Početkom 1933. običan stanovnik Nemačke naprasno se setio da njegova domovina u sastavu ima državicu po imenu Lipe. Nacisti su 15. januara 1933. tamo pobedili na izborima za lokalni parlament i njihova je propagandna mašinerija rastrubila rezultate kao dokaz da Nemci žele NSDAP na vlasti. Lipe je imao manje od 200.000 stanovnika, a nacistička pobeda nije bila senzacionalno ubedljiva jer su hitlerovci dobili 39 odsto glasova (naspram 30 odsto glasova za socijaldemokrate). Međutim, konzervativna družina oko predsednika Paula fon Hindenburga, koja je urušila Vajmarsku republiku pa pokušavala da ruševinama upravlja, posle tog provincijskog uspeha je prelomila da naciste smesti u nacionalne fotelje. Dve sedmice kasnije ponudila je kancelarsku funkciju Adolfu Hitleru.
Istorijske pouke
Poučena potonjim istorijskim nezgodama, današnja Evropa prati nemačke lokalne izbore kao sopstvene. Trijumf Alternative za Nemačku (AfD) u Saksoniji–Anhaltu, ubedljiviji od nacističke pobede u Lipeu, upalio je alarme. U nedelju, 20. septembra, mogu da se upale još dva. Tada lokalne parlamente biraju žitelji Berlina i Meklenburga – Zapadne Pomeranije. U trci za foteljama glavnog grada ozbiljna je gužva. Sveža predviđanja daju Levici (Linke) i Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) oko dvadeset odsto glasova, uz blagu prednost Levice. Za treće mesto, kažu ankete, trebalo bi da se bore AfD i Zeleni, a više od deset odsto trebalo bi da dobiju i socijaldemokrate (SPD). U Meklenburgu – Zapadnoj Pomeraniji, ponavlja se priča iz Lipea (koji je izgubio status države posle Drugog svetskog rata). AfD-u ankete predviđaju između 35 i 40 odsto glasova, a socijaldemokratama između 30 i 35.
Moguće je da ćemo sve do nemačkih saveznih izbora, koji – ako ne bude prevremenih – slede 2029. godine, pričati i pisati o tome da li će nemačka mejnstrim politika ostati pri odluci da ne sarađuje sa AfD-om, da li 28 odsto podrške na nacionalnom nivou, koliko AfD sada ima, još može da se ignoriše u stranačkim kombinacijama i da li se uopšte „ignoriše“ ili mejnstrim prihvata jednu po jednu ideju Alternative. Pitaćemo se da li je stigla nova 1933. godina i zanemarivati godine koje su izvornoj 1933. prethodile. A te su se prethodne godine svakako već ponovile. O tome je ovih dana kratko ali efektno pisao Bendžamin Selvin, profesor međunarodnih odnosa i razvoja na Univerzitetu u Saseksu.
Decenije ekonomske nesigurnosti, sve manji prostor za demokratsko učešće, erozija vere u institucije, stvorili su plodno tle za ekstremnu desnicu – Bendžamin Selvin
„Margaret Tačer, Ronald Regan i njihovi naslednici oslabljivali su sindikate i pregovaračku moć radnika, a potonje vlade levog centra prihvatile su te promene umesto da ih ponište. Pod parolom ’trećeg puta’ te su vlade učinile tržište rada još nesigurnijim i dozvolile privatnim interesima još dublji prodor u sferu javnih usluga. Socijalna i ekonomska nejednakost samo je rasla. Liberalni centar se sve više oslanjao na policiju, nadzor i zakonske zabrane kako bi zauzdao političke protivnike. Decenije ekonomske nesigurnosti, sve manji prostor za demokratsko učešće, erozija vere u institucije, stvorili su plodno tle za ekstremnu desnicu“, zapisao je Selvin u javnom pismu britanskom Gardijanu.
Briga (njih) za prosečnog Nemca
Ni socijaldemokrate ni hrišćanske demokrate, decenijski temelji nemačke politike, nikada neće ni pomisliti na to da bilo šta promene u društveno-ekonomskom sistemu koji je naposletku i u Nemačku doneo nepodnošljive troškove života. Naravno, takva promena na pamet ne pada ni samom AfD-u, čija ponizna ljubav prema Ilonu Masku dovoljno govori o tome koliko je tu partiju briga za životne prilike prosečnog Nemca. Ali u takvim (ne)prilikama desnica koja se pretvara da je alternativa poretku – videti pod pojmom „Donald Tramp“ – može samo da uživa.
