Ne znam koji je ovo put da nam predsednik Srbije pokazuje zelenu granu, na koju nikako da se kolektivno popnemo. Beše li to srpski Mercedes, koji nikad nije ni došao? Ili možda Beograd na vodi, od koga ne videsmo ni dolar prihoda u zajedničkoj kasi? Sad je to litijum, kaže Vučić, to je srpska budućnost, a njegov ministar finansija obećava rast BDP-a od 12 milijardi dolara i dodaje: „Zamislite da Saudijska Arabija ili Emirati nisu iskoristili taj potencijal, koji se zvao nafta, gde bi oni danas bili.“ A meni ne izbija iz glave misao – od siromaha je lako napraviti budalu.
Od tih ministrovih dvanaestak milijardi koje se nisu ni desile, sirotinji je proradio apetit. Masovno, na poslu, na društvenim mrežama, pokreće se ovakav razgovor: ja nisam ekonomista, ali ovaj litijum, izgleda, donosi velike pare. Šta sad s tim zagađenjem i sumpornim kišama, kad će sa Rio Tintom i meni nešto da kane?
E pa neće ništa da vam kane. Evo zašto.
Cena litijuma pala je za 80 odsto u poslednje dve godine, a padaće do 2030, dokle su računate prognoze. A cena litijuma je izvor vašeg budućeg bogatstva. I koliko god da niste ekonomista, šta ovde nije jasno: ako cena litijuma nastavi da pada, Rio Tinto obustavlja proizvodnju – i koliko onda vama ostaje?
Zašto onda ova zemlja ne bi postala proizvođač litijuma? Kancerogene i autoimune bolesti neće početi odmah, a siromašni narod dobiće pokoju paricu – tek da se uvere da je predsednik u pravu
Dva su bitna razloga da se ovo predviđanje obistini. Prvo, pronađena je jeftinija zamena za litijum. Radi se o natrijumskim baterijama, čija je proizvodnja neuporedivo jeftinija. Da nevolja bude veća, natrijumske baterije su izdržljivije i dugotrajnije od litijumskih. A litijum je srpska nafta…
Drugi razlog za pad cene litijuma leži u tome što pada tražnja za električnim automobilima. Za to je kriva carinska politika SAD i EU prema Kini i njenim proizvođačima električnih automobila, koji dominiraju tržištem. Carine su tako poskupele sve tipove električnih automobila – pa se i tražnja za njima prilično ohladila.
O tome ovde niko ne govori, niti toga ima na naslovnim stranama opozicionih medija. Eh, opozicioni mediji su i sami siromašni… pa nam danima nude najnovije Vučićeve fotografije, uslikane dok izgovara istorijske reči: „Dobro je što Srbija ima litijum, to će biti naša komparativna prednost.“
Zar sve to nije samo još jedna, izneverena, šarena laža? Ili nešto mnogo gore? Ako su ljudi najveći potencijal jedne zemlje, a jesu, onda je mnogo gore. Doktor Dragan Milić, niški kardiohirurg koji je ukinuo liste čekanja za operacije i koji nam je pokazao da Niš može na izborima da pobedi SNS, tako što će opozicija ostati udružena – imao je predlog i za blagu korekciju velikih srpskih investicionih projekata. Umesto nacionalnog stadiona u Surčinu, bolje je da izgradite pedeset novih porodilišta u Srbiji, rekao je. Jer ako to ne uradite, za desetak godina više nećete imati ko da vam puni te stadione koje gradite! Velika izdaja doktora Milića kažnjena je otkazom na fakultetu. I što je najgore, to je ispraćeno medijskom tišinom – svima je to, izgleda, odgovaralo.
Zašto onda ova zemlja ne bi postala proizvođač litijuma? Kancerogene i autoimune bolesti neće početi odmah, a siromašni narod dobiće pokoju paricu – tek da se uvere da je predsednik u pravu. Iz udžbenika treba izbaciti stranice koje govore o tome da su najveći proizvođači zlata i dijamanata bile i ostale – siromašne zemlje Afrike, u kojima korist od rudarenja pripada političkoj vrhuški i stranoj kompaniji koja sve poslove, uostalom, završava sama. Kome bi u Srbiji ovo znanje bilo potrebno?
Ovde će ostati siromašan i preplašen svet koji se, osim pogotku na lutriji, može nadati kojoj parici od Rio Tinta. Od siromaha je uvek bilo lako napraviti budalu.
