vucic mali foto predsednistvo dimitrije goll 4
Foto:Predsedništvo/Dimitrije Goll
Direktan prenos besmisla

Kako su se menjala Vučićeva obećanja

Trenutno smo na „koti“ na kojoj poželjno zvuči obećanje prenosa uživo izgradnje nacionalnog stadiona u tri smene. Gledajte, prepustite se, sve će biti dobro, poručuje vođa. Opsena je primamljiva i delotvorna, računi stižu kasnije

Poznato je to odranije – da bi delovala, doza opijata mora stalno da se povećava. Odatle i činjenica da smo, u drugoj deceniji vlasti Aleksandra Vučića, videli „kvantni skok“ u sadržini njegovih obećanja građanima, odnosno biračima: od nekadašnje gotovo simpatične populističke priče o razgovoru s građanima u ranom jutarnjem terminu, do aktuelnog brojanja letećih automobila koji će nam, za koju godinu, zujati nad glavama.

Nema, izgleda, tog besmisla koji, posle višegodišnjeg ispiranja mozga, ne može da se uspešno plasira dobrom delu javnosti: trenutno smo na „koti“ na kojoj poželjno zvuči obećanje direktnog prenosa izgradnje nacionalnog stadiona u tri smene – baš kao da i sama izgradnja takvog megalomanskog objekta, u prezaduženoj i problemima preopterećenoj zemlji, nije dovoljno besmislena. Gledajte, prepustite se, sve će biti dobro, poručuje vođa. Opsena je primamljiva i delotvorna, računi stižu kasnije.

Osim pravde i demokratije, skoro da nema čega nema na aktuelnom spisku blagodeti koje su nam obećane: toliko smo, naprednjačkom rukom vođeni, postali bogati i uspešni, da se, u sklopu ambicioznog i za nekog svakako lukrativnog plana održavanja sporedne izložbe EXPO 2027 pominju Akvatik centar (po broju gledalaca drugi ili treći u celoj Evropi, tvrdi predsednik), ali i rezidencijalni kompleks u kome će biti smešteno 3.500 učesnika i 1.500 stambenih jedinica, s planom da posle održavanja manifestacije budu ponuđene zaposlenima u prosveti koji nemaju rešeno stambeno pitanje.

Nacionalni stadion i Expo Foto Amir Hamzagic Nova rs
Foto: Amir Hamzagić/Nova.rs

Platićemo i izgradnju tematskih i vodenih zabavnih parkova, koje predsednik definiše kao deo budućeg najvećeg mesta za zabavu i privlačenje turista u jugoistočnoj Evropi. Kod Muzeja savremene umetnosti, biće izgrađen akvarijum, a na prostoru EXPO nalaziće se delfinarijum, koji u Vučićevoj verziji stvarnosti, neće biti samo velika turistička atrakcija, već će tu biti i „terapeutski delfini za decu sa autizmom“. Stručnjaci su, doduše, objasnili da briga o deci s autizmom podrazumeva mnogo toga čega u Srbiji nema, pri čemu delfini ne smetaju, ali nisu na tom spisku – ali nebitno, nije se to čulo na podobnim medijima, baš kao ni argumenti koji dovode u sumnju opravdanost planiranog ulaganja.

Dobili smo i nove detalje o letećim automobilima, o kojima nam, u zemlji u kojima leteće autobuske gume ubijaju pešake, vođa govori još od 2018: prvi će, kaže, poleteti 2027, da bi „2035. u gradu veličine Beograda letelo 20.000 letećih automobila po satu“.

Od nekadašnje priče o razgovoru s građanima u ranom jutarnjem terminu, stigli smo do aktuelnog brojanja letećih automobila koji će nam, za koju godinu, zujati nad glavama

Podmornice nije pominjao – a mogao je, šta ga košta? Jer, mnogo je bilo izbornih ciklusa od 2012. do danas, a račun za brojna neispunjena obećanja nije mu stigao. Doduše, čak i u kritičkoj javnosti se njegova obećanja uzimaju kao relevantna, ali za prognozu onoga što se neće desiti – kao kada je, recimo, tvrdio da se neće kandidovati na predsedničkim izborima, što je bio pouzdan znak da je baš to u planu.

„Ne pada mi na pamet da budem predsednik“

Pre nego što je, 2017, prvi put postao predsednik Srbije, naime, gotovo ritualno je ponavljao da mu ne pada na pamet da bude kandidat za predsednika. „Ipak, zarad građana Srbije, ponoviću po hiljaditi put: ne pada mi na pamet da se kandidujem na predsedničkim izborima i svakako neću biti predsednik Srbije“, rekao je, recimo 23. jula 2016. I čini se da je Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik, bio na putu da mu poveruje, pa je najavio sopstvenu kandidaturu. Taj čin samovolje, međutim, zauvek ga je izbacio iz političke igre, ali uz bogatu nadoknadu za stres koji je doživeo (život u državnoj vili na Dedinju i apanaža preko funkcije u za njega izmišljenom Nacionalnom savetu za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom).

tomislav nikolic 301215 RAS foto vesna lalic 07 scaled 1
Tomislav Nikolić Foto: Vesna Lalić

O tome koliko je, još u ranim godinama naprednjačke vlasti, normalizovan potpuno neobavezujući odnos prema datoj reči, najbolje govore analize sajtova Istinomer i Vučićomer: tako je, recimo, prateći sudbinu Vučićevih obećanja datih u momentu formiranja njegove prve vlade, one iz 2014 – da će sve iz ekspozea, osim smanjenja plata, ispuniti do sto dana vlade, Istinomer došao do prilično poraznog zaključka. Pokazalo se, naime, da u predviđenom roku nije doneto čak deset najavljenih zakona, niti su bile pokrenute dve najavljene privatizacije (Dunav osiguranje, Telekom).

Iste godine, obećavao je tadašnji premijer i da će podneti ostavku na mesto šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, na koju je došao odmah nakon pobede SNS na izborima 2012. I to obećanje jeste ispunio – ali tek u novembru 2017, kada je, s pozicije predsednika Srbije, taj osetljiv posao poverio Nebojši Stefanoviću, u to vreme ministru unutrašnjih poslova i čoveku od najvećeg poverenja. Koje se, potom, istopilo.

Od sastanaka sa građanima do podele plena s opozicijom

Nisu, pritom, neispunjena ostajala samo politički ili na drugi način skupa obećanja koja nam je Vučić davao. O tome govori i pomenuti primer najave primanja građana „jednom nedeljno, od pet do osam i jedanput mesečno od šest do 20 ili 22“, s kraja maja 2016, u vreme dok je bio premijer. Doduše, neki materijal za divljenje provladinih medija tada jeste upriličen i to čak dva puta – najpre, 8. jula te godine u Beogradu, kada se pred njegovim kabinetom okupilo oko 5.000 ljudi, pa je neke od njih primao do 18 časova, a potom, sredinom oktobra, u Nišu, u okviru višednevnog boravka cele vlade u tom gradu. Ali nije se desilo ništa što bi i približno bilo uklopivo u precizno datu satnicu sastanaka sa građanima.

HAM 8640
Skupština Foto: Amir Hamzagić/Nova.rs

Još jedan primer iz prošlosti mnogo govori o tome koliko je Srbija pod dugom naprednjačkom vlašću promenjena, pa su drugačija i obećanja kojima Vučić danas kupuje podršku: nakon ubedljive pobede na vanrednim parlamentarnim izborima u martu 2014, Vučić je izgovorio nešto što u današnjem vremenu potpune satanizacije opozicije zvuči potpuno nezamislivo. „Pokušavamo da postignemo dogovor sa predstavnicima svih lista u Skupštini i ukoliko se dogovorimo, nemamo ništa protiv da to (predsednik Skupštine) u prvoj godini bude i neko od poslanika opozicije. Time bi bila obezbeđena i veća kontrolna uloga parlamenta nad vladom. A želimo i da pokažemo da ćemo čuvati opoziciju ko malo vode na dlanu… Više je i nema“, rekao je za tabloid Alo u aprilu te godine.

Reradikalizovanoj verziji Vučića nisu potrebna pozivanja na Zorana Đinđića, pa tako nema više obećanja postavljanja spomenika čoveku s kojim je u prvim godinama vlasti voleo da se poredi

U realnom životu, naravno, pokazalo se da je iskren bio samo cinični deo te izjave („više i nema“). Rotacije na mestu predsednika Skupštine nikad nije bilo, ali je zato manir vređanja opozicije u institucijama hvatao zamah.

I neka druga „davna“ obećanja vremenom su se pretvorila u potpunu suprotnost: recimo ono o smanjenju državnog aparata iz vremena preuzimanja vlasti od „dosmanlija“. Kao „plan i program“ SNS Vučić je najavljivao smanjenje broja poslanika, smanjenje broja ministarstava na 15, ukidanje državnih sekretara, smanjenje broja agencija, zavoda, biroa i saveta… „Time ćemo uštedeti ogroman novac, neću da kažem samo više desetina miliona evra, već više od stotinu miliona evra“, tvrdio je Vučić u programu RTS-a u aprilu 2012, u trenutku kad je još bio opozicionar.

Ishod je sasvim suprotan: ne samo da u ovom trenutku imamo jednu od glomaznijih vlada u istoriji, već smo upravo saznali i da se prave čak i paralelna tela u okviru vlasti. Nekadašnji direktor Uprave za saradnju sa dijasporom pri Ministarstvu spoljnih poslova Vlade Srbije Arno Gujon sada rukovodi novoformiranom Kancelarijom za javnu i kulturnu diplomatiju pri Vladi Srbije, a njene nadležnosti, prema saopštenju vlade, slične su onima koje ima Uprava na čijem čelu je bio do maja („organizovanje, sprovođenje i podržavanje aktivnosti kako bi se u svetu predstavili srpska kultura, istorija, duhovnost, umetnost, jezik, nauka i sport“).

Pare nisu problem

Odavno je, uostalom, naš maneken najskupljih svetskih brendova ustanovio značaj kupovine ljudi. Pare nisu problem, rezervoari su razni – ako ustreba, moguće je, recimo, smanjiti penzije, uprkos čvrstim obećanjima da se to neće desiti. „Kakve god reforme da preduzimamo, šta god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem – penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzima“, tvrdio je, recimo, u martu 2014, na predizbornom skupu u zemunskoj hali Pinki, da bi već u septembru bila doneta odluka o smanjenju penzija u cilju „ozdravljenja ekonomije“.

U vreme kad od Vučića čujemo pohvalnu reakciju na otkrivanje informacije o naglom bogaćenju vernog stranačkog saradnika, advokata Vladimira Đukanovića („samo mu dižu rejting u stranci“), zanimljivo je i podsećanje na još neka njegova neispunjena obećanja od pre deset godina.

miting 02122023 0299 1
Vladimir Đukanović Foto:Antonio Ahel/ATAImages

Odmah posle izbora 2014, recimo, plasirana je „muzika za uši“ najsiromašnijih građana, u vidu ideje o dodatnom oporezivanju državnih funkcionera – od predsednika Republike, preko ministara, do narodnih poslanika. Vučić je to obećao 14. aprila 2014, u vreme dok se pripremalo formiranje vlade, ali je, kada je postao njen predsednik, na tu ideju zaboravio. Baš kao što je zaboravio I na sve najave usvajanja zakona o utvrđivanju porekla imovine, koje je ponavljao još s pozicije prvog potpredsednika vlade (PPV), kad je, čak, navodio i vreme kada je to trebalo da se desi (februar 2013), da bi, potom, rok pomerao za polovinu juna iste godine.

U kritičkoj javnosti Vučićeva obećanja uzimaju se kao relevantna, ali za prognozu onoga što se neće desiti – kao kada je tvrdio da se neće kandidovati na predsedničkim izborima, što je bio pouzdan znak da je baš to u planu

Današnji Vučić, odnosno onaj njegov lik usmeren ka domaćoj javnosti, u dobroj meri vraćen na radikalska podešavanja, nema razloga ni da izigrava iole demokratski nastrojenog političara, kao što je, recimo, pokušavao uoči vanrednih parlamentarnih izbora 2016, kada je obećavao duel sa opozicijom. Doduše, specifičan: „Obećavam vam da ću naći vremena i da ću naći načina da izađem na duel sa njih petoricom. I to nema nikakvog karikaturalnog pristupa niti bilo čega drugog“, govorio je u martu 2016, ali se do danas nije javno suočio ni sa jednim opozicionim liderom. Umesto toga, podobni TV novinari redovno mu omogućavaju duge i neometane odgovore na snimke izjava političkih oponenata, što bi, u naprednjačkom univerzumu, možda trebalo da se tretira kao „razmena stavova“.

Aktuelnoj, reradikalizovanoj, verziji Vučića nisu potrebna ni pozivanja na ubijenog premijera Zorana Đinđića, pa tako nema više ni (neispunjenih) obećanja postavljanja spomenika čoveku s kojim je u prvim godinama vlasti voleo da se poredi – baš kao što umesto pozivanja na Maksa Vebera, sada slušamo panegirike Josifu Staljinu.

Srbija je danas zemlja u kojoj i dete može da bude izbačeno iz vrtića jer su mu roditelji opoziciono orijentisani (slučaj Pećinci) pa zato nije više vreme za obećanja departizacije, pre svega u javnim preduzećima i upravnim odborima, kao što smo slušali u vreme Vučićevog uspona na vlast.

Mnogo je, ipak, i toga što se nije promenilo: i dalje slušamo o velikom napretku koji će se desiti u budućnosti, i dalje nema obećane informacije ko su „kompletni idioti“ koji su rušili u Savamali, kao ni obećanih dva minuta snimka nesreće u Doljevcima, u kojoj je poginula Stanika Gligorijević…

Ni megalomanija koju gledamo u planovima za EXPO nije sasvim nova. Samo je, uz dobru negu, uznapredovala u odnosu na, recimo, kraj 2016, kada je za godinu koja je nastupala Vučić najavljivao dolazak između 400.000 i 600.000 kineskih turista, dodajući da je kineska ambasada procenila da bi taj broj mogao preći i milion. Prema zvaničnim podacima, međutim, te godine je u Beogradu boravio tačno 51.691gost iz Kine, uključujući i Hongkong.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

34 komentara
Poslednje izdanje