Ko je odneo pobedu na netom održanim parlamentarnim izborima u Švedskoj nije se znalo bukvalno do poslednjeg trenutka: trka između dva četvoročlana bloka, dosad vladajućeg desnog i opozicionog levog, bila je do te mere neizvesna da se njen ishod nije pouzdano mogao znati dok ne budu prebrojani i poslednji glasovi pristigli iz inostranstva. Ipak, minimalnu prevagu je na kraju odneo levi blok, predvođen Socijaldemokratama (S) bivše ministarke finansija, nakratko i premijerke, Magdalene Anderson: prema tek posle četiri dana kompletiranim rezultatima, ta grupacija će u Riksdagu, jednodomnom nacionalnom parlamentu od 349 mesta, imati 176 poslanika – dakle samo tri više od desnog bloka. Izražena u apsolutnim brojevima, razlika u korist levog bloka iznosi tek 50.359 glasova.
Povrh toga, konačna raspodela mandata ne mora da bude presudna za to ko će na kraju formirati novu vladu. Dok je nad konačnim ishodom još lebdela neizvesnost, konzervativni premijer i lider Moderata (M), Ulf Kristerson, ponašao se kao da izgledi desnog bloka da ostane na vlasti nisu ništa manji od šansi levog da je od njega preuzme, očito računajući s tim da na protivničkoj strani ne postoji usklađenost kakva vlada na njegovoj (o čemu malo kasnije). U četvrtak je ipak, kao što red nalaže, podneo ostavku; ali i iz toga kako je formulisao objavu te odluke jasno se vidi da i dalje veruje da stranke levog bloka neće uspeti da se usaglase oko sastavljanja novog kabineta.
I na švedskom primeru se pokazuje kako, jednom kad se ne samo dopusti da diskurs stranaka ekstremne desnice prodre u politički mejnstrim, već se s njom i otvoreno šuruje, povratka na pređašnje stanje više nema
Ono što je pak kristalno jasno nezavisno od rezultata glasanja jeste to da se i na švedskom primeru pokazuje kako, jednom kad se ne samo dopusti da diskurs ekstremne desnice prodre u politički mejnstrim, već se s njom i otvoreno šuruje, povratka na pređašnje stanje više nema. Stoga jedan od predizbornih slogana Švedskih demokrata (SD), partije neonacističkih korena na čiju parlamentarnu podršku se u protekle četiri godine oslanjala Kristersonova manjinska vlada – u zamenu za veliki uticaj SD na državnu politiku u nekim ključnim oblastima – nakon izbora zvuči još ironičnije nego pre njih. Delom zato što se parolom „Učinimo Švedsku ponovo Švedskom“, s aluzijom na krilaticu i u ovoj zemlji kao i posvuda po Evropi omraženog Donalda Trampa, igralo na pogrešan sentiment. Delom zato što bi povratak Švedske na ono što je nekad bila valjda podrazumevao i da u takvoj Švedskoj bivši nacisti nisu relevantan faktor i kreator državnih politika, već na večitu marginu osuđeni otpadnici od društva. Ali ponajviše, reklo bi se, zato što je upravo SD na ovim izborima, i procentualno i po broju osvojenih mandata, zabeležio pad u odnosu na prethodne – što je prvo nazadovanje ove stranke otkako se 2010. probila u Riksdag.
Zapravo, od istih osam partija koliko ih je, kao 2022, i sada preskočilo cenzus od četiri odsto, osim SD još samo su socijaldemokrate ostvarile lošiji rezultat nego pre četiri godine; pojedinačno tradicionalno najjača i istorijski najznačajnija švedska stranka je, štaviše, s nešto preko 28 odsto osvojenih glasova zabeležila svoj najgori izborni skor još od početka prošlog veka. Svi ostali su makar malo napredovali, pa tako i Moderati, sada ponovo druga najjača stranka, ispred SD. Što će reći da su – u skromnoj meri, ali svejedno – premijerova partija i njeni koalicioni partneri, demohrišćani (KD) i liberali (L), ne samo nagrađeni za politiku koju su vodili, uprkos tome što je ona u značajnoj meri bila definisana zahtevima koje im je, pre svega po pitanjima migracione politike i javne bezbednosti, ispostavljao SD; nego im štetu nije nanelo ni to što je Kristerson dao tvrdo obećanje da će, dobije li opet priliku da sastavi vladu, ovog puta u nju uključiti i tu etnonacionalističku, imanentno rasističku stranku. S kojom do pre četiri godine niko nije hteo da ima ikakvog posla, a kamoli da joj deli ključne ministarske pozicije.
Vremena su očito takva da se surovost politički isplati – onda kada je, podrazumeva se, usmerena protiv drugosti. A švedskom desnom bloku bi mogla da se isplati još i više, čak i u slučaju da u zbiru ima manje poslanika od levog. Jer, dok su se njegove članice unapred usaglasile o nastavku saradnje u novom okviru – ovog puta i sa SD u vladi – na levoj strani spektra analogne vrste dogovora nema. Socijaldemokrate, Zelena partija (MP) i Leva partija (V) nemaju problem s okupljanjem u koaliciju, ali četvrta članica kvarteta, Partija centra (C) – koja, kao što joj ime kaže, i nije naročito levo nastrojena – odbija saradnju s Levom partijom, koju smatra podjednako radikalnom kao i SD. Zato bi se moglo desiti da Anderson ne bude u stanju da formira održivu vladu, što bi onda stvorilo novu priliku Kristersonu i kompaniji.
Kako se ta okrutnost odlazeće vlade manifestovala? Da nije izveštavanja britanske štampe, o tome bi se izvan Švedske znalo daleko manje nego što je to slučaj. Razlog tome je u činjenici da ova zemlja rigidnije i nemilosrdnije od bilo koje druge članice Evropske unije radi na proterivanju britanskih državljana koji su propustili da nakon Bregzita iznova zatraže dozvolu stalnog boravka, na šta su do trenutka britanskog istupanja iz članstva u EU ostvarivali pravo. Primeri o kojima se piše bez izuzetka su šokantni: Šveđankom oženjeni 34-godišnji Britanac, koji je u Švedskoj živeo od svoje desete godine, deportovan je u januaru; ista sudbina trenutno preti dementnom 74-godišnjaku koji je u Švedskoj proveo poslednjih četvrt veka; ovih dana ističe i rok do koga zemlju mora da napusti 78-godišnja udovica koja se u Švedsku doselila pre više od 20 godina i računala s tim da će tamo, uz unuke, provesti i ostatak života.
Ovo su, ponovimo, samo slučajevi koji se tiču britanskih državljana, na osnovu rigidnih mera usvojenih u vreme mandata odlazeće vlade naprasno svrstanih u uljeze, i na čije muke ima ko da skrene pažnju. Može li se onda zamisliti na kakav tretman nailaze oni egzotičnijeg etničkog i nacionalnog porekla, koji još manje odgovaraju profilu idealnog Šveđanina u skladu sa široko prihvaćenim vizijama SD? Nema potrebe da se išta zamišlja: i za to je mnogo primera. Novinar švedskog dnevnika Dagens niheter Martin Gelin tako u Gardijanu navodi još neverovatnije slučajeve birokratske bezdušnosti, poput onog jednogodišnjeg dečaka rođenog u Švedskoj čiji roditelji imaju pravo na stalni boravak – ali to pravo, na osnovu propisa usvojenih u međuvremenu, nema i mališan, pa se od njih traži da ga pošalju u zemlju njihovog porekla, Iran.
Odgovor vlade na ove i druge primere institucionalnog iživljavanja nad ljudima je koliko ciničan, toliko i očekivan – zakoni se, je li, ne mogu primenjivati selektivno; ideja da možda nešto nije u redu sa zakonima očito nije nešto što bi se uzelo u razmatranje. Ali i sociološka istraživanja pokazuju da su neka od najradikalnijih zalaganja krajnje desnice normalizovana u velikim segmentima švedskog društva, od čije je nekadašnje liberalne, inkluzivne orijentacije malo toga ostalo.
Ovo je, po prirodi stvari, najočiglednije na primeru migrantske politike – i švedske socijaldemokrate su, poput onih u Danskoj, po tom pitanju odavno revidirale pozicije, pa su, kada su poslednji put bile na vlasti, i same sprovodile izrazito restriktivne mere nekad nezamislive za progresivne političke snage; nastaviće tako i ukoliko je ponovo preuzmu. Što se pak tiče borbe protiv kriminala – posebno onog nasilnog, koji je pre nekoliko godina eskalirao u vidu rata za teritoriju namnoženih kriminalnih gangova – tu je promena raspoloženja javnosti razumljivija: naraslo osećanje nesigurnosti ljude je neizbežno navelo da podrže radikalniji pristup rešavanju tog problema.
Neverovatan primer birokratske bezdušnosti predstavlja i slučaj jednogodišnjeg dečaka rođenog u Švedskoj čiji roditelji imaju pravo na stalni boravak – ali ga, na osnovu propisa usvojenih u međuvremenu, nema i mališan, pa se od njih traži da ga pošalju u zemlju njihovog porekla, Iran
Pritom, danas stanje jeste bitno drugačije – i bolje. Broj tražilaca azila i izdatih boravišnih dozvola drastično je smanjen; poslednjih godina je više onih koji se iz Švedske iseljavaju nego onih koji u nju useljavaju. U mandatu odlazeće vlade dramatično je snižena i stopa kriminala, koja je prošle godine dostigla svoj najniži nivo otkad se statistika o tome vodi; broj ubistava lane je bio najniži od 2012. Sve to svakako je doprinelo da tri stranke vladajuće koalicije na izborima dobiju više glasova nego što im se do pred samo glasanje predviđalo. Ali se, kao i drugde po zapadnoj Evropi, generalno skretanje Švedske udesno registruje i na drugim poljima, u širokom rasponu od sve slabijeg insistiranja na zaštiti ljudskih prava, kod kuće i u inostranstvu – po čemu je svojevremeno takođe prednjačila – do gubitka interesovanja za realizaciju nekad ambicioznih planova u okviru zelene tranzicije.
Kako god: polovina švedskih birača, iako su za same Švedske demokrate ovog puta glasali u manjem broju, očito nema problem s daljom infiltracijom ekstremista i njihove toksične agende u središte nacionalne politike. Ni (krajnje relativna) pobeda levog bloka, ni formiranje (moguće opet manjinske) vlade koju bi predvodile socijaldemokrate tu činjenicu neće učiniti ništa manje poražavajućom.
