12446066 copy
Foto: EPA-EFE/NIKOLETTA STOYANOVA

Posledice ukrajinske operacije u Rusiji teško je precizno predvideti, ako ni zbog čega drugog, onda zbog procene jednog britanskog diplomate koji je potpisniku ovih redova, pre godinu i po dana, rekao da smatra da će nuklearna crvena linija za Vladimira Putina biti upravo okupacija ruskog tla

U osvit druge godišnjice ruske invazije punog opsega na Ukrajinu, o ovom se ratu govorilo daleko manje nego ranije. Masakr u Pojasu Gaze ulazio je u peti mesec trajanja i delovalo je da je zamorenost ratom na istoku Evrope i izveštavanjem o njemu uzela maha – na kraju krajeva, koliko god ljudi izgubilo život i domove i koliko god rat u Ukrajini temeljno prekomponovao geopolitičke odnose na globalnom nivou, svetska javnost nije mogla u nedogled da saoseća s nesrećama, individualnim i nacionalnim, da zuri u slike i snimke razrušenih Marijupolja i Harkova ili da se pribojava posledica moguće katastrofe zbog udara na nuklearna postrojenja u Zaporožju. Međutim, šest meseci kasnije, rusko-ukrajinski sukob ponovo je okupirao pažnju globalne publike, što se čudnovato gotovo poklopilo s drugom godišnjicom prve uspešne ukrajinske kontraofanzive – ako je u avgustu 2022. godine režim u Kijevu, potpomognut zapadnim resursima i partnerima, uspeo da povrati kontrolu nad velikim delovima hersonske i harkovske oblasti, u utorak 6. avgusta 2024. godine je odlučio da rat prebaci preko granice i okupira delove ruske teritorije. Posledice ove operacije teško je precizno predvideti, iako će biti dalekosežne, ako ni zbog čega drugog, onda zbog procene jednog britanskog diplomate koji je potpisniku ovih redova pre godinu i po dana rekao da smatra da će nuklearna crvena linija za Vladimira Putina, predsednika Ruske Federacije, biti upravo okupacija ruskog tla.

Neočekivana kontraofanziva

A nije delovalo da će ovakav razvoj situacije biti moguć. Svega tri meseca ranije, u maju, ruska soldateska načinila je proboj u harkovskoj oblasti koji je, kažu, teritorijalno bio najveći u prethodnih osamnaest meseci. Usledilo je karakteristično mrcvarenje na bojnom polju, uz blago rusko vođstvo, a gubljenje ukrajinske kontrole nad naseljima na istoku zemlje objašnjavano je, između ostalog, i zastojem u slanju zapadne pomoći. Ruska vojska je unazad godinu dana bombardovala energetsku infrastrukturu Ukrajine, što je dovodilo do prekida u snabdevanju električnom energijom. Ukrajinska vojska je uzvraćala tako što je dronovima napadala ruska naftna postrojenja, rafinerije, depoe i nalazišta, čime je s jedne strane smanjila preradu nafte Rusije za oko 15 odsto, ali i povećala cene energenata na globalnom nivou. Ipak, nekih trideset kilometara dubok upad u kursku i belgorodsku oblast, čijih je oko hiljadu kvadratnih kilometara, odnosno sedamdesetak naselja, dospelo pod ukrajinsku kontrolu, niko nije mogao da predvidi. To potvrđuje i činjenica da je do kraja meseca, a verovatno 22. avgusta, iz Kijeva i Moskve u katarsku prestonicu Dohu trebalo da stignu diplomatske misije kako bi se pregovaralo o delimičnom prekidu vatre kada je o napadima na energetska postrojenja reč. Šansa za postizanje dogovora sada deluje neuporedivo manja, iako se mogućnost video-konferencije i dalje ne odbacuje. S druge strane, može se čuti da Ukrajina nikada nije ni verovala u dobru volju zvanične Moskve, budući da su se vazdušni udari na infrastrukturu pojačavali, i to pred prve mesece jeseni, kasnije i hladne zime.

„Rusija mora da oseti posledice rata“, saopštio je predsednik Volodimir Zelenski tri dana nakon početka invazije, „jer Rusija je donela rat u našu zemlju i treba da oseti šta je učinila. Ukrajinci znaju kako da postignu svoje ciljeve. A mi nismo birali da svoje ciljeve ostvarimo u ratu.“

Rusija mora da se suoči sa sopstvenim slabostima koje su dešavanja iz poslednjih mesec dana ogolile. Jasno je da njeni političari i donosioci odluka ovaj napad nisu očekivali. To će imidž i predsednika i njegovih saradnika kao sposobnih zaštitnika naroda i države ozbiljno poljuljati

Njegov savetnik Mihail Podoljak bio je jezgrovitiji, poručivši građanima Rusije da, „ako ne žele da gledaju rat, moraju da okončaju rat“. Ili, rečju, da izvrše pritisak na svoje predstavnike, izabrane milom ili silom, drugo je pitanje, da obustave „specijalnu vojnu operaciju“.

12449201 copy
Izbeglice nakon napada na kursku oblast. Foto: EPA-EFE/STRINGER

Veliki rizik

I, dok su ukrajinske trupe govorile o nepripremljenosti ruskih protivnika, mahom regruta koji su se listom predavali, te lakom ulasku na tuđe tlo bez mnogo gubitaka, vrhuška u Kremlju je nakon višednevne ćutnje – ali i promptne evakuacije oko 200.000 civila – napad okarakterisala kao „veliku provokaciju“. Naročito što je napad izvršen naoružanjem i tehnikom koji su stigli sa Zapada. Naime, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden privremeno je u maju ukinuo zabranu da Ukrajina napada ruske ciljeve američkim sredstvima, dozvolivši sprovođenje te odluke pod uslovom da je doneta u defanzivne svrhe. Da li je invazija na rusko tlo sprovedena u skladu s tom namerom, ostaje siva zona podložna tumačenjima. Zato se ni Pentagon ni Bela kuća od početka avgusta baš i ne utrkuju u nedvosmislenim komentarima, premda deklarativno nisu promenili ploču. S druge strane, iz Ujedinjenog Kraljevstva su poručili da sve njihovo naoružanje, osim dalekometnih raketa „storm šedou“, Ukrajina sme da koristi po sopstvenom nahođenju.

Jer, cinik bi rekao da je Putinov režim napad na Ukrajinu od prvog dana takođe pravdao potrebom da se zaštiti od širenja vojnog uticaja NATO. I poneko bi se možda i složio s tim. Isto tako, nema sumnje da će ulazak ukrajinske vojske u kursku oblast, kao i napadi na belgorodsku oblast, smanjiti pritisak ruske vojske na Harkov, budući da će tamošnje trupe morati da se pomere nešto južnije. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova tvrdi da se to neće desiti. Jer, Kremlj je na novonastali front već poslao hiljade ranije mobilisanih regruta – nešto što je predsednik Rusije svojim građanima praktično obećao da se više neće dešavati – uz najavljenu pozamašnu apanažu. Kolika god bila, nezadovoljstvo unutar same Rusije sigurno će rasti.

Dok su ukrajinske trupe govorile o nepripremljenosti ruskih protivnika, mahom regruta koji su se predavali, te lakom ulasku na tuđe tlo bez mnogo gubitaka, vrhuška u Kremlju je nakon višednevne ćutnje – ali i evakuacije oko 200.000 civila – napad okarakterisala kao „veliku provokaciju“

profimedia 0898280044 copy
Zarobljeni ruski vojnici. Foto: Roman PILIPEY / AFP / Profimedia

S druge strane, ako ruske snage uspeju da odbiju, a potom i neutrališu ukrajinsku pretnju, zvanični Kijev naći će se verovatno u najnepovoljnijoj poziciji od početka rata. Odmazda će izvesno biti značajna. Opet, ako ni zbog čega drugog, onda zbog neumoljive statistike koja pokazuje da je „ratni kapitalizam“ Ruske Federacije uspeo da sa sto milijardi dolara teškim vojnim budžetom proizvede više municije, raketa i tenkova – od kojih su mnogi remontovani sovjetski, doduše – nego celokupni NATO uz SAD, koji udruženo raspolažu sa čak 1.500 puta većim sredstvima opredeljenim za vojnu potrošnju. Razlog je nazočan: Zapad bi preko leđa Ukrajine rat voleo da dobije i tako oslabi jednog od glavnih geopolitičkih takmaca, a Rusija zna da mora da pobedi.

Čini se da je Ukrajina preuzela veliki rizik. Najveći do sada. I upravo je to hazarderstvo i glavni razlog uspeha njene nedavne operacije. Jedan američki zvaničnik anonimno je izjavio za Rojters da Amerikanci „o planovima Kijeva ništa nisu znali, što je čudno, jer nam inače govore sve“. Linija fronta dugačka je oko hiljadu kilometara, ljudski i materijalni resursi su istanjeni do besmisla i napasti moćnijeg protivnika u tim okolnostima deluje kao poprilična kocka. Kako bilo, bačena je, i to u tajnosti. Pogranično kretanje oko 1.000 vojnika, uz prateće tenkove i oklopna vozila, više je ličilo na manju vojnu vežbu nego na pripremu za napad. Šef spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Mihael Rot zato je izjavio da bi svako buduće uskraćivanje finansijske i vojne pomoći Ukrajini „poslalo fatalan signal“.

profimedia 0898057137 copy
Posledice pada oborene ukrajinske rakete u kurskoj oblasti. Foto: Kommersant Photo Agency / ddp USA / Profimedia

I, dok se zemlje Zapada trude da pozdrave ukrajinske ratne napore, a da istovremeno Rusiji ne pošalju signale koje bi Putin mogao da protumači kao otvoreno mešanje u rat, sama Rusija mora da se suoči sa sopstvenim slabostima koje su dešavanja iz poslednjih mesec dana ogolile. Prvo, jasno je da njeni političari i donosioci odluka ovaj napad nisu očekivali, uprkos prisustvu trupa i dronova. To će imidž i predsednika i njegovih intimusa i saradnika kao sposobnih zaštitnika naroda i države ozbiljno poljuljati, naročito što su u oko dve nedelje uništena tri ključna mosta na spornoj teritoriji. Drugo, na delu je i promena retoričke paradigme, što smo već imali više prilika da vidimo. Nije rat, nego „specijalna vojna operacija“; tako je i napad Ukrajine na kursku oblast prvo u Kremlju prećutan, pa okarakterisan kao „velika provokacija“ i „invazija“, a potom tek kao „dešavanja na zapadu zemlje“. Nema sumnje da će svaki glas koji u Rusiji bude o njima istinito izveštavao biti ugušen. Treće, prema govorkanjima, na čelu „protivterorističkog odgovora“ u kurskoj i na pragu belgorodske oblasti, kako je rečeno, naći će se Aleksej Djumin, nekadašnji Putinov telohranitelj i hladnokrvni političar od poverenja. Imenovati Djumina koji nema mnogo operativnog iskustva na toliko važnu poziciju posredno bi značilo da Putin nema dovoljno intimnog poverenja u druge, iskusnije operativce i bezbednjake. Uostalom, treba se setiti da je i Jevgenij Prigožin, drugi intimus predsednika Rusije, u odsudnom trenutku pokušao pobunu protiv države, pa i njenog šefa. Sada bi slično iskliznuće Ukrajini dalo veliki vetar u inače nejaka leđa, a sigurnosni mehanizmi u Ruskoj Federaciji možda bi popucali brže no što se pretpostavlja.

Ako i kada bude novih pregovora o primirju, ukrajinska strana će kao adut imati nešto što u poslednje dve i po godine nije – mogućnost teritorijalne retorzije, odnosno razmene područja pod neprijateljskom kontrolom. To će možda značiti i da će ruski preduslovi za mir iz juna – udaljavanje Kijeva od NATO i njegovo odustajanje od okupiranih i na nelegitimnim referendumima anektiranih hersonske, zaporoške, donjecke i luganske oblasti, uz još 2014. pripojeni Krim – izgledati drugačije. Pod uslovom da ih uopšte bude, to jest.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

31 komentar
Poslednje izdanje