Mada 27 zemalja članica Evropske unije formalno ima jednak status, realnost je da između njih postoje velike razlike. Dve najveće i ekonomski najvažnije države, Nemačka i Francuska, takođe su i među zemljama osnivačima EU. Njihov neproporcionalan politički uticaj unutar bloka neporeciv je.
Pre nego što su se pedesetih godina prošlog veka našle na zajedničkoj misiji, kao članice Evropske zajednice za ugalj i čelik, dugotrajno neprijateljstvo ovih zemalja bezbrojnim je ratovima devastiralo Evropu. Nakon totalnog poraza koji je Nemačka doživela i njene podele 1945, Zapadna Nemačka – pod zaštitom Sjedinjenih Država – i Francuska dobile su priliku za pomirenje i postavljanje temelja za trajni mir.
Opasnost za temelje EU
Rimski ugovor iz 1957. nije samo pomogao ubrzanju rekonstrukcije ratom razorene Evrope; njime je takođe uspostavljen i novi (zapadno)evropski politički poredak. Trajnim integrisanjem Zapadne Nemačke i Francuske konačno je eliminisan tradicionalni uzrok najvećih ratova na evropskom tlu. Nije preterano reći da je posleratno pomirenje ovih tradicionalnih neprijatelja razlog zašto danas EU postoji.
Ako se Makronov rizik ne bude isplatio, to bi onda moglo da znači i kako se opklade na Evropu više neće primati
Ali nakon toga nije uvek sve išlo glatko. Rani pokušaj uspostavljanja Evropske odbrambene zajednice propao je 1954. pošto je francuska Nacionalna skupština tu ideju odbacila. Slično tome, Francuzi su (zajedno s Holanđanima) 2005. i minirali ideju o donošenju evropskog ustava.
Sada je uspeh francuske krajnje desnice, koja je na izborima za Evropski parlament osvojila najviše glasova, naveo predsednika Emanuela Makrona da raspusti parlament i sazove prevremene izbore. Budućnost Evrope ponovo zavisi od odgovora na pitanje šta Francuzi žele.
To pitanje iznova je aktuelno u posebno delikatnom trenutku: invazija koju je ruski predsednik Vladimir Putin pokrenuo na Ukrajinu vratila je rat u Evropu, a bivši američki predsednik Donald Tramp ima dobre izglede da se sledećeg januara vrati u Belu kuću. Ako Nacionalno okupljanje Marin le Pen pobedi na francuskim izborima, a Tramp u novembru na američkim, šta će biti s Evropom? Hoće li evropski projekat moći da preživi takvu konstelaciju sila?
Pobeda Nacionalnog okupljanja bi i Nemce naterala da se suoče s pitanjem za koje su mislili da na njega više neće morati da odgovaraju: pripadaju li Zapadu, ili su zapravo deo Istoka
Francuska je, na kraju krajeva, od neprocenjive važnosti za taj projekt. Ako bi se bilo ona, bilo Nemačka, odlučile da tom projektu okrenu leđa, to bi bio njegov kraj. Jeste, EU ima još 25 članica, i sve su one važne – neke više, neke manje. Ali Evropa je u stanju da živi s italijanskom vladom predvođenom strankom s neofašističkim korenima. Ukoliko, pak, francuska krajnja desnica na predstojećim izborima obezbedi većinu, a Le Pen pobedi na predsedničkim izborima 2027, to bi bilo nešto sasvim drugo.
Ukoliko bi na čelo Francuske došli neonacionalistička vlada i predsednik, to bi u opasnost dovelo samu suštinu Unije. Drugi unutrašnji neprijatelji Evrope, poput mađarskog premijera Viktora Orbana, bili bi dodatno ohrabreni u nameri da se ispreče na putu donošenja odluka u EU. Još gore, to bi se događalo baš u vreme kad je EU potrebno da ojača, s obzirom na šira geopolitička i tehnološka prestrojavanja s kojima se suočava.
Rusko pitanje u Nemačkoj
Za razliku od Francuske, uvek podložne uticaju nacionalističkih narativa, Nemačka je – usled svog istorijskog iskustva – dugo bilo imuna na takve iluzije. Ali pobeda Nacionalnog okupljanja Nemce bi naterala da se suoče s političkim pitanjem za koje smo mislili da na njega više nećemo morati da odgovaramo: da li, posle svega, pripadamo Zapadu, ili smo zapravo deo Istoka?
Proruske populističke partije poput Alternative za Nemačku i Saveza Sare Vagenkneht otvoreno forsiraju to pitanje. Nažalost, obe stiču sve veću podršku, barem u istočnom delu Nemačke.
Savezništvo Trampa i Le Penove, s Putinom u pozadini, dramatično bi uvećalo haos na korak od koga se Evropa ionako već nalazi. Veliki pobednici u takvoj situaciji bili bi Putin i njegov geopolitički pokrovitelj, kineski predsednik Si Đinping
Savezništvo Trampa i Le Penove, s Putinom u pozadini, dramatično bi uvećalo haos na korak od koga se Evropa ionako već nalazi. Veliki pobednici u takvoj situaciji bili bi Putin i njegov geopolitički pokrovitelj, kineski predsednik Si Đinping. Putin bi napravio odlučan korak ka postizanju svog strateškog cilja: da Rusija ponovo stekne status globalne sile, s kojim bi se hegemonistički nadnela nad Evropu.
Za Evropu bi ovo značilo zapadanje u parohijalizam – što bi predstavljalo čin istinskog samouništenja. Imajući u vidu koliko je krhko aktuelno globalno političko okruženje, Makronova odluka o sazivanju prevremenih izbora izuzetno je rizična. Reč je o kockanju koje bi moglo da odluči budućnost kontinenta. Ako se taj rizik ne bude isplatio, to bi onda moglo da znači i kako se opklade na Evropu više neće primati.
Copyright: Project Syndicate, 2024.