Ništa gore nego kad ubeđeni šahista dobije šuster-mat u samo četiri poteza. Ta jeftina fora („čobanski mat“) može da se „proda“ samo pacerima, koji su tek naučili da pomeraju šahovske figure. A predsednik Aleksandar Vučić nedeljama kuka kako je dozvolio da Srbiju u šahovskoj minijaturi poraze tajne službe „nekih“ zemalja. Valjda sa ciljem da Srbija za Vučićevog vakta ne postane svetski prvak po rastu BDP-a. Kao da mu za to nedostaje samo rudnik litijuma. I ništa više.
Stvari, međutim, stoje dijametralno suprotno onome što naš šahista tvrdi. Jer, da stranci zaista finansiraju protivnike iskopavanja litijuma, ne bi se strani ambasadori utrkivali ko će „brže, jače, bolje“ da podrži projekat Jadar. A bogami se utrkuju. Prvo američki, potom britanski, pa nemačka ambasadorka… Fale samo ruski i kineski, ali malo ko veruje da je na njih naš šahista mislio kad je strance optuživao da rade protiv interesa Srbije. Ili…
Biće da je političara, koji je prvi shvatio da glas na izborima može kupiti i za hiljadu, dve dinara, neka muka naterala da javnost zasipa stotinama miliona evra. „Ako se realizuje projekat (Jadar), budžet Loznice će porasti sa 30 na 200 miliona evra“, uverava Vučić „neverne Tome“. Samo ne objašnjava zašto je budžet Bora za ovu godinu tek 76 miliona evra, iako kineske firme Srbija Ziđin koper i Srbija Ziđin majning u Boru zapošljavaju više od 7.200 radnika, uz godišnji prihod veći od 2,1 milijardu evra?
Umesto da nas ubeđuje da će budžet Loznice porasti sa 30 na 200 miliona evra, bilo bi bolje da Vučić objasni zašto je onda budžet Bora 76 miliona, iako kineski Ziđin tamo zapošljava pet i po puta više radnika i ostvaruje duplo veće prihode od planiranog rudnika litijuma
A ako ga ikada i bude, u rudniku Rio Tinta bi, kako sami navode, posao dobilo 1.300 radnika, a godišnji prihod neće biti ni milijardu dolara, jer je kapacitet 60.000 tona, a 8. jula agencija Fič je procenila da će dve naredne godine tona litijuma koštati 13.000 dolara. Može li Vučić da objasni kako će se u jedan lokalni budžet slivati tri puta više para nego u drugi, u kome dva rudnika zapošljavaju pet i po puta više radnika i ostvaruju duplo veće prihode? Ili je i ovo samo jedan u nizu jeftinih trikova, sličnih šuster-matu. Po principu, ako prođe – prođe.
Posebna su priča reči Ane Brnabić da bi litijum od Srbije stvorio ono što je, zbog nafte, postala Norveška. Zna li ona kojim bi tempom i koliko dugo srpski BDP po stanovniku od 11.400 dolara u prošloj godini morao da raste da bi dostigao 100.000 dolara, koliko je u Norveškoj?
Još manje imaju smisla najave iz Rio Tinta da će kod njih prosečna plata biti 1.100 evra, s tim što da i danas dobiju dozvolu, rudnik ne bi mogao početi da radi pre 2028. Pa, ko će hteti da radi za te pare i to u rudniku, ako će već 2027. prosečna plata u Srbiji biti 1.400 evra? Nisu li to obećali i Vučić, i Miloš Vučević, i Siniša Mali, i ko sve ne? Ako im u Rio Tintu ne veruju i misle da će svi 2028. da pojure kod njih za platu od 1.100 evra, zašto im niko nije javio da je već u aprilu ove godine u Srbiji, prema zvaničnim podacima, prosek u rudarstvu bio 1.110 evra, a u eksploataciji ruda metala 1.266 evra? I šta ako su tako „ozbiljno“ analizirali i druge, a ne samo ekonomske i finansijske aspekte projekta Jadar?
Šahovska partija, u kojoj je litijum glavni ulog, očito ulazi u završnu fazu. Zna se i da glavni šahista ne voli veliku rokadu, jer se njome kralj pomera iz centra. Nedavno je obavio malu rokadu, premijerku je rotirao na mesto predsednice parlamenta, a ministra vojnog za premijera. Najviše, ipak, voli da rotira „pešake“, Bratislava Gašića, Aleksandra Vulina, Zlatibora Lončara, Gorana Vesića, Aleksandra Martinovića, Nikolu Selakovića… premeštajući ih iz jednog u drugi resor. Samo da na kraju ne matira – Srbiju.