Teško da ima bilo kakvog iznenađenja u činjenici da u drugoj nedelji posle (polovičnih) lokalnih izbora, imamo dve oprečne verzije rezultata u nekoliko samouprava, staru priču o odbrani volje građana i nove naslage pesimizma u pogledu šansi da se to desi. Izbori od 2. juna doneli su, međutim, i nove pouke, ali i nove konfuzije.
Uporno, samouvereno ponavljanje broja 3.332, koliko je, prema podacima kojima raspolaže, opozicija u Nišu osvojila glasova više od dosadašnje naprednjačke vlasti, pokazalo se, nema „magično dejstvo“ – uprkos očiglednom političkom talentu „apolitičnog“ dr Dragana Milića, kardiohirurga najzaslužnijeg za ono što bi trebalo da bude južnjački opozicioni trijumf.
„Niški slučaj“ je u vreme nastanka ovog Radara, posle izjašnjavanja GIK-a kojim nisu prihvaćeni prigovori opozicije (od 36 delimično je prihvaćeno samo šest), trebalo da bude u nadležnosti Višeg suda u Nišu. Milić se i dalje držao priče o borbi kroz institucije i objašnjavao kako su protesti „prevaziđeni“, odbijajući da kaže šta je plan u slučaju da se taj put, kao i obično do sada, pokaže kao ćorsokak. Na čemu je bio zasnovan optimizam od koga nije odustajao ostajalo je nejasno.
Da bi lista dr Dragana Milića imala poslanika u Skupštini Srbije morala bi u Nišu da osvoji blizu sto posto glasova izašlih na sledeće izbore, jer je za cenzus od tri odsto na republičkim izborima potrebno oko 105.000 glasova, a u Nišu ima ukupno 226.000 birača
Iz Čačka su stizale tvrdnje opozicije da je „uvidom u kompletan birački materijal sa sva 104 biračka mesta potvrđeno da je SNS sa svojih devet satelita izgubio većinu“. Opozicionari koji su pregledali materijal govorili su o brojnim uočenim prevarama, Dveri su najavile krivičnu prijavu protiv gradske uprave u tom gradu, ali nije bilo naznaka da bi njihov trud mogao promeniti zvaničnu verziju koju je, još u izbornoj noći, pre svih biračkih komisija, saopštio Aleksandar Vučić.
Poslednja šansa
Izbori su nastavili da padaju u zaborav i u Beogradu, iako su, nakon krivičnih prijava podnetih zbog dešavanja tokom izbornog dana, predstavnici koalicije Biramo spremali krivične prijave i za dešavanja nakon glasanja.
Najveću (poslednju?) nadu da bi mogla formirati vlast opozicija gaji na Starom gradu, gde se kao „ključar“ pojavio Marko Bastać, nekadašnji predsednik te opštine, tada „odmetnik“ od Demokratske stranke, potom kratkotrajni član Stranke slobode i pravde, sada nosilac liste Čuvari Starog grada. U međuvremenu „proslavljen“ je i tabloidnom krimi pričom o navodnom zlostavljanju sopstvenog kuma, koja je iznenadno nestala, kako se i pojavila.
Najveću nadu da bi mogla formirati vlast opozicija gaji na Starom gradu, gde sa svojih 10 mandata bivši predsednik opštine Marko Bastać može da formira potrebnu većinu od 29 odbornika i sa opozicijom i sa naprednjacima
Sa svojih 10 osvojenih mandata, Bastać može da presudi u formiranju većine, za koju je potrebno ukupno 29 odbornika – i sa opozicijom (koalicija Biramo Stari grad ima 23 mandata) i sa naprednjacima (21). „Preostali“, Narodna lista i Za zeleni Stari grad – Dr Dejan Žujović, sa po jednim mandatom, mogu da predstavljaju samo „ukras“. Bastać je, zvanično, u pregovorima sa opozicijom, a presudni sastanak trebalo bi da se održi u danu kada ovaj Radar bude na kioscima.
Vračar, Savski venac i Novi Beograd, gde se, takođe, činilo da bi moglo doći do promene, nekako su ispali iz fokusa javnosti. Koalicija Biram Vračar najavila je pravnu borbu kako bi dokazala tvrdnju o prepravljanju rezultata u korist naprednjaka, ali nije bilo moguće detektovati bilo kakav optimizam po pitanju šansi za promene u toj centralnoj beogradskoj opštini.
Nešto interesovanja, ali kratkotrajnog, probudila je samo iznenadna odluka Save Manojlovića, lidera pokreta Kreni-promeni i, uz doktora Milića, zvezde junskih izbora, o izlasku odbornika tog pokreta iz skupštine Beograda i Novog Beograda – ali ne i Niša „gde će podržati opozicionu borbu“. Manojlović je naknadno objašnjavao da će mandati biti verifikovani, „ali će odborničke klupe biti prazne i odbornici neće uzimati novac koji sleduje iz budžeta“, što je, kaže, principijelan način neučestvovanja u vlasti „u kojoj vlada diktatura, jer prekrajanje izbornih rezultata jeste diktatura“.
Unutaropoziciona „ostavinska rasprava“
Za primerom novopromovisanog lidera niko od drugih izbornih učesnika nije pošao, ali su pale neprijatne reči (Radomir Lazović iz Zeleno-levog fronta rekao je, na primer, da bi napuštanje Skupštine opštine Novi Beograd od strane odbornika Kreni-promeni kao posledicu imalo gubitak šanse da se u toj opštini preuzme vlast).
Tako je unutaropoziciona „ostavinska rasprava“ (termin Gojka Božovića) uz standardno prepucavanje o tome da li je za junski debakl kriv onaj deo opozicije koji je izbore bojkotovao ili onaj koji je, bez stvarne promene izbornih uslova, pristao da na njima učestvuje, dobila još jednu temu za kritičko preispitivanje i sluđivanje birača – postizborni bojkot od strane izbornih učesnika.
Osim međustranačke razmene mišljenja (ili vatre), traje i neka vrsta šire javne rasprave o lekcijama koje su opozicionari dobili i reformama koje bi trebalo da preduzmu.
Iz činjenice da su doktor Milić i Savo Manojlović zapravo jedini pravi dobitnici izbora (jer, iako su zadržali vlast, i naprednjacima je pao rejting) obično se izvlači zaključak o potrebi za upečatljivim liderima i to onima koji iza sebe imaju nešto što se tumači kao rezultat. Kao argument za tezu o nedostatku lidera navodi se, između ostalog, i neuspeh maksimalno udružene opozicije u Novom Sadu, ali bez istaknutog kandidata za gradonačelnika.
Priča o uspehu dr Dragana Milića i Save Manojlovića vodi ka novom rastu antipartizma i ideje o „nepolitičkom“ načinu razbijanja postojećeg pogubnog političkog monopola, mada niko nije objasnio kako bi to moglo da se desi
Iako bi tek trebalo da se utvrdi koja je škola mišljenja u pravu, ona koja u niškom doktoru vidi spasioca i već sada ga predlaže za predsedničkog kandidata 2027, ili ona koja u njegovom veštom izbegavanju da kaže i jednu kritičku reč o Aleksandru Vučiću vidi krunski dokaz teze o dobro pripremljenom „projektu“ za zavaravanje birača – činjenica je da u pogledu liderskog kapaciteta on deluje gotovo idealno, zahvaljujući imidžu čoveka koji pomaže drugima, čak i kad u tome pokušavaju da ga spreče. I Manojlović ima neka pozitivna brojanja u akcijama koje je vodio (parkić, blokada Gazele u borbi protiv Rio Tinta), pa se i uspeh njegovog pokreta doživljava kao potvrda teze o nedostatku lidera kod tradicionalnih opozicionih stranaka.
Nevolja je, međutim, što priča o njihovom uspehu vodi ka novom rastu antipartizma i ideje o nekom „nepolitičkom“ načinu razbijanja postojećeg pogubnog političkog monopola, mada niko nije objasnio kako bi to moglo da se desi i ko bi, ako nema „omraženih“ partija, preuzeo važne državne poslove, sve i da vladajuća ekipa sama od sebe odluči da se povuče.
Koliki su stvarni dometi izbornih lista grupa građana
Svetislav Kostić iz Zeleno-levog fronta izveo je na svom fejsbuk-profilu konkretnu računicu kojom izduvava balon snova o lokalnim grupama građana koje će se iznenada pojaviti i rešiti stvar: da bi, recimo, lista dr Milića imala glas u Skupštini Srbije i mogla da utiče na centralnu vlast, morala bi u Nišu da osvoji blizu sto posto glasova izašlih na sledeće izbore, jer je tamo upisano 226.000 birača, a za cenzus od tri odsto na republičkim izborima potrebno je oko 105.000 birača. Suštinski, to znači da nikad nijedan izvorno niški pokret ne može da uđe u republički parlament, baš kao ni novosadski – odnosno može, ali više ne može da bude samo lokalni.
A što se tiče udruživanja malih lokalnih pokreta, takve pokušaje smo već gledali i obično su se vrlo brzo završavali. S razlogom: izuzetno je teško povezati okupljanja na lokalnim temama i podići ih na nivo zajedničke ideje. O podeli mesta na izbornim listama, a potom i mandata, da ne govorimo.
Mnogo je izvesniji put onaj koji podrazumeva reformisanje političke scene na drugačijim, racionalnijim osnovama, uz integraciju partija srodnog ideološkog opredeljenja, razvoj unutrašnje demokratije i mnogo rada na terenu. I uz još jednu lekciju na koju je ukazao niški doktor – neophodnost širenja ka biračkom telu koje je sada naklonjeno naprednjacima. Komplikovano? Prilično.