Odavno smo naviknuti da internet koristimo kao beskonačnu arhivu informacija i znanja, privatnu i profesionalnu biblioteku, nepreglednu i uvek dostupnu. Sve manje se oslanjamo na materijalne izvore – knjige, novine, pisane beleške – računajući da ćemo uvek moći sve da nađemo na mreži koja, kako se često kaže – sve pamti. Međutim, analiza sadržaja onlajn pokazuje da sve češće i sve masovnije veliki broj različitih materijala nestaje.
Istraživanje Pew Research centra pokazuje da skoro 40 odsto veb-stranica koje su postojale 2013. godine, danas više nije dostupno. Pojava koju su nazvali „digitalno propadanje“ zabeležena je u oblasti news sajtova, državnih zvaničnih veb-stranica, dok više od pola Wikipedia članaka ima bar jednu referencu – link koji nije aktivan.
Digitalno propadanje je fenomen koji može urušiti temelje našeg virtuelnog postojanja, na šta upozoravaju i javne biblioteke koje odavno raspolažu ne samo fizičkim, materijalnim, već i digitalnim arhivama, knjigama i izvorima informacija i znanja. Oni navode da digitalno propadanje znači postepenu degradaciju, zastarelost ili nestajanje digitalnih podataka i imovine, čime se narušava integritet naših sećanja, uspomena i kulturnog nasleđa sačuvanog u digitalnom obliku. Nepouzdanost i efemernost internet sadržaja može imati posledice po kvalitet i raznovrsnost istorijskih podataka koji su dostupni samo u digitalnom obliku. Internet je ogromno skladište naše kolektivne istorije, a gubitak veb-stranica znači gubitak delova te istorije, što može uticati na mogućnosti učenja i očuvanja kulture. Kada su u pitanju privatni profili na društvenim mrežama, ogroman deo njih je postao nezamenljiv arhiv lične istorije, najvažnijih događaja, profesionalnih i privatnih uspeha, slika i sećanja čak desetinama godina unazad. Ovi sadržaji su deo naših ličnih identiteta i ukoliko bi bili kompromitovani ili uništeni, to bismo svakako osetili kao gubitak i proces dezorijentisanja u sopstvenom koordinatnom sistemu.
Iako se kao najčešći razlozi za nestanak internet izvora navode različiti tehnički faktori i promene u softverskim rešenjima, praksa pokazuje da nestanak sadržaja može biti deo sistemske kontrole
Iako se kao najčešći razlozi za nestanak internet izvora navode različiti tehnički faktori i promene u softverskim rešenjima, praksa pokazuje da nestanak sadržaja na internetu može biti deo sistemski kontrolisane akcije koja ukidanjem određenih sadržaja pokušava da utiče na znanje i kolektivno sećanje čitavih društava. Korisnici u Kini otkrivaju da nasuprot veoma živom i bogatom spoljnom izgledu njihovog interneta, punog kratkih video-snimaka, striminga uživo i e-trgovine, čitavi delovi mreže, a sa njima i kolektivno onlajn pamćenje — nestaju – navodi se u tekstu NYTimesa. U postu na kineskoj mreži WeChat krajem maja pojavila se tvrdnja da skoro sve informacije objavljene na kineskim novinskim portalima, blogovima, forumima, sajtovima društvenih medija između 1995. i 2005. više nisu dostupne. Sam post je ubrzo nestao. Pretraga objava dostupnih na kineskim pretraživačima o velikim ili kontroverznim događajima iz bliske istorije pokazuje da je danas dostupan samo minijaturni delić originalno proizvedenih priča, kojima dominira vrlo šturo i površno izveštavanje, lišeno svakog kritičkog tona, izliva emocija ili nezadovoljstva. Istraživači navode da čak i manje osetljivi materijali takođe brzo nestaju sa onlajn platformi, što otežava stvaranje slike o istoriji Kine pre samo nekoliko decenija, pre nego što je predsednik Si Đinping preuzeo vlast, izveštavaju agencije. Akademska zajednica u Kini je zabrinuta zbog ovakvih pojava, posebno u kontekstu najnovijeg zahteva državne komisije za obrazovanje da se na internetu ne smeju pojaviti članci koji kritikuju ili preispituju događaje, kao i da univerzitetski onlajn forumi nisu van zakona.
Sve zajedno, postavlja se pitanje – šta ćemo pamtiti kad i ako internet počne da zaboravlja?
