Direktan upad ŽM u emisiju nedeljnog predvečerja gotovo je poetski legao na generalnu društvenu para-situaciju. Skromni bivši predsednik pozvan u emisiju i iznenadni upad mogli su zaličiti i na neko iznenadno hapšenje, ali u pitanju je bio samo susret starih prijatelja. No, oni su prijatelji zaista sada isključivo u perfektu (ali ne i pluskvamperfektu – bili su k’o nokat i meso do pre samo desetak dana). Od tada pa na ovamo, statusi i jednog i drugog su se malko izmenili, pa su, takoreći, biseri rasuti po celom svetu (ŽM bukvalno, jer najavljivao je odlazak u SAD u posetu Trampu).
Predsednik je stoički izdržao do sada neviđeno i produženo ponižavanje u formatu koji je do sada obožavao (lajv prenosu), primarno zbog toga što sad više i nema mnogo opcija. Nit može da pošalje neke batinaše, ni zapaljivače, nit’ se na njegov mig reaguje kao do sada, niti se reaguje i bez miga (što će vrlo brzo biti ozbiljan problem za sudske organe), nit’ ima neke ćacije u džepu, a vojska mu se masovno predomišlja, i sada pokušava da preleti na drugu stranu. E, isto to radi i njegov donedeljni prijatelj: agresivno se šepuri sa trojkama i Mara A Lagoima – i na kraju je poniženje bilo toliko da su čak i meni suze udarile na oči; skoro kao što su udarale svaki put kad je bivši predsednik, dok još uvek nije bio „bivši”, ponižavao novinare, sitnu đecu i redom i ciklično ritualno ponižavao sve svoje poslušne ljigavce. No, priznajem, ovog je puta bilo pomalo mučno i, evo, više mi – nakon dobrih 14 godina – nije zanimljivo da se i sam ostrvljujem na čoveka koji se sada koprca, pa makar to blato koje ga sad davi bilo i njegovo maltene lično sranje.
Predsednik je stoički izdržao do sada neviđeno i produženo ponižavanje u formatu koji je do sada obožavao (lajv prenosu), primarno zbog toga što sad više i nema mnogo opcija. Nit’ se na njegov mig reaguje kao do sada, niti se reaguje bez miga (što će vrlo brzo biti ozbiljan problem za sudske organe), nit’ ima neke ćacije u džepu, a vojska mu se masovno predomišlja
Nešto drugo je takođe izazvalo osećaj gađenja i refleks povraćanja. Jer demonstrirano je da se snaga kojom će medijski kapital strvinariti na leševima svojih dosadašnjih gazdi jedino se može meriti sa snagom sa kojom su ih podržavali dok se ovi nisu našli u blatu. Nastavljajući istim tempom i pravcem, naravno da je tu i mnogo drugih komparacija: energičnost sa kojom se gazilo telo društva i njen elemntarni psihički materijal ekvivalentna je samo energičnosti kojom će se od sada cipelariti telo mrtvoga režima (i određeni pojedinci koji ne budu imali dovoljno sreće da se dovoljno sakriju pa ih reflektor sada nanišani); entuzijazam kojom će se sada bivši režim gurati u blato jedino će se moći meriti entuzijazmom kojim se u njemu učestvovalo.
Preletanje ili „pišanje po sirotinji ipak ne prestaje”
Ali poruka (odnosno „mlaz”, imajući u vidu naslov) koju je ŽM uputio i ispustio nije uperen samo na građanina AV, već je uperen primarno ka nama – jer je krajnja poruka da su fluidnost i klizavost ŽM takvi da ga mi našim rukama jednostavno nećemo uspeti uhvatiti. Odnosno, da je kapacitet medijskog tajkuna da se izvlači uporediva jedino sa njegovim kapacitetom da sistemski korumpira i u suštini kupuje političke elite, te bi se nedeljna predstava mogla protumačiti i kao najobičnija strategija relokacije investicionog portfolija.
„Mitrović na našoj strani” tako je sada ponajpre upozorenje ne samo o tome da će doći do pokušaja prešaltavanja tajkunske klase, no da će do nje i doći i da se manje-više ništa ne može povodom toga uraditi.
Pa tako ispada da je ljigavost sa kojom vlasnik televizije uspeva da se opremi zapravo njegova evolutivna prednost.
Pa kad smo kod biologije, evolucije i socijalnog darvinizma… rekao je Marks svojevremeno da je kapital nešto poput insekta koji prolazi određene fiziološke faze tokom svog razvoja (nimfa, lutka…), ali da se onda, kad se nađe u formi novca, nalazi u ekvivalentu insektovog stadijuma leptira, prvenstveno zbog kapaciteta da „odleti gde god hoće”. Taj kapacitet, naravno, imaju i ŽM (Željko Mitrović – ja i sada zaboravih da ne moramo više da se plašimo tužbi različitog šljama. Doduše, najverovatnije samo privremeno, ali… sloboda je lepa i dok se praktikuje) i njegov natekli kapital, čiji je najsočniji deo vrlo verovatno krila već raširio. Ali Mitrović u svom džepu verovatno ima još neki adut. Ovog puta, to je bila ljigavost sa kojom se opremio pred upad u nedeljnu emisiju.
Solidno lubriciran – namerava se sada valjda izvući za sve ono što je do sada činio i ne izgleda to kao potpuno nemogući zadatak – barem je Mitrović primer toga da tako nešto nije samo nemoguće, već i vrlo verovatno.
Uostalom, nešto precizniji pogled u sva hapšenja poslednjih dana otkrivaju da, za sada, ona idu ili ne previše koordinisano ili su, zapravo, jako koordinisana, sa ciljem usmeravanja besa pravde u nekom uzaludnijem pravcu. Što je upravo nešto što bi pokušala aparatura bivšeg režima, koja još uvek drži verovatno sve administrativne konce.
Odnosno, vrativši se na nešto profanije aktuelnosti, primećujemo tako izuzetno okolišanje represivnih mehanizama kojima se okoliša oko ključnijih pripadnika bivšeg režima što na republičkom, što na institucionalnom, što na lokalnom nivou. Okolišavost koja je daleko teže svoj put nalazila do prakse tokom demonstracija u proteklih 14 godina.
Pa je tako Kričak uhapšen za praktično nakit jednog daleko krucijalnijeg zločina, a usput je uhapšen po nalogu jednog od prvooptuženih u onom primarnom zločinu. Šta sad sa tim – ne znamo; da li Milić jeste, nije, šta li je, ko li je, to niko ne može da raspetlja. To vam je lepota kompleksnih laži, a čisto sumnjam da će iko ikad uspeti da raspetlja.
U vremenima preloma, vanrednim vremenima u kojima mi sad obitavamo, tržište se samouređuje nešto zaobilaznijim putevima, te kao žrtvu s vremena na vreme prinosi upravo mehanizme uz pomoć kojih se donedavno reprodukovalo i branilo, i tako dok nova ljuštura ne očvrsne
Ali hijerarhija zločinstva ipak nešto demonstrira: ne nužno hijerarhiju zločina već pre važnosti elemenata političke ekonomije za neko buduće funkcionisanje. Pa je tako nekako ŽM sa kojim smo počeli neočekivano nestao sa radara, za razliku od kolege u zločinu koji je morao da pretrpi jahanje (ipak: neki je šljam pametan, a neki je glup), mada se ni pored toga nije previše smirio (neki je i veoma glup).
Jedan režim sada pada, ali ono ispred čega je decenijama stajao i šta je gajio, i opstaje i sada najednom može da se razbacuje trojkama i zajebava bivšeg predsednika, očigledno bez mnogo bojazni. Kao da ipak onaj koji je izgledao kao suveren, najmoćniji i najsuroviji – ipak nije bio ni najmoćniji ni najsuroviji, no da mu je sva moć koju je imao bila samo privremeno delegirana.
Odnosno, državna administracija koja je gajila bande, čuvala i hranila šljam svake vrste, gojila tajkune i aktivno nudila majčinska nedra za njihovo skrivanje, sada odrađuje i možda onu centralniju ulogu: ulogu pancir-prsluka za daleko važniju strukturu. I to dok je društvo – nas – maltretirala da se savijamo ne bismo li se uklopili u njihova suluda i kontradiktorna očekivanja i izvoljevanja ciglih 14 godina.
Teorija tržišta koje sve dovodi u red je, naravno, čista ezoterija, ali u realnosti je poduprta ozbiljnim državnim regulativnim mehanizmima, na čijem se kraju uvek nalazi policijski pendrek, i nakon čijeg delovanja dolazi do „dovođenja u red”. Naravno, primarno „nas”. U vremenima preloma, vanrednim vremenima u kojima mi sad obitavamo, tržište se samouređuje nešto zaobilaznijim putevima, te kao žrtvu s vremena na vreme prinosi upravo mehanizme uz pomoć kojih se donedavno reprodukovalo i branilo, i tako dok nova ljuštura ne očvrsne. Eto još jedne zgodne komparacije sa bubašvabama.
Naravno, radikalna društvena gibanja ne moraju baš uvek da se ispostave kao izgradnja armature sa ciljem opstajanja jednog te istog hijerarhijskog ustrojstva, ali vrlo često to i zna da bude rezultanta. Da postoje ozbiljne tendencije govori upravo slučaj koji smo ovde obrađivali.
A sad malo i o nama, i o onim ostalim medijima koji su do pre nekoliko dana ćutali, a sada naglo i junački otkrivaju razmere kancerogenosti bivšeg režima: više nije potrebna hrabrost da bi se kanalio sada već mrtvi režim Aleksandra Vučića, sada je to odlika kukavičluka. Pomislim tako i ja ponekad – to je odlika i pametnijih od mene.
