Specifično, nedemokratsko političko tržište u Srbiji odlikuje se, bar na strani vlasti, u velikoj meri monopolizovanom političkom ponudom i kontrolisanim uslovima za pojavu ravnopravne političke konkurencije. Na drugoj strani je fragmentirana i u znatnoj meri uzajamno suprotstavljena opoziciona ponuda, uz stalni rizik da se, nakon neuspeha, uvek novi deo nje pridruži vlasti.
Segmentiranje biračkog tela – političke tražnje, po njegovim interesnim, socijalnim karakteristikama, deljenim vrednostima i stilovima političkog ponašanja i opredeljivanja – govori da se, uz značajan izuzetak mladih, urbanih i obrazovanih, radi o plitkoj, ne posebno specificiranoj biračkoj tražnji, koja je tek delimično artikulisana i branjena od njegovih organizovanih, kredibilnih zastupnika. Radi se o kapacitetima i poverenju u sindikate, profesionalne organizacije, NVO scenu ili pokrete i građanske inicijative, njihovoj moći koordiniranja i sinteze interesa koji se onda mogu pretočiti u političke zahteve. Specifikum Srbije je i da spin diktator na vlasti, u svom omiljenom populističkom maniru voli da direktno opšti sa svojim narodom pa mu nikakvi posrednici i zastupnici, posebno oni autonomni i „svojeglavi“ ne trebaju, što dodatno urušava ionako ograničeno poverenje u njih.
Iako birači imaju najniže poverenje u partije, u njima je, pre svega u vladajućim, svaka sedma odrasla osoba. Upravo kombinacija prezira i političke koristi od članstva razara demokratski politički život u Srbiji
Biračko telo čine, uz „neaktivne“ studente, domaćice i nezaposlene, dva velika socijalna agregata – oko 1,6 miliona penzionera i oko 2,8 miliona radno angažovanih. Uz oko 2 miliona uposlenih, tu je i oko 400.000 preduzetnika, u ogromnoj većini samozaposlenih ili mikrovlasnika sa par zaposlenih i pomažućih članova domaćinstva, i isto toliko angažovanih u poljoprivrednoj proizvodnji.
Uz nekoliko procenata pripadnika uzajamno ukrštene političke i poslovne elite i narednih petnaestak odsto pripadnika gornjih srednjih slojeva, koji sa mesečnim prihodima od preko četiri ili pet hiljada evra ne moraju da se odriču ni sofisticiranijih potreba poput kulture i putovanja, ostalih četiri petine su u zoni manjih ili većih odricanja. Ispod medijalne zarade od šeststotinak evra je polovina, a do pristojnih za život hiljadu još daljih tridesetak odsto uposlenih. Pri tome približnoj trećini njih poslodavac je (partijska) država i njeni razvijeni mehanizmi patronata i partijskog zapošljavanja i postavljanja.
Odnos prema demokratiji i politička pismenost
Posledično, vladajući SNS ima brojnije članstvo od sindikata i udruženja. U polju politike susreću se dakle građani, fragmentirani sindikati i organizacije civilnog društva sa vladajućim političkim kartelom vlasti i brojnim opozicionim političkim partijama jednocifrenog rejtinga, u međusobnim odnosima sukoba i povremene koalicione saradnje kratkog daha. Iako birači tradicionalno imaju najniže poverenje u partije i smatraju da su one pre svega udruženja za promociju ličnih i grupnih koristi, u njima je, pre svega onim vladajućim, svaka sedma-osma odrasla osoba. Upravo ta kombinacija prezira i procenjene visoke političke koristi od članstva razara demokratski politički život i kulturu poverenja i solidarnosti.
Zato je najbrojnija „partija“ izbornih apstinenata koju, sem očekivano do politike nedospelih, čine i oni u nju definitivno razočarani, kao i deo onih koji i pored preobilne političke ponude nisu pronašli partiju po svojoj meri. Ili su je u, međuvremenu, izgubili.
Spin diktator na vlasti, u svom omiljenom populističkom maniru voli da direktno opšti sa svojim narodom, pa mu nikakvi posrednici i zastupnici, posebno oni autonomni i „svojeglavi“, ne trebaju, što dodatno urušava ionako ograničeno poverenje u njih
Za vlast u Srbiji potrebno je i dovoljno dobiti podršku 1,8 do 2 miliona od efektivno u zemlji prisutnih ne više od 5,5 miliona birača.
Ako su nakon decenijske vladavine Vučića i SNS građanke i građani Srbije pre nezadovoljni nego zadovoljni putem kojim Srbija ide, zašto onda kartel na vlasti ima dvotrećinsku podršku na izborima i kompletnu vertikalnu strukturu vlasti, sa izuzetkom, slovima i brojem, jedne gradske opštine, u svojim rukama?
Radi li se o podsticanim sklonostima biračkog tela da glasa za (samo)proglašenog lidera i one koji su već na vlasti? Je li u pitanju neravnopravnost izbornih uslova bazirana na krajnjoj neravnoteži raspolaganja resursima moći kojima se da kupiti i podrška uticajnih opinion mejkera? Da li je razlog u tome što je vlast strateški zauzela središnji deo političkog prostora iz koga je, recimo, jasnom antikoruptivnom i prihvatljivijom socijalnom i drukčijom ekološkom politikom treba prvo istisnuti? Ima li opozicija objedinjeni predlog drugačije vođene politike odnosa prema statusu Kosova i omiljenim spoljnopolitičkim destinacijama u situaciji krajnje polarizacije među velikima? Primera radi, kako do osetnije logične podrške demokratskim zahtevima od strane kolektivnog političkog Zapada ako se ona može neutralisati najavljenom eksploatacijom litijuma u Srbiji? Izazovi su ogromni i nije nimalo lako doći do pobedničkog miksa i recepture za odgovore na sedam prethodno otvorenih pitanja. Od velikog značaja je i odnos građanki i građana prema demokratiji i stepen njihove političke pismenosti i zainteresovanosti. Srbija ima više lica, ali dominira siromašni, skromno obavešteni i motivisani, nacionalno najjače vezani izborni kalkulant koji je tek protodemokrata u potrazi za liderom na koga će prebaciti moć, ali i odgovornost.
Kako bi se prvo dao vizuelizovati politički prostor i podele i pomeranja na njemu koji bi, različitom veličinom političkih blokova i pojedinih igrača, uključivao i raspored snaga na njemu?
U političkoj sociologiji je uobičajen dvodimenzionalni prikaz političkog spektra sa vertikalnom i horizontalnom osom. Vertikalna prikazuje kulturne i vrednosne identitete i prihvaćene spoljnopolitičke destinacije i integracije, odnosno istrajavanje na suverenističkoj poziciji. Horizontalna osa optiranje za više tržišta i „slobode sticanja“ ili političke redistribucije koja bi da donese više pravde i manje nejednakosti.
Kako izgleda u tom ključu politička scena Srbije danas?
Horizontalna ravan je ravan potisnutog prostora socijalno-ekonomskih podela na levicu i desnicu, odnosno političku redistribuciju ili tržišnu alokaciju. Zbog siromašne biračke većine i visokog, bar javno proklamovanog, vrednovanja jednakosti i socijalne pravde, svi se guraju, u nekoj vrsti bala pod maskama, na pozicije centra i tik uz njega. Na drugoj strani, ono što se samoidentifikuje sa levicom podeljeno je oštro na svoje prevarno neoliberalno, nacionalprotekcionističko i tek nastalo zeleno-levo krilo.
Dominantna, vertikalna osa na čijim su krajnjim polovima evroatlantizam, odnosno politički, kolektivni Zapad i (proruski) suverenizam izraz je dominacije i uticaja, u vremenima poodmakle imperijalne borbe za preraspodelu moći, spoljnih aktera i destinacija na unutrašnje podele. One, preko formirane kolektivne memorije, posebno sećanja na raspad bivše Jugoslavije i bombardovanje i, pre svega pitanje statusa Kosova – oblikuju i aktuelne stavove prema ratu u Ukrajini i uvođenju sankcija Rusiji. Tako se globalne podele prepliću sa podelama koje se baziraju na kulturnim matricama, tradiciji i nacionalnim i konfesionalnim identitetima.
U polju politike susreću se građani, fragmentirani sindikati i organizacije civilnog društva sa vladajućim političkim kartelom i opozicionim političkim partijama jednocifrenog rejtinga u odnosima sukoba i povremene koalicione saradnje kratkog daha
Na prvi pogled je vidljivo da je polje podeljeno na pet grupacija ili političkih kampova, pri čemu je opozicioni prostor, sa podrškom trećine birača, podeljen na svoje proevropsko i suverenističko krilo, gurnut na krajnje polove i presečen SNS kartelom, blokom oko SPS i manjinskim političkim blokom koji je gotovo listom u polju aktuelne, već decenijske vlasti. U njega, posle svakih izbora uđe još neko od „opozicionara“. Centralno, dvotrećinsko polje „evrorealista“ oblikuju ključne stranke režima – kamp naprednjaka i kamp socijalista, grupacija koje su i naslednice „Miloševićevog režima“. Ovoga puta većina je čvrsto u rukama reformisanih radikala.
Slab, periferijski položaj opozicije ima i dodatni problem što je fragmentiran, pri čemu svaka od njih ima bar po četiri uže formacije sa jednocifrenim izbornim rezultatom i bez dominantne liderske pozicije i autoriteta. Prostor objedinjenog nastupa ograničen je na zahteve za više demokratije, medijskih sloboda i socijalne i ekološke pravde, a manje sistemske, političkom korupcijom zarobljene države.
Vlast će igrati na strah da sa posvađanim drugim može biti i gore, na želju građanki i građana za kakvom-takvom stabilnošću. Naravno i na dalju (zlo)upotrebu resursa i klijentelističku kupovinu.
Opoziciji ostaje da i pored značaja Kosova i spoljnopolitičkih destinacija fokus pomeri i na pitanja oko kojih se još uvek mi dominantno pitamo – vladavine prava i kvaliteta života.
