Od početka migrantske krize, zastrašujuće su fotografije utopljenika pronađenih na obali, takođe ređanje brojeva, utisak da se u vestima češće koristi reč telo umesto ljudi. U svojoj proznoj minijaturi, pisac Tedžu Kol baca pogled na blistavu flotu na mediteranskoj pučini, setivši se najpre misli koju im je na skupu, veče ranije, saopštila književnica Edna O’Brajen: „Znamo za ove divne vode koje nose smrt.“
Nije lako otrgnuti se od takvih misli dok sedite na obali, u noći, jer se s leve strane, iz gledališta, otvara pogled na more slično „tepihu“ kakav u predstavi Ostrvo koriste igračice i igrači; pokrivaču pod koji se zavlače da se sakriju, tražeći od Boga da im da znak, uplašeni na svom nesigurnom, odisejskom putu, donekle ispunjeni nadom.
U rediteljskoj postavci Jua Stremgrena, koja je zatvorila 2. Jadranski festival igre u Budvi, inače koprodukciji Bitef teatra, Jadranskog festivala igre, Ju Stremgren kompanije i Kulture sada – koriste kutije da načine brod, pa doista sa Citadele okrenuti prema moru, fenjerom traže novi put, stežući pojaseve za spasavanje.
Bitnije, pokretima grade svoj svet značenja, posmatrajući „migracije“, temu ove junske manifestacije, kao priliku za pronalaženje bolje budućnosti. U avanturu pritom ulaze znajući da moraju da ulože sve što imaju. A pored starinskog kasetofona, pecaljke, poneke sitnice – poseduju isključivo sopstveno telo. Igraju, dakle, na sve ili ništa.
U plesnoj drami poznatog norveškog pozorišnog reditelja i koreografa Jua Stremgrena, čija biografija broji više od sto pedeset produkcija u šezdeset četiri zemlje, nastupaju Ana Ignjatović Zagorac, Tamara Pjević, Jakša Filipovac, Branko Mitrović, Jovana Grujić, Dejan Bošković, Katarina Anić i Vladimir Čubrilo.
Ostrvo je prikazano na budvanskoj, otvorenoj, letnjoj sceni. Jan Kot kaže da na takvim mestima priroda igra zajedno sa glumcima. Na kraju, da ne bismo pogrešili, pitali smo ton majstore da li su šum talasa puštali sa zvučnika ili smo čuli jedino one prave. Sličan zvuk proizvodilo je šuškanje najlona dok su po završetku programa, pred nevreme, pokrivani zvučnici.
Nažalost, nisam bio u prilici da prisustvujem budvanskoj premijeri, tako da mogu da govorim isključivo o svojim namerama tokom rada, te pripremama s obzirom na manifestaciju na otvorenom i dvoranski nastup u Beogradu i drugim gradovima. Nikada nisam bio ljubitelj pozorišta na otvorenom jer se pozorište u velikoj meri bavi stvaranjem iluzija i izmeštanjem publike na izmišljena mesta. Budući da je na otvorenom, sama lokacija može da izvedbi da konkretno okruženje i time promeni uslove kada je reč o tome kako pričate priču. Ali, da, uvođenje stvarnih elemenata poput vode, helikoptera, zvukova iz prirode jeste bilo namerno, pokušaj da se poveže ne samo sa prostorom scene već celokupnom atmosferom na otvorenom. Takođe, zvuk sa radija umesto dvoranskog ozvučenja. Nadam se da je uspelo.
Tema Jadranskog festivala igre bile su migracije. Izvanredna zamisao. Ulog u toj igri jeste celo telo?
Postoje ograničenja koliko duboko možete da uđete u temu plesnom predstavom. Polovinu svog vremena radim kao pozorišni reditelj, uz tekst je moguće detaljnije razgovarati o pojedinim temama. Ipak, intuitivnom percepcijom onog što pokreti i asocijativne situacije mogu da kažu još uvek jeste moguće dati boju nečemu što se obično predstavlja kao crno-belo. Pojedinačne životne priče iza tela i brojeva jesu nešto o čemu retko slušamo. Pretpostavljam da je za ljude generalno to porazno, a neke prilično nerešive konflikte lakše je sagledati s malo distance. Moj cilj je da plesnom predstavom privučem publiku da poveže, obnovi sećanja, s nadom da će povezati nove misli ili lance misli. Možda da podstaknem da se više zainteresujemo za određenu temu. Ukoliko publika napusti pozorište i ode kući da istraži nešto na internetu, ili pronađe knjigu o pomenutoj temi, ili pozdravi komšiju emigranta prvi put u životu – kad god uzburkam vodu – srećan sam. Bavio se pozorištem ili pisao hroniku, iskoristiću nekad priliku da iznesem žestoke stavove i dati sve od sebe da ubedim gledaoce da se slože sa mnom. Svaka umetnička forma ima potencijal i ja ću pokušati da ga iskoristim na pravi način.
Šta vas je inspirisalo? Nojeva barka? Odiseja? Margaret Atvud je napisala svoju verziju mita o Penelopi. Članice hora tamo pevaju da su putovale u „krhkim čamcima vlastitih tela“.
Inspiracija je varljiva stvar. Prvu polovinu svog života proveo sam čitajući sumanutu količinu knjiga i gledajući gomilu predstava, dajući sve od sebe da usvojim ono što su drugi činili i radili pre mene. A onda sam se predomislio u jednom trenu i kazao sebi da je bolje da znam manje i umesto toga iznova i iznova izmišljam točak. Ako ste jedinstveni i lični, dobro je da znate sve ili pak da ne znate ništa. Kako god, moja najveća inspiracija jeste čitanje vesti, razgovor s ljudima, življenje života normalno koliko god da je moguće, pokušaj da izrazim šta se dešava među različitim ljudima u različitim zemljama. Moguće da je ovo način da se smanje intelektualne ambicije, ali je i način da se izbegne isključivanje većeg dela publike. Mogao sam da utemeljim predstavu, recimo, na Penelopijadi, ali ako ju je pročitala samo jedna osoba u publici, napravila bi se distanca umesto intimnosti. S Nojevom barkom bi išlo lakše jer većina ljudi zna, ili bi trebalo da zna, tu priču. Biblija je sjajna u tom smislu, prepuna poznatih referenci, otvorena da se njome igra u savremenom okruženju. Smatram da su naročito godine mog opsesivnog čitanja stvorile svojevrstan kreativni balast – sve je rečeno i urađeno, sve je na svetu relativno.
Primećujemo pokrete vezane za znakovni jezik. Igrači izgovaraju nekoliko reči. Recimo, pozivaju u pomoć. No, istog dana, na plaži, jednog mladića uhvatila je panika, počeo je da se davi, međutim, mislili smo da se šali. Isprva smo ga gledali kao video-klip.
Heh. Smešno da ovo pominjete. Mnogo sam puta koristio znakovni jezik, dosta sam puta pravio predstave s gluvonemim glumcima. Zanimljivo mi je kako je svet plesa kroz istoriju odbijao gestove i više se fokusirao na apstrakciju. Naučili smo da cenimo nekoga ko radi deset pirueta, ali šta taj pokret saopštava osim fizičkog sjaja? Apsolutno ništa. Ponekad je zbunjujuće ako plesač ima kiseo osmeh. Da li je upravo dobio pismo od svog doktora u kome piše da ipak nema rak? Ne možemo da pobegnemo od činjenice da su najefikasniji alati ljudske komunikacije gestovi ruku i izrazi lica. Čini mi se da je od početka moj cilj da ova dva elementa uključim u svoje plesne nastupe. Što neretko iznenada dovodi do toga da ljudi to nazivaju plesnim pozorištem, kao da lice i ruke nisu deo plesnog rečnika. Uzgred, kada govorimo o inspiraciji, moja sledeća predstava s pozorištem gluvih biće zasnovana na priči H. Dž Velsa Zemlja slepih, koju sam pročitao kada sam imao trinaest godina i još uvek mi je veoma važna. Možda bi trebalo da odam počast ovom izvoru i nazovem ga Zemlja gluvih?
