i, štaviše, antagonizuje građane jedne protiv drugih. Istina, ako se malo bolje pogleda, on tada, u Novom Sadu, a i inače u sličnim situacijama, nije štitio toliko pripadnike svoje stranke koliko je štitio sebe, opsednut sopstvenom veličinom.
Tom prilikom je rekao da u Novom Sadu neće živeti oni koji mrze Srbiju. Ko je merodavan da sudi ko voli a ko mrzi Srbiju i na koji način se obezbeđuje da oni koji je „ne vole“ tu ne žive. Prinudnim iseljenjem? Hapšenjem?
Upravo u tom delu izjave Aleksandra Vučića vidi se koliko je opsednut sopstvenom veličinom. Građani su protestovali i neprestano protestuju pre svega protiv njega, upravo zato što je on autokratski uspostavio vlast nad svim institucijama u državi, pokrajini i lokalnoj samoupravi. Upornim organizovanjem kontramitinga, bilo otvorenih bilo prikrivenih (u vidu batinaša koji skrnave legitimne proteste), kao i hapšenjem organizatora protesta i učesnika u njima, Aleksandar Vučić želi da otme građanima i ulicu. A ona je poslednje utočište obespravljenih kada im se oduzmu prvo institucije vlasti, a onda postepeno i društvo. Ne treba zaboraviti da je sloboda okupljanja imala karakter kolektivne slobode govora pre nastanka masovnih medija. No, tako je i danas – gde god je sloboda govora ugrožena, nedemokratske vlasti strahuju od okupljanja građana. U uslovima sveopšte ugroženosti građani imaju pravo i da mrze vlastodršca, onog koga smatraju odgovornim za svoju poniženost. Zanimljivo je da je vlastodržac u toj mržnji prema njemu prepoznao mržnju prema državi – Srbiji, po principu apsolutističkih monarha „država, to sam ja“. Po istoj logici on sudi o tome ko voli a ko mrzi Srbiju i kako prve treba nagraditi, a druge kazniti.
Ulica je poslednje utočište obespravljenih kada im se oduzmu prvo institucije vlasti, a onda postepeno i društvo. Gde god je sloboda govora ugrožena, nedemokratske vlasti strahuju od okupljanja građana
Ustav kaže da se zabranjuje diskriminacija na osnovu političkog uverenja, ali konstantno od predsednika slušamo da je opozicija lopovska, nacistička, lešinarska, a da je „pristojan svet“ za njega. Da li je to diskriminacija ili može da odgovori u svom stilu: Pa šta sam slagao?
Zabrana političke diskriminacije – stvarne ili pretpostavljene – danas je najnezaštićeniji oblik diskriminacije u Srbiji. Ima naravno diskriminacije i po drugim osnovama u Srbiji – polu, rodu, seksualnoj orijentaciji, nacionalnoj pripadnosti, starosti, invaliditetu, i ti osnovi diskriminacije su još češći od političke diskriminacije. Međutim, politička diskriminacija, pogotovo govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, dolazi od najviših državnih organa i prenosi se na ostale organe vlasti i čitavo društvo. Njene žrtve su kako oni koji zaista jesu druge političke pripadnosti, tako i oni za koje su najviši predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti umislili da su im politički protivnici: slobodnomisleće sudije, tužioci i naravno profesionalni mediji. Potvrđujući svoj totalitarni duh, oni rezonuju po principu „ko nije s nama – protiv je nas“. Ta matrica se prenosi na čitavu državnu strukturu. Na ovaj ili onaj način korumpirani ili zastrašeni glavni javni tužioci, sudije Upravnog suda i sudija Ustavnog suda odbijaju da gone za krivična dela protiv izbornih prava, odnosno da sude u izbornim sporovima u skladu sa zakonom, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i Ustavom. U tom smislu je zabrana političke diskriminacije danas najnezaštićenija u Srbiji.
Nedavno je na zahtev dela građana koji su tražili ostavke odgovornih za žrtve u Novom Sadu, premijer Miloš Vučević izjavio da se „traži nečija glava da bi se umirila svetina“. Da li naš zakon dozvoljava takvu vrstu uvreda samo zbog sopstvenog mišljenja i sopstvenog načina poimanja odgovornosti i ako ne ko bi bio nadležan da reaguje?
Ta izjava Miloša Vučevića je samo jedna u nizu onih koje ilustruju sve prethodno rečeno. U trenutku kada se s pravom traži odgovornost za krivce novosadske tragedije, oni koji bi trebalo da pokažu najveći stepen skrušenosti, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što se nalaze na najodgovornijim javnim funkcijama – predsednik Republike, predsednica Narodne skupštine i predsednik Vlade – takmiče se u bahatosti. Politika je nažalost postala gladijatorska arena u kojoj se reči ne biraju, što potvrđuje i upravo okončana trka za predsednika SAD, a postoje države, poput Rusije, u kojima se politički protivnici i fizički eliminišu.
Novosadskom tragedijom se dodatno narušava kult graditelja koji je Aleksandar Vučić brižljivo stvarao o sebi, više ili manje suptilnim mehanizmima propagandne i ekonomske represije
Svedoci smo sve većeg pozivanja na informativne razgovore u policiju „u svojstvu građanina“, maltene uoči svakog protesta. Kako bi bilo da policija prvo malo otvori novine i informiše se, kao i svi ostali?
Na delu je sve veća represija režima Aleksandra Vučića. On se uspostavio kroz propagandnu represiju – kontrolom nad medijima, i ekonomsku represiju – kontrolom nad zapošljavanjima u javnom sektoru, stvaranjem neravnopravnosti na tržištu povlašćivanjem sebi bliskih privrednika itd. Od 2020. godine i policijskog batinanja građana na demonstracijama izazvanih zloupotrebama vanrednog stanja, postepeno jača i fizička represija. U fizičku represiju – zastrašivanje – spada i pomenuto sve češće pozivanje građana na informativne razgovore pre i posle protesta. Ta promena tehnologije održavanja na vlasti svedoči o ugroženosti režima, da se njegovi temelji ljuljaju. Učestalost i masovnost demonstracija širom Srbije protiv iskopavanja litijuma pokazali su da medijska i ekonomska represija više nisu dovoljno efikasno sredstvo vladanja. Novosadskom tragedijom se dodatno narušava kult graditelja koji je Aleksandar Vučić brižljivo stvarao o sebi više ili manje suptilnim mehanizmima propagandne i ekonomske represije. Taj trend fizičke represije će se očigledno nastaviti i jačaće ukoliko mu se građani, a pre svega političke stranke, odlučno i organizovano ne suprotstave.
Ako pogledamo sve te primere, kako se naziva sistem u kom je deo građana koji nije vatreni poklonik vlasti potpuno diskreditovan i isključen iz javnog života? I u kom su i nerežimski novinari uskraćeni za informacije koje su državne institucije dužne da im daju?
Sloboda izražavanja ne podrazumeva samo pravo da se saopšti mišljenje ili informacija već i da se oni prime kao i da se traže. Ona je temelj demokratije. Nažalost, sve što je politički osetljivo ili se autocenzurom nadležnih institucija pretpostavi da je politički osetljivo, nailazi na posebne kriterijume i uslove koje treba ispuniti, a koje naš pravni poredak ne poznaje, ili još uobičajenije nadležne institucije tada na ta prava, zahteve, predloge, jednom rečju postupke koji se pokreću, ni ne reaguju. Pogledajte samo koliko dugo čekamo da Ustavni sud Srbije odluči o zahtevima za poništavanje decembarskih izbora, a podneti su kako za republičke izbore tako i za pokrajinske i beogradske. Ili koliko dugo čekamo da se pokrene procedura za izbor novog sastava Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, a da se i ne prisećamo kako je radio stari sastav Saveta i da nikada nije odlučio o petoj nacionalnoj frekvenciji. I to su potvrde političke diskriminacije u Srbiji i njene nekažnjivosti.
A da li „pošteni i pristojni građani“ koji glasaju za SNS imaju institucije ili svoja prava obezbeđuju na prijateljsko-burazerskoj osnovi?
Partokratski i klijentelistički režim Aleksandra Vučića svakako da obezbeđuje određene povlastice svojim pristalicama. Naravno, nemaju sve pristalice isti značaj pa ni povlastice nisu iste: običan birač, partijski vojnik i tajkun nemaju isti status. Međutim i to što „pošteni i pristojni građani“ ostvaruju od svojih prava ne možemo da kažemo da ostvaruju na institucionalan način jer institucije podrazumevaju racionalnost, zakonitost i profesionalnost u postupanju. A ako se prava ostvaruju po partijskoj osnovi, onda je to sve suprotno prethodno navedenim načelima institucionalnog postupanja. Međutim, i ti naizgled povlašćeni građani počinju da uviđaju sve mane koruptivnog režima čiji su deo. Beogradske tragedije prošle godine i novosadska tragedija ove godine stavile su i pristalice i protivnike Vučićevog režima u isti položaj. I jedni i drugi – svi smo osetili šta znači biti u ‘prirodnom stanju’, onom u kojem je, kako je Tomas Hobs još pre nekoliko vekova primetio, čovekov život „opasan, skotski i kratak“. A on je takav zato što nam je jedna stranka otela državu i od institucija napravila svoje biroe za zapošljavanje stranačkih poslušnika. Tako se ispostavilo da bi se neki životi možda i sačuvali da su prosvetne, policijske, građevinske i druge inspekcije radile svoj posao kao institucije.
Nedavno nam je Vučić poručio da „nudi savetodavni referendum“ o njegovom razrešenju „ili možete da me ubijete, jer trećeg nema“? Koja je od te dve mogućnosti više u skladu sa zakonom?
U važećem ustavnom poretku Republike Srbije ne postoji mogućnost održavanja referenduma o opozivu predsednika Republike. Ustav i Zakon o predsedniku Republike tako nešto ne dopuštaju. Predviđeno je jedino da Narodna skupština ima nadležnost da pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti predsednika Republike za povredu Ustava, i da glasa o njegovom razrešenju. Savetodavni referendum o razrešenju predsednika Republike takođe nije moguć. Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi propisuje da prema vrsti akta koji je predmet izjašnjavanja građana, referendum može biti ustavotvorni, zakonodavni ili upravni. Međutim savetodavni referendum o odgovornosti predsednika Republike bi spadao u kategoriju pravosudnih akata, koji prema Zakonu ne mogu biti predmet referenduma. Dakle, predsednik Republike se ponovo igrao institucijama i učinio nam je „neustavnu ponudu“.
U važećem ustavnom poretku ne postoji mogućnost održavanja referenduma o opozivu predsednika republike. Ustav i Zakon o predsedniku republike tako nešto ne dopuštaju. Dakle, predsednik se ponovo igrao institucijama i učinio nam je „neustavnu ponudu“
Da li to znači da najbolji student prava ne drži do Ustava ili je poslednji koji je pročitao onaj iz devedesetih, kada je studirao?
Zakonom o referendumu je uređeno da Skupština može raspisati referendum o pitanju od šireg značaja iz svoje nadležnosti radi pribavljanja mišljenja građana o odluci koja treba da bude doneta u vezi s tim pitanjem. Kao što smo već rekli, Narodna skupština ima nadležnost da pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti predsednika Republike za povredu Ustava, i da glasa o njegovom razrešenju. Ti akti su po svojoj prirodi pravosudni (tužilački i sudski), a ne ustavotvorni, zakonodavni ili upravni, te u tom smislu ne mogu biti predmet referenduma. Na prvi pogled Aleksandar Vučić je zaista zamenio Ustav od 2006. za Ustav od 1990. koji jeste poznavao referendum o opozivu predsednika Republike. Moguće je da je reč o omašci koja govori o njegovoj podsvesti, o preziru prema Ustavu od 2006. koji je donela vlast pod kojom je on bio u opoziciji, dok je Ustav od 1990. donela vlast koja je njemu bila mnogo bliža ideološki. A možda je reč i o namernoj, smišljenoj neustavnoj ponudi da bi njome dodatno ponizio opoziciju. On pokazuje svoju tobožnju velikodušnost dok istovremeno drži i nož i pogaču u svojoj ruci, jer on odlučuje o tome ko su građani Srbije koji mogu da glasaju na referendumu, s obzirom na sve manipulacije s Jedinstvenim biračkim spiskom, i on odlučuje o tome kakva će biti svest „odabranih“ građana Srbije, s obzirom na sve manipulacije u medijima s nacionalnom frekvencijom.
