Pred izbore 2026. godine Srbija prolazi danteovsko čistilište. Mrak i dim su toliko gusti da se više ne prepoznajemo po licima ni po onome što nam piše na čelu, već isključivo po odjecima naših poteza i odluka. Paradoksalno, u tom mraku ništa više ne može da se sakrije: svi, hteli to ili ne, pokazuju svoje pravo lice i razotkrivaju svrhu svog društvenog postojanja.
Dante je u Čistilištu opisao sedam grehova koji čoveka udaljavaju od dobra. Svaki ima svoju terasu na planini i svaki uspon na sledeću zahteva suočavanje sa sobom. Onoga ko prođe svih sedam, anđeo čistote šalje kroz plamen u zemaljski raj. Naša stvarnost, naravno, nije srednjovekovna alegorija. Ipak, ako Danteovu lestvicu grehova prilagodimo našem vremenu, lako ćemo prepoznati sedam političkih obrazaca koji obeležavaju današnju Srbiju. A ako smo se već zatekli u čistilištu, valja se zapitati kakvim smo gresima to zaslužili.
Prvi greh: Superbia – oholost i prisvajanje države
To su oni koji vlast poistovećuju sa državom, a državu sa sobom. Veruju da im moć pripada, da su iznad zakona i da je njihov interes važniji od opšteg dobra. Institucije doživljavaju kao produženu ruku svoje moći, kritiku kao napad na državu, a građane kao podanike kojima treba dozvola za sopstveno mišljenje.
Oholost je uverenje da se nikome ne polažu računi: da se može upravljati bez odgovornosti, lagati bez posledica i kažnjavati bez straha od pravde. To je greh onih koji ne žele samo da vladaju, već i da drže monopol nad samom idejom države: šta je ona, kome pripada i ko sme da govori u njeno ime. O njima je već dovoljno rečeno.
Drugi greh: Avarizia – pohlepa i trgovina javnim interesom
Sistem ne održavaju samo oni koji veruju u njega, već i oni koji od njega žive: ljudi kojima su posao, privilegije, novac i položaj važniji od posledica sistema kojem služe. Ne moraju da veruju u njegovu ideologiju, dovoljno je da im se isplati da sistem opstane. Njihova odanost retko je politička, a najčešće sasvim materijalna.
U toj računici javno dobro postaje privatni plen, institucije blagajna za podelu nagrada, a lojalnost valuta kojom se kupuje sigurnost.
Postoji i podmuklija prevara. Ona ne dolazi od onih koji otvoreno brane postojeće zlo, već od onih koji su ga godinama održavali, davali mu legitimitet ili ćutali dok su od njega imali koristi. Sada, kada se tlo pomera, neki od njih nude izlaz i predstavljaju se kao alternativa
Pohlepa ne mora da bude glasna niti ideološki obojena. Često je sasvim pristojna: ćutanje zbog unapređenja, kompromis zbog ugovora, pogled u stranu zbog sopstvene egzistencije.
Treći greh: Frode – prevara i licemerje
Prevara je najopasnija kada se ne služi samo lažima, već i našim razumom: kada se činjenice izvrću, odgovornost prebacuje, a razlika između istine i laži proglašava nevažnom, kada se cinizam predstavlja kao jedini oblik inteligencije, a ravnodušnost kao dokaz da smo sve odavno shvatili.
Ali postoji i podmuklija prevara. Ona ne dolazi od onih koji otvoreno brane postojeće zlo, već od onih koji su ga godinama održavali, davali mu legitimitet ili ćutali dok su od njega imali koristi. Sada, kada se tlo pomera, neki od njih nude izlaz, govore jezikom promene i predstavljaju se kao alternativa.
To nisu ljudi koji su zalutali u mraku. To su ljudi koji znaju kako se mrak održava, kako se u njemu opstaje i kako se, kad zatreba, prodaje obećanje svetlosti.
Četvrti greh: Invidia – zavist prema tuđem uspehu
Zavist nije rezervisana za političke protivnike. Najrazornija je među onima koji bi, bar na papiru, trebalo da dele iste ciljeve. Svaku novu inicijativu doživljavaju kao konkurenciju. Umesto da priznaju vrednost tuđeg rada, umanjuju je, osporavaju motive ili prisvajaju zasluge.
Kada se pojavi nova energija koja bi mogla da postane zajednička snaga, ona se pretvara u borbu za prvenstvo. Ne traži se kako da se promena dogodi, već kako da je drugi ne prisvoje.
Zavist je politički greh: zbog nje nam je draži tuđi neuspeh od zajedničkog uspeha.
Peti greh: Ira – gnev kao zamena za strategiju
Gnev zbog nepravde je opravdan. Često je upravo on prvi znak da se čovek nije pomirio sa neprihvatljivim. Ali gnev nije strategija, kao što ni moralna ispravnost nije garancija promene.
To su oni koji se bore protiv nepravde iz iskrenog uverenja, ali iznova koriste iste metode, iste poruke i iste reflekse, očekujući drugačiji rezultat. Umesto da preispitaju sopstveni pristup, krivicu prebacuju na narod, vlast, spoljne sile ili na svakoga ko ne sledi njihov put.
To nisu ljudi koji su zalutali u mraku. To su ljudi koji znaju kako se mrak održava, kako se u njemu opstaje i kako se, kad zatreba, prodaje obećanje svetlosti
Nije problem biti besan. Problem nastaje kada borba toliko sraste sa identitetom da više ne može da se prilagodi stvarnosti, kada postane važnije dokazati da smo od početka bili u pravu nego razumeti šta je potrebno da se nešto zaista promeni.
Gnev pokreće, ali i zaslepljuje.
Šesti greh: Accidia – ravnodušnost i duhovna tromost
To su ljudi koji vide šta se događa, ali ih ništa ne pogađa dovoljno da bi se pokrenuli. Ne moraju biti pristalice vlasti niti se slagati sa onim što vide. Jednostavno su odlučili da ih se to ne tiče.
Za njih je politika buka koja ometa svakodnevicu, nepravda koja se događa drugima, a javni problemi neprijatna tema koju je najbolje izbegavati. Dok im niko ne dira komfor, život može da teče kao i do sada.
Ravnodušnost je privilegija onih koji još veruju da posledice neće stići do njih. Ali duhovna tromost ima i sofisticiraniji oblik: čovek sve razume, sve ume da objasni, prepoznaje svaku manipulaciju, ali svoje razumevanje nikada ne pretvara u delo. Kao da je dovoljno razumeti svet da bismo se oslobodili odgovornosti za njega. Nije.
Sedmi greh: Viltà – malodušnost i predaja slobodne volje
Ravnodušnost kaže: „To me se ne tiče“, a malodušnost: „Tiče me se, ali tu ništa ne može da se promeni.“ Malodušni prate politiku i često vrlo dobro razumeju koliko je stanje loše. Ipak, postojeći poredak doživljavaju kao datost: možda nepravednu, ali navodno nepromenljivu.
Jedni veruju da je vlast previše moćna, institucije nepovratno zarobljene, a građani bespomoćni. Drugi su toliko puta razočarani da više ne smeju da rizikuju novu nadu. Treći su se pomirili sa autoritarizmom kao navodno prirodnom osobinom ovog društva. Njihov greh nije strah; strah je ljudski. Nije ni to što ne može svako da bude heroj ili aktivista. Greh počinje kada se nemoć unapred proglasi prirodnim stanjem, a predaja slobodne volje jedinim razumnim odgovorom.
Sloboda se ne oduzima samo silom. Ponekad je sami predamo, uz dovoljno uverljivo objašnjenje zašto je to bilo neizbežno. A sistemu koji želi da opstane ništa ne odgovara više od društva uverenog da alternativa ne postoji.
Potrebni su nam i razum i slobodna volja: da razlikujemo sumnju od obmane, oprez od kukavičluka, kompromis od odustajanja. I, još važnije, da ne sudimo onima koji imaju najmanje slobode, već da im pomognemo da sloboda i za njih postane stvaran izbor
Ipak, treba razlikovati one koji su ovakav poredak svesno izabrali, ili mu svesno predali slobodnu volju, od onih koji ga možda najpouzdanije održavaju, a da nisu njegovi slobodni saučesnici. Njih su siromaštvo, bolest, nedostupnost informacija i nedostatak podrške naučili da budu zahvalni na mrvicama i da ono što im kao građanima pripada doživljavaju kao milost vlasti.
Da bi čovek slobodno birao, nije dovoljno da mu se formalno kaže da ima izbor. Potrebno je da ume da zamisli alternativu, da zna svoja prava i da se ne plaši da će zbog pogrešne odluke izgubiti ono bez čega ne može da živi. Zato pitanje nije zašto pristaju na tako malo, već ko ih je uverio da ne zaslužuju više.
***
U Danteovom Čistilištu anđeo na vratima vrhom mača urezuje hodočasniku na čelo sedam slova P (od latinskog peccatum – greh). Sa svakom pređenom terasom nestaje po jedno slovo i po jedan greh.
I na našim je čelima dovoljno slova. Neka su nam urezali drugi, neka smo sami dodali, a neka brižljivo čuvamo jer nam, uprkos svemu, još koriste. Zato izbori nisu samo trenutak u kojem se odlučuje ko će upravljati zemljom. Oni pokazuju šta smo kao društvo, sa ovoliko grehova i grešnika, spremni da prihvatimo čemu ćemo se suprotstaviti i da li smo sposobni da preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost.
Tu se, kao u Danteovom plamenu pred zemaljskim rajem, odigrava naš unutrašnji obračun dobra i zla. Zato su nam potrebni i razum i slobodna volja: da razlikujemo sumnju od obmane, oprez od kukavičluka, kompromis od odustajanja. I, još važnije, da ne sudimo onima koji imaju najmanje slobode, već da im pomognemo da sloboda i za njih postane stvaran izbor, u skladu sa virtù, vrlinom budnosti, razuma i odgovornosti.
Ovi izbori neće sami pročistiti društvo niti izbrisati svih sedam slova i grehova. Ali mogu pokazati da li smo išta naučili na putu kroz mrak, maglu i dim: umemo li još da prepoznamo sopstvenu odgovornost ili ćemo, po ko zna koji put, krivca tražiti u okolnostima, u drugima, u svima osim u sebi?
Razum i slobodna volja su nam dati. A vrata se ne otvaraju tako što čekamo da neko drugi prođe prvi. Svi izlazimo.
