Prvi kontingent ovih „društvenih monitora“ (njih oko 200.000) stigao je 2014. Tom kontingentu pridružila se 2016. skupina od 110.000 članova KP u sklopu kampanje „Ujedinjeni kao jedna porodica“, da bi se ovaj broj monitora 2017. povećao na milion ljudi.
Godine 2017. izgrađeni su širom Sinđanga i logori za prevaspitavanje Ujgura. Mada kineske vlasti tvrde da su to samo škole čiji je cilj integrisanje Ujgura u kinesku državu, njih demantuju fotografije i drugi detalji otkriveni u ogromnom broju podataka hakovanih sa policijskih kompjutera sa ovog područja. U okviru tako pribavljenog materijala, vide se stražarnice postavljene unutar tih navodnih škola na kojima se smenjuju naoružani stražari, ali i scene ubijanja na licu mesta onih koji pokušavaju da pobegnu.
Decenijska represija
Decenijska represija koja se u Kini primenjuje nad Ujgurima uključuje, između ostalog:
– obaveznu biometrijsku registraciju prepoznavanja lica koja zatim bivaju praćena hiljadama kamera u Sinđangu,
– zakonsku zabranu posedovanja Kurana, učenja arapskog jezika, odlaska na studije islamskih nauka van zemlje, osnivanja vrtića za muslimansku decu, kao i uništavanje džamija.
Roditelji teško mogu da upišu decu u škole od osnovnog do najvišeg ranga, a da prethodno ne plate ustaljene ilegalne takse. Tako je, primera radi, Džao Hua, da bi upisala ćerku u osnovnu školu, prethodno morala da plati 4.800 dolara.
Ujguri se strogo kažnjavaju i proganjaju zbog nedovoljnog korišćenja mobilnih telefona ili zbog neprodužavanja kredita na te telefone posle njihovog isticanja, jer se takvi postupci tumače kao pokušaji izbegavanja sistema digitalnog nadzora.
Pri svemu ovome, treba imati u vidu da i u liberalno-demokratskim ustavnim porecima, u kojima su bazični principi odvojeni od kulturnih tradicija čiji su sastavni delovi i religijske orijentacije, u načelu gledano, postoje formalne zakonske prepreke uzdizanju ovih partikularnih tradicija na nivo konstitutivnih principa državnog uređenja, kao i separatističkim tendencijama manjinskih etničkih skupina, ali ove zakonske prepreke ne impliciraju zabranu sleđenja tih tradicija na nivou društva, tj. u privatnoj sferi.
Predrasude o obrazovanju
Postoji dosta predrasuda o kineskom obrazovnom sistemu. Mnogi su uvereni da je školovanje, pošto je formalno besplatno, pristupačno u podjednakoj meri svima, i onima iz siromašnijih i onima iz bogatijih porodica. Međutim, stvarna situacija je na tom području bitno drugačija. Naime, kineski obrazovni sistem prožet je davanjem mita i korupcijom. Roditelji teško mogu da upišu decu u škole od osnovnog do najvišeg ranga, a da prethodno ne plate ustaljene ilegalne takse. Tako je, primera radi, Džao Hua, da bi upisala ćerku u osnovnu školu, prethodno morala da plati 4.800 dolara. Ako roditelji hoće da upišu decu u neku od vrhunskih škola, recimo u renomirani pekinški Univerzitet Renmin, mito dostiže sumu čak do 130.000 dolara. Mnogo poklona se mora dodeljivati i učiteljima. Prema komentarima samih kineskih medija, roditelji moraju poklanjati učiteljima raznovrsne dizajnerske, skupocene satove, poklon-kartice, čak i debitne kartice povezane sa bankovnim računima, koji se mogu dopunjavati tokom čitave godine. Naravno, ovde valja pomenuti da prilikom upisa u škole, naročito one najprestižnijeg ranga, veoma važnu ulogu imaju i jake političke veze.
Državna vlast okiva društvo, potpuno ga podjarmljujući, isključujući individualne slobode pojedinaca i svaku mogućnost njihovog samoorganizovanja usmerenu na ograničavanje samovlašća vlastodržaca. Rečju, tu je na delu potpuna svemoć političkog vrha i potpuna nemoć društva
I napokon, valja istaći i činjenicu da mnoge renomirane međunarodne institucije specijalizovane za datu problematiku ukazuju da je u Kini na delu tendencija uspostavljanja sve većeg materijalnog jaza između siromašnih i bogatih, koji se približava nivou socijalnih razlika koji postoji u najrazvijenijim kapitalističkim državama.
Cinkaroška mreža
Suma sumarum: u kineskom i sličnim neototalitarnim modelima postoje najveći izgledi za sistemsku zloupotrebu dostignuća razvojnog procesa digitalizacije i veštačke inteligencije. Dinamiku ovih zloupotreba na sistemskom nivou treba, po mom mišljenju, posmatrati kao proces usavršavanja tradicionalnog totalitarizma na planu ideološkog disciplinovanja stanovništva u cilju njihovog bespogovornog potčinjavanja diktatu najvišeg političkog centra moći, pri čemu niže nivoe vlasti valja u ovom kontekstu posmatrati kao puke transmisione mehanzme volje pomenutog centralnog arbitra. U klasičnom totalitarizmu, suvereni diktator je preko svojih tajnih obaveštajnih službi među običnim stanovništvom razvijao veoma široku mrežu doušnika ili cinkaroša koji su predstavnicima ovih službi dostavljali na ovaj ili onaj način informacije o ideološki devijantnom, disidentskom ili opozicionom delovanju i verbalnim antirežimskim iskazima svojih sunarodnika u privatnoj sferi. Poznato je da je posle pada tzv. realnog socijalizma otvaranjem tajnih dosijea utvrđeno da je u svakoj zemlji pripadnici ove ideološke imperije ogroman broj običnih građana bio uključen u pomenutu cinkarošku mrežu. Nesporno je da razvoj različitih formi sofisticirane tehnologije omogućava daleko efikasniji način prismotre i kontrole ponašanja i međusobne komunikacije građana u njihovom privatnom i polujavnom životu.
Despotski rast
Rekordni ekonomski rast nekih striktno autokratskih režima stvara iluziju, naročito u javnom mnjenju Srbije, da ti režimi mogu ne samo postati u svakom pogledu nadmoćni u odnosu na liberalno-demokratske sisteme, već i izazvati njihov potpuni krah, ili, špenglerovskim jezikom rečeno, „propast Zapada“, podrazumevajući pod tim pre svega parlamentarizam i vladavinu prava, kao njegov neodvojiv deo. Po takvim interpretacijama, rast poredaka koji predstavljaju kombinaciju tržišne privrede i njene rigidne političke kontrole, u načelu gledano, jeste rast koji nema svoje imanentne granice, i utoliko je nezaustavljiv. Nemali broj teoretičara naziva takav tip rasta „despotskim rastom“, pošto se on odvija pod budnom prismotrom i strogom kontrolom političkog vrha, čime se građani dovode u stanje potpune pasivnosti kad je reč o pokušajima njihove kontrakontrole toga vrha i njemu pokorne elite.
Ujguri se strogo kažnjavaju i proganjaju zbog nedovoljnog korišćenja mobilnih telefona ili zbog neprodužavanja kredita na te telefone posle njihovog isticanja, jer se takvi postupci tumače kao pokušaji izbegavanja sistema digitalnog nadzora
U tom kontekstu državna vlast okiva društvo, potpuno ga podjarmljujući, isključujući individualne slobode pojedinaca i svaku mogućnost njihovog samoorganizovanja usmerenu na ograničavanje samovlašća vlastodržaca. Rečju, tu je na delu potpuna svemoć političkog vrha i potpuna nemoć društva. Eventualni uspeh u uspostavljanju dominacije takvih režima na svetskom nivou koja bi imala za posledicu „propast zapadne civilizacije“, značio bi kraj negativne slobode kao suštinske komponente čoveka kao bića koje ima slobodu da bira između različitih alternativa. Ali takav zaokret je teško zamisliv, upravo zato što je on protivan navedenoj komponenti ljudske prirode. Kao što to ističu Asemoglu i Robinson u delu Tne Narow Corridor na str 310: „Možete obezbediti ogromnu količinu resursa (i podataka za primenu veštačke inteligencije), možete narediti ljudima da rade naporno, ali im ne možete narediti da budu kreativni. Kreativnost je suštinski element inovacije i ona bitno zavisi od broja pojedinaca koji učestvuju u tom procesu“, kao u doba tzv. industrijske revolucije…
„Možete ulagati u patente, univerzitete i nuditi velike nagrade za uspehe, ali to nije dovoljno, ukoliko ne možete stvoriti atmosferu za masovnu bučnu, razuzdanu i neposlušnu prirodu istinskog eksperimentisanja.“ Ukoliko bi neototalitarno društvo uspostavilo takvu atmosferu, ono bi potrlo samu svoju suštinu. Upravo zbog nedostatka slobode u državama „despotskog rasta“, njihov model teško da može dostići onaj obim atraktivnosti i otuda i planetarizacije kakav su dostigla parlamentarna društva čije je geografsko „rodno mesto“ bilo na Zapadu, ali, kao što se istorijski pokazalo, nisu postojale nužne prepreke njihovom spontanom širenju i na druga geografska područja. O neatraktivnosti kineskog modela razvoja rečito svedoči i odbijanje Tajvana (bivše Formoze, čiji su žitelji Kinezi) da se dobrovoljno integriše u svoju bivšu matičnu zemlju.
„Uspomena na slobodu“ se doduše može olovno teškom represijom i tehnikama sveopšteg disciplinovanja usmerenim na ovladavanje čovekom iznutra, njegovom svešću i emocijama, dugo potiskivati, ali se ona iz njega ne može iskoreniti.
Pročitajte prethodni deo: Orvelovska priroda kineskog režima
