„Sve što bi opozicija trebalo da radi od 18. decembra je da se fokusira na redovne lokalne izbore koji slede na leto 2024.“ Mnogo puta sam ponovio ovu rečenicu u prethodnih šest meseci, zato je sada stavljam u uvod teksta. Na kraju smo dobili ishod koji je bio sve samo nije bio fokusiran na redovne lokalne izbore.
Da se, ipak, na početku osvrnemo malo na sva dešavanja iza nas. U decembru su održani vanredni parlamentarni i lokalni izbori u 65 opština i gradova u Srbiji, a u junu ove godine vanredni beogradski i redovni lokalni izbori u 89 opština, gradova i gradskih opština. Kao i svaki vanredni izbori, koji se raspisuju iz političkih prilika (a ne zato što je neophodno, kada se izgubi većina), tako su i ovi imali unapred poznatog pobednika, kako na parlamentarnim, tako i na svim lokalnim izborima, pa i na beogradskim, na kojima je većina bila osigurana kroz različite delove odborničkih „opozicionih“ grupa (Zavetnici su sada čak i deo Vlade Srbije, a Jerković i njegova saradnica su otvoreno bili za formiranje većine u gradu sa SNS-om i SPS-om).
SNS je prihvatio da se ponove izbori u Beogradu sa ciljem da nekako zadrži i one gradske opštine u kojima je lista Aleksandra Vučića ubedljivo poražena u decembru i da smanji mogućnost promena u Nišu, Novom Sadu, Čačku i Valjevu
Odlučeno je da se ponove izbori u Beogradu, a siguran sam da je jedini cilj bio da se na njima izvesno pobedi, kako bi se dodatno uticalo na to da SNS nekako pokuša da zadrži i one gradske opštine u Beogradu u kojima je lista sa imenom Aleksandra Vučića ubedljivo poražena u decembru i da se smanji mogućnost promene u Nišu, Novom Sadu, Čačku, pa i Valjevu. Jer pre svega za ove gradske opštine u Beogradu SNS nije imao mehanizam i način da na njima pobedi na, podvlačim, redovnim lokalnim izborima.
Na decembarskim parlamentarnim izborima, svi zajedno (SNS, SPS, SRS, sa sve listom profesora Nestorovića) u opštini Stari grad osvojili su tek 35,37 odsto, na Vračaru 36,73, Savskom vencu 41,56, na Novom Beogradu i Zvezdari 43,95, na Voždovcu, sa koga je SNS zaposeo Srbiju, 47,53 odsto, a oko 50 procenata osvojili su na Čukarici, Paliluli i Rakovici. U nekim razmišljanjima, jedini način da SNS pobedi na pet od ovih devet gradskih opština u Beogradu je bio da opozicija ili deo opozicije na ove izbore ne izađe. I nekako im je ispunjena ta želja jer do zaključivanja ovog broja Radara, postoji šansa da opozicione stranke postanu vlast u tek jednoj gradskoj opštini (Stari grad).
Kako nešto može biti manje od velikog ništa
Ako će me neko ubeđivati da je bolje da se vlast ne vrši ni u jednoj opštini, nego da se vrši u pet do devet, plus da se osvoji vlast u drugom ili trećem najvećem gradu u Srbiji – neka me zaobiđe, jer alternativa ovome da se samo uzme ono što se uzelo u decembru na nepoštenim i neslobodnim izborima je jedno veliko – ništa. Kao što je jedno veliko ništa bila institucionalna borba nakon decembra za ponavljanje izbora (Ustavni sud i dalje ćuti). Jedno veliko ništa je bila i borba kroz proteste (nije bilo ni promila šansi da ulični protesti nakon izbora uspeju, pre svega zbog velikih protesta od maja prošle godine, iz kojih se i izašlo odlaskom na izbore, a broj ljudi na tim protestima je i govorio od starta da od toga neće biti ništa). A jedno veliko ništa je bila i borba u međunarodnoj areni, jer osim rezolucije EP koja ostaje samo to – jedna rezolucija – nije se desilo ništa. Nije bilo međunarodne istrage, nije bilo ozbiljnijeg posredovanja, nije bilo ničega. Vreme da se radi na redovnim lokalnim izborima je ubrzano proticalo, fokus se bacao na unapred izgubljene bitke, stvarala su se nerealna očekivanja i proizvodila kriza koja je na krizu ličila samo najinformisanijim pristalicama opozicije.
Konzerviranje odnosa u opoziciji nije uspelo. Birači su izašli na izbore i u gradu Beogradu više nego jasno pokazali da ne cene raspade koalicija i dezintegraciju postojećeg političkog delovanja, ali i da žele neka nova lica i nove ljude
A onda je nekome palo na pamet da bi se i redovni lokalni izbori mogli bojkotovati, jer vlast ne želi da odloži izbore za jesen (nerealno u samom startu), a nakon mnogo izmena zahteva prema vlasti neko je čak zahtevao da se kao uslov svih uslova postave izmene Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Srbije koji se nije menjao od 2006, kada je poslužio da se premosti jaz između starog i novog Ustava.
U tom momentu je ostavljeno po strani sve što se pre dešavalo i svi prethodni, realni ili nerealni zahtevi, kao da je neko želeo da nađe razlog da na izbore ne izađe, odnosno da SNS-u omogući ono što nikako nije mogao da uradi – da pobedi i u opštinama u kojima je do nogu potučen u decembru.
Dodatno, kao argumentacija za to se koristila činjenica o potpisanom sporazumu sa ProGlasom, koji se uzima kao Sveto pismo, iako se ne ulazi u sadržaj i suštinu samog dokumenta i ne postavlja se pitanje zašto se uopšte i potpisivao. Podsetiću samo da je ne tako davno, 2020. potpisan i Sporazum sa narodom, koji je, kako je saopštavano, potpisalo oko 200.000 građana kao proizvod uličnih protesta pokreta 1 od 5 miliona. Taj sporazum je tada govorio da se na izborima neće učestvovati sve dok se ne ispune traženi uslovi da izborni proces bude slobodan i pošten. Pa se nakon bojkota 2020, a podsećam da je to bio bojkot i nacionalnih i svih lokalnih izbora, do koga je došlo posle godinu dana vaninstitucionalne borbe kroz ulične proteste i odluke opozicije da napusti Skupštinu Srbije, već 2022. izašlo na izbore, a da se izborni uslovi ni za milimetar nisu pomerili ka slobodnijim i poštenijim.
Bojkot 2020. je bio mnogo, mnogo više od toga da odlučite da bojkotujete lokalne izbore u tek ponekim opštinama i gradovima, da to uradi četiri petine stranaka, da se to izvede nakon što se iz prethodnih masovnih protesta izašlo tako što su traženi vanredni izbori i tako što se i dan-danas sedi u nacionalnoj skupštini i iz njenih klupa poziva na neizlazak na izbore pod okriljem delegitimizacije. Znači, sam bojkot – u startu osuđen na propast.
Politička igranka unutar opozicije i još jedna propuštena šansa
Svakako da su oni koji su odlučili da ove izbore preskoče, hteli da to urade i drugi politički akteri. Zato su se kao argument i koristili ProGlas i „zamišljeni“ izbori na jesen kao nekakav vid nevidljivog i nerealnog rezultata, za koji se „kao“ treba boriti. Nije deo političkih subjekata hteo da oni ne izađu, a da drugi izađu, a posebno ne da se u borbu uključe i neki novi politički igrači. I tu ćemo možda doći i do suštine čitave ove opozicione političke igranke i propuštenih šansi ovog juna.
U trenutku kada je „Srbija protiv nasilja“ ostvarila odličan rezultat na izborima u Beogradu i sasvim solidan na nacionalnom nivou, a kada je Novi DSS, uz listu Nestorovića, postao jedini igrač na nacionalno-konzervativnom delu opozicije, izgleda da im i nije previše odgovarao nešto lošiji rezultat na novim izborima u Beogradu, a posebno ne da neki novi politički subjekt napravi rezultat koji bi ga promovisao u novog opozicionog lidera.
Jer, zamislite da je na primer stara lista „Srbija protiv nasilja“ (SPN) ostala na okupu i uzela 15 odsto, NADA pet, a pokret Kreni-promeni sam 15 procenata? Ne bi išlo u ličnu i/ili partijsku korist nikome iz SPN i NADA da se ovo desilo, jer bi se srušila percepcija o njihovoj snazi. Da se razumemo, SPN je rezultat dobrim delom ostvario na sinergiji ukrupnjavanja, a ne na pojedinačnom rastu bilo kog političkog subjekta u opoziciji.
Ipsosovo istraživanje iz marta, koje je deo opozicije koristio kao argumentaciju da na izbore ne treba ići jer tri od 10 birača SPN-a ne bi izašlo na nove izbore ako se ne promene izborni uslovi, takođe je govorilo i da na nivou Beograda nijedna od opozicionih partija iz SPN nema dvocifren rezultat. Dodatno, moram priznati da mi je promaklo kako, pod kojim okolnostima i zašto je opozicija počela da veruje Ipsosu i da odluke donosi na osnovu njihovih istraživanja. Onog momenta kada se pojavila priča o najavi neizlaska na izbore dela opozicije ili cele SPN i koalicije NADA, kroz glavu mi je prošla samo jedna misao – ovo je pokušaj konzerviranja opozicione političke scene i izbegavanja odgovornosti.
Neuspeo pokušaj konzerviranja odnosa u opozicionim redovima
Sa jedne strane, svaki racionalan političar kome je javni interes na prvom mestu bi razmišljao ovako – u redu, deo birača nam je demotivisan, hajde da radimo ono što želi naših sedam od 10 birača (da ponovo glasa za nas ili nekog drugog iz opozicije), hajde da probamo da motivišemo ovo troje od 10 koji su demotivisani ili da pomognemo novom političkom subjektu da ih on motiviše i da tako pobedimo u opštinama u kojima smo pobedili u decembru, dobijemo pet ili 10 novih lidera koji će u tim mestima pokazati da se može drugačije voditi grad, opština ili gradska opština i da napravimo prve pobede protiv Aleksandra Vučića u ovih 12 godina. Da se „naplati“ ono što se u decembru videlo da je moguće. A nije da nisam predlagao još 1. aprila na N1, a nije bila šala, da ako Savo Manojlović ide na izbore da ga opozicija izljubi i uplati mu donaciju za kampanju da motiviše njihove demotivisane birače iz decembra, a rezultati izbora u Beogradu, pa i u Novom Sadu govore da sam i te kako bio u pravu.
Kreni-promeni je u Novom Sadu, bez prepoznatljivih lokalnih kandidata, osvojio 10 odsto, što govori o potencijalu ovog pokreta na nacionalnom nivou
Ali, umesto ovog scenarija, dobili smo pokušaj konzerviranja opozicije koji, rekao bih, ipak nije uspeo, ali je u pogledu javnog interesa doneo katastrofalne posledice tako što će većina, a možda i sve gradske opštine u Beogradu ostati pod naprednjacima. I po mom mišljenju, neko bi za to morao da snosi društvenu, političko-opozicionu odgovornost.
Konzerviranje odnosa u opoziciji nije uspelo iz više razloga. Pod jedan, birači su izašli na izbore i u gradu Beogradu, na primer, više nego jasno pokazali da ne cene raspade koalicija i dezintegraciju postojećeg političkog delovanja (kaznivši ostatak koalicije „Srbija protiv nasilja“), ali i da žele neka nova lica i nove ljude.
Zbirni rezultat pokreta Kreni-promeni i „Biramo Beograd“, iako u apsolutnim brojevima dosta manji od rezultata „Srbije protiv nasilja“ iz decembra, u procentualnom smislu (a birači u Srbiji pamte, ipak, samo procente) tek je za oko četiri procentna poena niži nego svih onih partija i pokreta zajedno u decembru.
Rezultat pokreta Kreni-promeni i Save Manojlovića je u Beogradu najbolji opozicioni samostalni rezultat jednog političkog subjekta na izborima u Beogradu od 2008, od tadašnjih radikala, a sa skoro 18 odsto podrške u Beogradu daleko je iznad bilo kog opozicionog političkog subjekta iz koalicije „Srbija protiv nasilja“ i to pre njenog raspada, što su birači sigurno kaznili, a možda će više kazniti tek one koji na izbore nisu izašli (podsećam, najbolji pojedinačan rezultat iz SPN koalicije je bio jednocifren).
Dodatna stvar koja bi trebalo da obraduje Kreni-promeni je rezultat u Novom Sadu, gde su bez prepoznatljivih lokalnih kandidata osvojili 10 odsto, što govori o potencijalu ovog pokreta na nacionalnom nivou. Sigurno je da će ostati velika žal zbog proceduralnih grešaka i nekandidovanja ovog pokreta na Starom gradu, Vračaru i Savskom vencu, jer je vrlo moguće da bi predsednici svih ovih opština bili (i pored bojkota i svega) predstavnici ovog pokreta. Na njima je sada veliki zadatak, da rezultat iskoriste i upregnu ga na jačanje organizacije i toga da u naredne tri godine (a deluje da nekih novih prevremenih izbora neće biti, makar za sada) naprave organizaciju sa više od 100 odbora, makar nekoliko desetina hiljada članova i aktivista sposobnih da se nose sa izbornom kampanjom i svakodnevnim političkim radom, jer su podršku dobili, a ljudi su očigledno željni političara bez balasta prošlosti. Ovo je ogroman posao koji zahteva vreme, trud, posvećenost, ali i novac.
Kreću li promene sa juga
I dolazimo na kraju, možda i do najvažnijeg utiska izbora – „Promene kreću s juga“ i sa doktorom Milićem. Nisam iz Niša, ne poznajem dovoljno situaciju i možda i ne bi bilo ni fer da im ja pametujem šta i kako, ali Niš je najpozitivniji primer da se može nešto uraditi. Rezultat od 25 odsto grupe građana profesora Milića pokazuje da birači vole kada neko rešava probleme običnih građana i kada uradi nešto što obeća (eliminisanje lista čekanja u Nišu i protesti protiv litijuma kada govorimo o Savi i Beogradu). Neću ulaziti u ono što je bilo pre, ali način komunikacije dr Milića nakon izbora mi govori da će Niš ipak možda pasti i postati prvi slobodan grad u Srbiji. Neki, poput kolege Dejana Bursaća, već su najavili projekat predsedničkog kandidata „dr Milić 2027“, za sada ne znam da li je to realno i moguće, ali da izgleda kao da je prošao sve obuke, pročitao sve knjige iz političke komunikacije i marketinga – izgleda. A u stvari je samo čovek iz naroda. I iz toga bi trebalo štošta da se nauči.
Pobeda u Nišu bila bi ubedljivo najveća pobeda i najveći korak opozicije ka tome da se u dogledno vreme nešto promeni u Srbiji. Siguran sam da će sudski procesi zbog izbora u Nišu potrajati i da se neće skoro formirati vlast u ovom gradu, ali to bi zaista bile tektonske promene u sistemu vlasti Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića. I to je ono sa starta ovog teksta, samo je trebalo sačuvati ono što je ostvareno u decembru, u jednom autoritarnom sistemu na nepoštenim izborima, pobediti u pet do devet opština i potencijalno u nekom velikom gradu. Pa, to je milion puta veći rezultat od sve opozicione borbe do sada.
* autor je politikolog, doktorirao na FPN-u na temu lokalnih izbora, lokalnih koalicija i unutarpartijske demokratije
