Vladanje jezikom je osnova kulturnog ponašanja u razvijenom društvu. Ćutanje je sastavni deo upravljanja govorom, a razboritost se ne ogleda samo u rečima, načinu i smislu izražavanja, već i u suzdržanosti i kontroli nad govorom.
U opštoj medijskoj buci, u kojoj se uglavnom čuju najglasniji (koji su retko i najmudruji) zaboravlja se na vrline tišine uopšte, a na prednosti smernog ćutanja, posebno. Stari Rimljani koji nisu bili nemušti, posebno su cenili nemo izražavanje – tacita significatio. Oni su znali šta tišina znači i kolika je njena težina.
Izgubljeni smisao reči
Bes, strast, žestina, jarost u izražavanju, koje je pogodilo mnoge glave, čini se da je zahvatilo i neke uvaženije ljude koji povremeno poboljevaju od te vrste bolesti. O neuglednima da i ne govorimo – oni se ponose onim čega se pristojan svet stidi. Neodgovorni ljudi istupaju javno sa krajnje non-avouable (nedopustivim, prim.ur) ciljevima, počevši od proste laži, preko dezinformacije, do sofisticirane manipulacije.
Mnogo se priča, mnogo se optužuje, malo se kaže i malo se dokazuje. Malo je smisla, a mnogo reči. Sama ta količina obezvređuje kvalitet izrečenog. Neretko se ljudi prepuštaju zloupotrebi, to jest prekomernoj upotrebi reči. Ta preteranost je samo retoričko poštapalo koje formalno nadoknađuje nedostatak kvalitetne analize.
Kako opametiti demagoge i otrezniti brbljivce? Insistiranjem na argumentima, tačnim i preciznim analizama, izvorima informacija, javnom potražnjom za artikulisanim načinom razmišljanja i procenjivanja. Ko nešto kaže trebalo bi to i da dokaže
Kada se javno govore gluposti to je kao da trujete um javnosti. Ne treba težiti za statusom javnog zagađivača. Teške i neopravdane reči su najbolji pokazatelj nivoa korumpiranosti duha. Svaka vrsta korupcije, pa i ona materijalna, rezultat je korumpiranosti duha – to su ozbiljne stvari i ne treba ih olako shvatati…. U toj iščašenoj hijerarhiji vrednosti izgubila se i zaboravila moć ćutanja.
Kako opametiti hipokrite i demagoge, otrezniti alfabulatore i brbljivce? Insistiranjem na argumentima, tačnim i preciznim analizama, izvorima informacija, sa javnom potražnjom za artikulisanim načinom razmišljanja i procenjivanja. Sa zahtevom za doslednost u iskazima i nastupima. Ko nešto kaže trebalo bi to i da dokaže… Naravno da se, iza svakog nastupa, treba pitati i: „zašto“, „kada“ („zašto baš sada“), „ko“, „kako“, „gde“… To su neka osnovna pitanja koja mogu svakom da omoguće kvalitetnije filtriranje informacija, a samim tim i veću zahtevnost prema onima koji javno istupaju.
Naravno, nerealno je očekivati od inferiornih umova pokajanje, ali može se očekivati barem tišina. Ko nema šta da kaže, ne bi trebalo da propusti priliku da ćuti, posebno ako ono što kaže ne može da dokaže i da vremenom podrži i održi.
Opreza nikad dosta, ćutanje je zlato
Misliti, vagati, procenjivati, rasuđivati, malo pričati – to nije samo vera u um, već moralni imperativ. Jeres je ne paziti šta se govori, zloupotrebiti tu moć koja nam je data je nešto kao perverzija duha. Mnogo toga je u ponašanju koje je rezultat vaspitanja ali, i sam zdrav razum nalaže oprez.
Prednost uzdržavanja nad ishitrenošću je očigledan znak ponašanja inspirisanog mudrošću i oprezom. Niko nije stradao od opreznosti, a od ishitrenosti su mnogi i to sa velikim kolateralnim štetama.
Nema boljeg ponašanja nego kontrole nad sobom i svojim strastima. Jezik je po svojoj prirodi buntovnik, strastven i iskričav – ljudi se često gube u toj bujici reči. Zato bi ga trebalo upotrebljavati sa umećem i oprezom. Ćutanje, naravno, nosi sa sobom i defanzivne vrednosti koji nisu za zanemariti. Možda je to minimalna vrlina, ali može se uzeti, protumačiti za mudrost kod ograničenog, i za intelektualni kapacitet kod neznalice – ništa ne reći, to može izgledati kao da se razume ili zna…
Ćutanje je zlato – ova zaboravljena izreka govori u prilog tome da i narodna mudrost više zazire od nepromišljene reči nego od smernog ćutanja. Ćutanje ne opredeljuje i ne vezuje. Ako je uvek manje rizično ćutati nego pričati, onda je to verovatno i zbog toga što tišina objektivno manje košta.
Ćutanje ne opredeljuje i ne vezuje. Ako je uvek manje rizično ćutati nego pričati, onda je to verovatno i zbog toga što tišina objektivno manje košta
Superiornost tišine se ogleda u tome da izkazane reči uvek nose sa sobom određenu opasnost. To, naravno, nije kritika razboritosti, već osnovna mera opreznosti i predostrožnosti. Dok ne znate tačno kuda želite ići, možda je najbolje ostati u mestu – barem se nećete vrteti u krug, ili nećete ići u pogrešnom pravcu. Ovo je posebno važno za one koje pretenduju na bilo kakvu vrstu liderstva.
Često se čuje da javnost brzo zaboravlja – ne izgleda baš tako, ljudi se naravno sećaju pogrešnih pravaca i brzih promena kursa, ali pamte i preterana obećanja kao i lako date izjave. Snaga i težina reči je garancija kapaciteta političara za upravljanje državnim poslovima. Ako neko zna da ubedi – ljudi će ga slediti i poslušati. Vladati rečima, njihovim učinkom i posledicama izgleda kao pouzdan znak da se može vladati i događajima. Nasuprot, kako očekivati od nekoga da smerno i dosledno upravlja zbivanjima, institucijama i ljudima ako ne može vladati sobom, niti svojim jezikom.
Neka svako pođe od sebe – ako vam neko kaže nešto pogrešno, i vi prema toj informaciji i postupite, kada vremenom istina izađe na videlo i shvatite da ste bili dovedeni u zabludu, normalno je da se osećate prevarenim i to se ne prašta baš tako lako. A i ako se oprosti, ipak se pamti. Ovo važi i za sitnije istupe, da ne govorimo o grubim dezinformacijama i krupnim manipulacijama.
Kako je neozbiljno nešto reći, pa onda tvrditi suprotno i to predstaviti kao – potvrdu predhodnog.
Preterana agitacija nije nekompatibilna sa imobilizmom, a ishitrenost je jako komplementarna sa neozbiljnošću i nedoslednošću. Ovo važi i za reči i za dela.
Ova teza nije apologija imobilizma, već osnovnog principa opreznosti: tri puta meri, jednom seci – može se lako tri puta meriti i još pet puta premeravati, ali ako ste nešto već presekli – prišivanje je mnogo delikatnija operacija, a i zakrpe se uvek vide. Izgovorene reči ostavljaju tragove. To je posebno slučaj u našem hiperpolitizovanom kontekstu.
Govorite tiho da bi vas bolje čuli
Opreznost nalaže da bi trebalo govoriti svrsishodno, argumentovano i tiho – da bi vas bolje čuli. Imperativ ćutnje odgovara kako osnovnom modelu socijalnog ponašanja, tako i psihološkom idealu vladanja nad sobom.
Izgovorene reči uvek nose sa sobom izvesnu opasnost od otuđivanja.Važno je znati kako se govori i šta se kaže. Bolje je vladati svojim rečima, nego da one vladaju vama. Nikada čovek ne vlada bolje sobom nego u šutnji. Van nje, on se izlaže i razlaže u svojim rečima tako da nakon govora manje pripada sebi no drugima.
Ćutnja je neophodna u mnogim prilikama ali, uvek treba biti iskren, nešto može da se izostavi, da se ne kaže, ali misli se ne smeju prerušavati, pretvarati. Ima raznih načina ćutanja a da se ipak otvori srce: može se biti diskretan, bez mračnosti i mistifikacije, neke se istine mogu sakriti, ali nije ih potrebno pokrivati lažima.
Može se lako tri puta meriti i još pet puta premeravati, ali ako ste nešto već presekli, prišivanje je mnogo delikatnija operacija, a i zakrpe se uvek vide. Izgovorene reči ostavljaju tragove. Posebno u našem hiperpolitizovanom kontekstu
Neki put reči mogu i izostati, ali tišina ipak može biti ekspresivna. To je neutralna moć sugestije. Ćutati ne znači nemati šta da se kaže, ima tišina koje govore. Onaj ko zna upravljati svojim ćutanjem, vlada umešnošću opreza, onaj koji odmerava, niti se usmerava niti se otkriva. To je prava umešnost sugestije, gde se puna istina tačno ne saopštava, ali ne ostaje ni potpuno sakrivena.
Osnovno je da bi trebalo pre izkazivanja uzeti malo vremena i razmisliti. Mir odista doprinosi kvalitetu i dubini analiza. Osim što omogućava neutralisanje emocionalnih, strastvenih reakcija koje vremenom tupe, ne prenagliti je ne samo pitanje lepog ponašanja, već i zdrave pameti – uzeti malo prostora i vremena. Taj prostor trebalo bi ispuniti razumom a ne emocijama, vreme treba ispuniti tišinom. Trebalo bi, naravno, znati i prekinuti ćutnju, ali samo onog trenutka kada je ono što imate da kažete vrednije od tišine koju ste prekinuli.
Etika ćutanja
Etiku ćutanja bi trebalo manje shvatiti kao sračunatost koja omogućava iznenađenje i mistifikaciju nad drugima, nego kao meru koja osigurava kontrolu nad samim sobom i vladanje sopstvenim jezikom. Trebalo bi poštovati ono što je važno i boriti se protiv ekscesa. Često smo svedoci nerazložnih i nerazumljivih istupanja. Mnogo se nepotrebno, neopravdano, beskorisno pa i štetno govori i piše.
Kada se javno izjašnjavaju ljudi bi trebalo da se potrude da pripadaju korisnoj vrsti, kao pčele čiji je rad vredan, delikatan, cenjen i nadasve koristan. Treba se boriti protiv te bolesti nesmotrenog izražavanja, te strasti da se nešto po svaku cenu kaže ili oceni, što izvesni broj ljudi tera da „smaraju“ javnost. Ishitrenost uglavnom prouzrokuje taj polet ka priči, pa se mnogo i brzo govori, a tako se, nažalost, često i piše.
Neke se istine mogu sakriti, ali nije ih potrebno pokrivati lažima. Trebalo bi, naravno, znati i prekinuti ćutnju, ali samo onog trenutka kada je ono što imate da kažete vrednije od tišine koju ste prekinuli
Toj groznici treba suprotstaviti studioznost, analizu i rasuđivanje. To je vreme ćutanja, vreme artikulacije misli koja prethodi izražavanju i omogućuje kvalitenu razboritost.
Možda nije na odmet podsetiti na tu rezervu, neophodnu za razmišljanje i odmerenost, naročito u vremenima kada komunikacija uglavnom podleže zakonima tržišta, gde i misli postaju roba.
Sve lakše padaju teške reči
Histerizacija i inflacija reči su često vezane za predimenzionisani ego autora, sa očiglednim ekonomskim ili političkim propagandnim ciljevima. Pri tome je sve uočljivija teatralizacija govora, jer su uspešnost i efekti poruke sve više vezani za scensku dramatizaciju govora. Teške reči padaju sve lakše i sve češće, uglavnom bez ikakvih valjanih razloga. Naravno, rezultat toga je sve veći jaz između iskazanog i artikulisane i svrsishodne misli.
Reč gubi na smislu, samim tim brzo zastareva i favorizuje potražnju za novim rečima, jačim i težim… To nije nikakav retorički, već prosti komercijalni, publicistički efekat. Tu i novinari, u stalnoj potrazi za senzacionalnim, nose svoj deo odgovornosti. Zaborav reči raste, tako raste i potreba za novim rečima – ta nekontrolisana inflacija zaista postaje moralni problem u našem društvu. Stati tome na put je ipak stvar osnovne kulture govora. Reč je važna i trebalo bi je poštovati.
Uz malo napora, mnogo toga se može napraviti i to bi svakako doprinelo poboljšanju nivoa javnog istupanja, jer na kraju taj prezir prema rečima je i odraz nepoštovanja prema onima kojima se upućuju.
Autor je publicista, koautor trilogije Crni konjanik, Bela kula i Crvena dama, a ovaj esej napisao je pre tačno dve decenije, 2004.
