Ne bi ova pripovest o srpskim političkim strankama nekad i sad bila zaokružena bez Demokratske stranke. Nјen kontinuitet u diskontinuitetu, ideološka i organizaciona obnova posle bezmalo pola veka, njena doslednost u istorijskom trajanju, svakako je svrstavaju među najznačajnije političke činioce na javnoj sceni Srbije i Jugoslavije. S pregršt argumenata moglo bi se tvrditi da je jedino Demokratska stranka uspela da sačuva istinsku programsku i karakternu autentičnost od svog nastanka do dana današnjeg. Ovo, naravno, i u pozitivnom i u negativnom smislu.
Demokrate nastale od – radikala
Koreni Demokratske stranke sežu u prve godine dvadesetog stoleća kad se jedna grupa mlađeg članstva otcepila od Pašićevih radikala (1901). Ubrzo je osnovana Samostalna radikalna stranka, koja je dvaput formirala vladu i u više mahova bila u koaliciji sa svojim nekadašnjim partijskim drugovima i lјutim rivalima iz Narodne radikalne stranke. Upravo jedno takvo dvojno ministarstvo, pritom u ostavci, uvelo je Srbiju u Prvi svetski rat i vodilo je sve do 1917.
U to rano doba, samostalce su predvodila trojica Ljubomira: prvi predsednik i premijer Ljubomir Stojanović, veoma popularni Ljubomir Živković, novinar i publicist, i Ljubomir Davidović, potonji predsednik Demokratske stranke.
Nјihova odluka o izdvajanju iz radikalskih redova bila je načelne prirode. Oni nisu prihvatali jedan taktički kompromis s naprednjacima i kralјem Aleksandrom Obrenovićem, smatrajući taj Pašićev potez za izneveru partijskih principa i želјu stranačkog vrha da se po svaku cenu domogne vlasti. Ipak su, nedugo zatim, pristajali na saradnju s pašićevcima, uglavnom nevolјno i nategnuto.
Jugoslovenski projekat
Demokratska stranka, pod tim nazivom, osnovana je posle jugoslovenskog ujedinjenja 1919. Ideja osnivača bila je u stvaranju jedne opštejugoslovenske organizacije liberalno-demokratskog usmerenja. No srž ove nove partije, kojoj su pristupili i predstavnici Hrvata, Bošnjaka i Slovenaca, nalazila se, rekoh, u Samostalnoj radikalnoj stranci. Samostalsko političko iskustvo, stranačka mreža odbora, članstvo i lokalni odbori predstavlјali su temelј na kom je građena Demokratska stranka. U svom zvaničnom imenu imala je pridev „Jugoslovenska“.
Tokom godina između dva rata uglavnom se nalazila u opoziciji sa dve kratkotrajne Davidovićeve vlade i nekoliko koalicionih, takođe kratkotrajnih, pokušaja. Uvođenjem ličnog režima Aleksandra Karađorđevića januara 1929. bio joj je suspendovan rad kao i svim ostalim političkim strankama. Ipak, jedan istaknuti član Demokratske stranke, Vojislav Marinković, po svemu što se zna bio je autor kralјevog šestojanuarskog proglasa. U Stojadinovićevom razdoblјu (1935-1939) demokrate su u dva maha predvodile udruženu opoziciju ostvarujući znatan izborni rezultat uprkos izrazito nepovolјnim uslovima i ukupnoj političkoj atmosferi u zemlјi.
Ono što je bilo i ostalo karakteristično za Demokratsku stranku jeste njena idejna heterogenost. Milorad Drašković, u komunističkom atentatu usmrćen ministar unutrašnjih dela, autor zloglasne Obznane, nalazio se u samom stranačkom vrhu. Svetozar Pribićević, demokratski čelnik, Srbin iz Hrvatske, važio je za najtvrdokornijeg zastupnika unitarizma dok nije napustio Demokratsku stranku i okrenuo ćurak sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Demokratski poslanici u ustavotvornoj skupštini glasali su za Vidovdanski ustav 1921. Od 92 njih, 89 se izjasnilo u korist ustavnog predloga. Na drugoj strani, sam predsednik Davidović uporno se trudio da pronađe kompromis sa Hrvatskom selјačkom strankom i njenim šefom Stjepanom Radićem, čiji je program podrazumevao uvođenje republike i federalizaciju Jugoslavije.
Po završetku Drugog svetskog rata i pobede Komunističke partije, predsednik demokrata Milan Grol učinio je veliki napor kako bi se sačuvali bar tragovi parlamentarne demokratije. Bez uspeha, razume se.
Obnova rada u nevreme
Demokratska stranka je obnovlјena 1990. U tom poduhvatu učestvovali su istaknuti beogradski intelektualci u sadejstvu sa starim članstvom iz emigracije. Obnova je izvedena uz poštovanje tradicije i kontinuiteta prilagođenim tadašnjim političkim (ne)prilikama u SFRJ na putu definitivnog raspada i građanskog rata.
Poštovani čitalac, pretpostavlјam, zna sve, ili skoro sve, o skorašnjem istorijatu Demokratske stranke. Otud iz ovih redaka neće saznati ništa novo. Ni novo, ni epohalno. Ipak, čini mi se, ponešto vredi zabeležiti. I podsetiti se.
Kako god da se o njoj sudi i uprkos ponekim ogrešenjima i promašajima, Demokratska stranka je ostala verna proklamovanim demokratskim uverenjima. Uporedo i u vezi s tim, njeno je opozicionarstvo za sve ove tri i po decenije neupitno. Mnogo bolјa u otporu nego u vršenju vlasti, ona je građanstvu ulivala poverenje u prvom slučaju, a gubila ga u drugom. Kao da joj je opozicionarstvo u krvi dok joj je položaj u upravlјanju državom nekako neprirodno stanje.
Demokratska je stranka, poput svoje predratne prethodnice, skup raznorodnih ideja i različitih lјudi sa različitim pogledima. Zato je, od samog početka, bila izložena unutrašnjim neslaganjima i isuviše čestim podelama i cepanjima. Ona je, u stvari, glavni rasadnik političkih stranaka, struja i pokreta tokom naše novije istorije. Istovremeno, ona najduže traje, deluje i nastupa u političkom životu Srbije u poređenju sa ostalim opozicionim partijama.
Duga senka atentata
Svoj dolazak na vlast posle prevrata 5. oktobra 2000. i svoju nameru da zemlјu menja iz korena platila je mučkim ubistvom svog prvog čoveka i prvog nekomunističkog premijera od 1945. Taj je gnusan zločin, čija je prava istina i dalјe nepoznata, zadao težak udarac Demokratskoj stranci. Ali, više od toga, zaustavio je pravac Srbije ka ukupnoj emancipaciji i evropskoj budućnosti. Ono što je usledilo u dva mandata Borisa Tadića, u velikoj je meri bilo obeleženo i sputano posledicama tog bezočnog čina izvršenog 12. marta 2003. Nikad Demokratska stranka više nije bila ono što je bila ranije. No, istini za volјu, svojih se demokratskih opredelјenja nije odricala.
Povremene afere su pratile Demokratsku stranku i u negdašnje doba i u savremenosti. Nјen ministar finansija Vojislav Velјković, na primer, bio je upleten u mahinaciju ogromnih razmera sa kursom jugoslovenskog dinara ranih dvadesetih minulog stoleća. O onim koruptivnim i drugim skandalima iz današnjeg vremena dovolјno je pričano i prepričavano. Za takve nečasnosti nema i ne može biti izgovora. Ni izgovora, ni opravdanja.
Nisu svi što su nastupali pod imenom Demokratske stranke bili dorasli njenom značaju i ugledu. Naprotiv. Bilo je među njima karijerista, ubačenih lјudi, nesposobnih i neiskrenih. Bilo je i nestručnih. A bilo je, bogami, i neispravnih i pritvornih. Mnogi od njih su, alavi na vlast i privilegije, pretrčali u aktuelni režimski tabor ostavlјajući sramotan trag za sobom. Uostalom, zato su i na višestrukim izborima bili dramatično kažnjeni.
I u onom starom vremenu i u ovom sadašnjem, mora se priznati, Demokratska stranka stoji kao okosnica opozicionarstva. Kamen međaš, epicentar. Oličenje protivlјenja zloupotrebama vlastodržaca. Demokrati su takvi bili i kao monarhisti, i kao republikanci. I u Jugoslaviji, i u Srbiji. Svagda evropejci i zapadnjaci. Rodolјubi, mirotvorci, kosmopoliti.
Nikad nisam bio član Demokratske stranke. Svojevremeno sam odbio poziv da joj se priklјučim. Imao sam i imam kritike na njen rad i politički nastup. Neslaganja i razmimoilaženja.
No, da je Demokratska stranka, u svom istorijskom kontinuitetu, neprekidna i najmanje nedosledna politička partija kod nas, nepobitna je činjenica. I činjenica i istina.
