Kada je Jovan Matić s bratom i prijateljima 1986. osnovao Del Arno bend (DAB), prvi autorski rege sastav u Jugoslaviji, postavio je temelje grupe koja će prerasti svoje vreme. Prvi koncert održali su u kultnoj Akademiji i privukli pažnju svojim pesmama, nastupom i sastavom kojeg je činilo deset muzičara. Tokom četiri decenije objavili su osam albuma, članovi su se menjali, a Matić je nastavio da održava duh benda kao pevač, tekstopisac i kompozitor.
Rođen je u Beogradu, a do sedmog razreda osnovne škole živeo je u Francuskoj. Studirao je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Radio je u Francuskom kulturnom centru i Radio Jugoslaviji, a pune 33 godine bio je novinar agencije AFP, gde je dočekao penziju.
Pisanjem pesama počeo je da se bavi još u tinejdžerskim danima. Da li nešto od toga vredi, dao je svom deda-stricu Dušanu Matiću da pročita. Slavni pesnik mu je rekao da će njegovi stihovi biti kompletni uz muziku. Iako je odrastao na klasici, džezu, šansonama… kada je otkrio muziku kralja regea Boba Marlija (a obojica su rođeni 6. februara), njegovi mudri, osećajni, proročanski stihovi udenuli su se u taj ritam.
Koncert povodom četrdeset godina rada Del Arno benda biće održan 19. septembra u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, uz stare članove benda, kao i goste iznenađenja.
Šta vas i danas drži uz tu ideju? Koliko se za sve ovo vreme promenilo, a šta nije?
Naizgled mnogo toga se promenilo, ali suštinski nije se promenilo ništa. Čitava regija, bivša država ili nazovite to kako god hoćete, ostala je zarobljena u lokalnim mitologijama, ostavljajući utisak potpune nesposobnosti da se sve ono što nam se desilo sagleda iz drugačije perspektive, uz razumevanje svojih pogrešaka, zabluda o sopstvenoj uzvišenoj, veličanstvenosti i uz ignorisanje argumenata one druge strane. Političke elite nastavile su da nas drže u matrici „svi naši su heroji, a svi vaši su zlikovci i sve će doći na svoje kada to prihvatite“, što je, naravno, samo način da se zapravo nikada ne desi ono što svi deklarativno tvrde da žele, normalizaciju i bolji život za svoje građane. To je potpuno pogrešno i na kraju dana ne donosi ništa dobro, ne donosi okretanje ka budućnosti, inicijativu da se najzad izađe iz tog začaranog kruga. Mi sviramo rege, u prevodu, nudimo ljudima koji hoće da nas čuju ideje koje se naslanjaju na osnovne, bazične principe: biti vaspitan, čestit, pošten, poštovati druge kao sebe, poštovati zemlju po kojoj hodamo, imati istinsku toleranciju i empatiju prema svakom biću. Dakle, naš narativ sve ovo vreme bio je suprotan narativima svih regionalnih sistema. Uverenje da ne možemo nikuda stići ako najzad na čestit i objektivan način ne sagledamo sebe i druge, da se, izrazim kolokvijalno, „ne pozovemo konobara da podvučemo crtu i platimo račun“, uverenje da sigurno možemo bolje od onoga čemu svedočimo, to su razlozi koji su nas održali vernim idejama sa kojima smo osnovani. To su učenja naših rege učitelja, to su predlozi za sadržajniju budućnost koje sve ovo vreme nudimo na uvid ljudima koji nas slušaju. Opreznu dozu optimizma daju mi generacije koje su rođene nakon ratova koji su pratili raspad nekadašnje države. Svoje nade polažem u njih.
DAB je od početka imao jasan stav. Da li danas muzičar još može da utiče na društvo ili smo u vremenu u kojem se glas umetnika mnogo lakše izgubi u sveopštoj buci?
Moje mišljenje je da umetnici ne mogu biti i ne treba da budu vrh koplja koji nosi promene, ali s druge moraju, kao ljudi čije se ideje slušaju, biti svesni stvarnosti i moraju je ili bolje trebalo bi da je predstave onakvom kakva jeste. U tom smislu postoji sasvim sigurno uticaj koji umetnik može imati, ali to nije jedino. Svest svih mora biti uzdignuta do razumevanja procesa koji su u toku i do angažmana. Dakle, odgovornost za promene u slučaju da stvari ne idu dobrim pravcem je na svima. S druge strane, još 80-ih godina grupa Polis je na jednom od svojih albuma imala pesmu gde se čuje stih too much information, vrlo vidovita konstatacija. Da li ima milion informacija ili nijedna, skoro je ista stvar. Niko neće proveriti sve, pa će more informacija za posledicu imati prikrivanje suštine i to je vrlo efikasna alatka, kako je praksa pokazala. Od vrlo jednostavnih stvari, na primer: na proizvodima prehrambenim su odštampani svi podaci, koliko štetnih materija ima itd., pa ti posle rada od osam do 10 sati dnevno izgubi još sat čitajući sve to pa da izabereš ono što misliš da je najmanje otrovno. To je ono too much information equals no information, a nikome da padne na pamet da se pod pretnjom najtežih kazni jednostavno zabrani bilo kakvo stavljanje otrova u hranu.
Afirmisali ste rege kod nas. Je li je vaša misija ostala ista?
Juče kao i danas rege je ljudima govorio isto. Mi smo osnovani u godinama kada je SFRJ bila u samrtnom hropcu, kada su samo rasle tenzije i kopali se temelji za mržnju i sukobe. Dakle, od prvog dana naša skromna umetnička misija bila je da ponudimo alternative. Naravno, ispravno će mnogi reći „pa nije vam baš uspelo“, što je donekle tačno u smislu da smo doprli do malog broja ljudi, ali, u okviru svojih mogućnosti, jesmo stigli do mnogih. Podsećanja radi, mi smo s prvim albumom Igraj dok te ne sruše, koji je objavljen samo na kasetama u 500 primeraka, stigli do svih krajeva tadašnje domovine. Rezultat je bio da smo imali zakazane koncerte, pet u Sloveniji i još toliko u Hrvatskoj za jesen 1991. Mislim da ne moram da obrazlažem šta se desilo sa tim koncertima, nisu se desili. Mars je već preuzeo inicijativu. Danas je propagiranje tih ideja još važnije jer se virus konflikta proširio i postao globalni problem. Srećom, makar lokalno, mogli smo da se uverimo da su naše poruke stigle do svih delova bivše države i svuda su se pojavili ljudi koji se bave rege muzikom i koji nastavljaju da rade ono što smo započeli. I to se desilo bez posebne podrške, ni medijske ni institucionalne, prosto se desilo i to je danas uzrok našeg velikog zadovoljstva, saznanje da nismo uzalud radili, da se taj plamen razuma održao i proširio.
Kao i društvo i Del Arno je preživeo mnogo toga – devedesete, ratove, sankcije, promene sistema i sve ono što je došlo posle. Kako ste uspeli da sačuvate nezavisnost benda i svojih ideja?
Sistem se nije menjao, mi gacamo u istim okvirima sve ove decenije. Onda moram da naglasim da kada se opredelite za rege muziku, vi stajete na stranu jedne suštinski antisistemske muzike, što u prevodu znači da morate biti svesni šta taj izbor nosi. S jedne strane, da banalizujem, ne možete računati na podršku npr. Koka-Kole ako neprestano najoštrije kritikujete istu. Dakle, morate znati da sa svojim izborom ne možete računati na ne znam kakav basnoslovni materijalni uspeh. S druge strane, benefiti, oni manje materijalni, mogu biti iznad svih vaših očekivanja, što se u krajnjem slučaju desilo bendu. Kada sve te elemente postavite na mesto, onda zapravo nema teškoća da sačuvate svoju nezavisnost i ideje.
Koncert povodom četrdeset godina rada Del Arno benda biće održan 19. septembra u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, uz stare članove benda, kao i goste iznenađenja.
Kako iz iskustva građanina ali i novinara čitate trenutak u kojem živimo?
Razmere podeljenosti društva su tragične i zastrašujuće, nedostojne vaspitanih ljudi. Namerno ne kažem obrazovanih, nego vaspitanih. Izrazi koji se upotrebljavaju su nedopustivi i skreću pažnju sa osnovnih pitanja, da li je i ko je ukrao i kakve su posledice takvih dela, da li zakoni važe za sve i na kraju konstatacija nije ovo borba na život i smrt, kako nam se često predstavlja, nego za ispravno ponašanje i funkcionisanje države. Ne mogu da prihvatim da se najmlađi, a onda najobrazovaniji delovi našeg društva kvalifikuju kao najgori neprijatelji naše zemlje. Ta mladost će preuzeti kad-tad odgovornost za budućnost i nikako nije dobro te ljude nazivati imenima kojima se nazivaju. Ne bih dalje o tome jer sam stava da bi i najmanje obrazovani čovek, ali vaspitan na osnovnim vrednostima i pošten, morao da uvidi bez mnogo ubeđivanja kakva je zaista realnost.
Izbori su napokon raspisani. Studenti i građani mesecima protestuju, tražeći promene i odgovornost. Prepoznajete li u njihovoj energiji nešto od vremena u kojem ste vi počinjali svoju raznovrsnu karijeru?
Najpre ne bih sebi dozvolio da se „prilepim“ tim mladim ljudima, previše ih poštujem jer su demaskirali našu tužnu stvarnost. Na sebe su preuzeli nezahvalan zadatak da isprave sve Drine koje smo mi iskrivili pogrešnim odlukama. Da budemo otvoreni, izneverili smo ih i te kako i snosimo veliku odgovornost što im je zapao ovako težak zadatak. Što bi rekao veliki Đorđe Balašević, „krivi smo mi“. Mi smo tokom čitave svoje karijere imali problem sa činjenicom da su svi akteri više gledali sebe nego kolektivni interes, zato se nikada nismo odrekli svoje nezavisnosti. I bili smo u pravu.
Svet je, u međuvremenu, postao mnogo nestabilniji – ratovi, veliki geopolitički sukobi, novi oblici propagande. Da li danas bolje razumemo ono što se događa ili smo samo zatrpani većom količinom informacija?
Danas je sve postalo PR. Dakle, glavna disciplina je mazanje očiju i zaluđivanje ljudi koji ionako provode 85 odsto svog vremena radeći da obezbede opstanak svojih porodica. I to nas vraća na konstataciju da je reset neophodan.
Kada biste danas kao dopisnik slali jednu depešu, šta bi u njoj bilo najvažnije?
Moj duboki utisak jeste globalan i tiče se celog sveta i on mi govori da je postojeći sistem – politički, socijalni, ekonomski – zapravo pri kraju, da više ne nudi odgovore na pitanje kako i šta dalje. Ako se nastavi putem na kojem smo sada, ne piše se dobro našim potomcima. Moj utisak je da je došlo vreme za opšti reset, da se moraju ponuditi nova rešenja, novi modeli, jer sadašnji ne funkcionišu. O budućnosti naše dece odlučuju ljudi koji su u odmaklim godinama, koji neće doživeti da vide posledice svojih odluka, a to je naopako. Nemilosrdno se troše resursi, što direktno na duge staze ugrožava opstanak naše vrste na planeti. Podatak koji me je najviše pogodio jeste da na planeti živi trenutno oko osam milijardi ljudi. Kada bi, na primer, Bil Gejts čije je bogatstvo procenjeno, čini mi se između 107 I 115 milijardi dolara, svakom stanovniku da deo svog novca, opet bi bio milijarder. Pametnom dosta. On je samo jedan, a akumulirano bogatstvo meni govori da je opstanak formule pet, šest radnih dana nedeljno besmislen. Sve u svemu, prisutna dekadencija, besmisleni konzumerizam i još mnogo toga ukazuju na kraj epohe, a na sledećim generacijama će biti breme da osmisle nove ideje.
Šta vam danas daje razlog da verujete u promene?
Tu ću samo citirati pametnije od sebe: Ništa ne može da zaustavi ideju čije je vreme došlo.
Objavili ste prvi solo album, dvostruki Intimno, i njime ste izašli iz regea i okvira Del Arno benda. Posle svih tih godina, odakle potreba da odete u potpuno drugačiji muzički pravac, u ono što kroz svoj bend niste mogli da kažete?
Početkom ove decenije bio sam suočen sa nekoliko izazova, zdravstvenim i životnim. Njihov ishod mogao je da bude svakojak, da me zauvek odvoji od posla koji volim, da me odvoji sa ove planete ili da mi pruži novu priliku. Oporavak od svega toga potrajao je gotovo punih godinu dana pa i više i u tom periodu jedan od koraka za vraćanje u normalno stanje bila je moja stara prijateljica – gitara. Najpre smo se nas trojica iz benda sastajali da eto samo malo prosviravamo pesme grupe bez obaveza ili plana. Ali vrlo brzo su počele da izlaze pesme, više ispovesti, te se pokazalo da bismo mogli da istražujemo kuda vodi taj put. Ja bih rekao da je to zapravo bila nekakva terapija koja je pomogla oporavak. Vremenom okupila se grupa, neki iz Del Arna, i neki novi mladi ljudi oko te moje gitare i na taj način su se stvorili uslovi za album Intimno. Ime ilustruje da je reč o vrlo ličnim pesmama, neke su, bogami, i biografske, ali gde zapravo razotkrivam stvari koje nisam u Del Arnu, ali mislim da nose jednu opštu poruku. Album mi je omogućio, mada to nije bila početna namera, da prikažem svoju ljubav prema muzici, da pokažem da nisam samo vezan za rege, iako je taj žanr moje osnovno opredeljenje. Veoma sam zadovoljan rezultatom, kao i činjenicom da je album izašao kao dvostruki vinil, što je retkost kod nas. Kada prođu koncerti koji obeležavaju jubilej Del Arna, trudiću se da ga predstavim široj publici.
Koji je najvredniji trag koji je DAB ostavio ovdašnjoj muzičkoj sceni?
Najpre treba reći da je od osnivanja bio skupina ljudi koji su se sastali verujući u ideju koju bend predstavlja. Nikada nismo bili grupa drugara iz kraja i od početka je grupa okupljala ljude različitih generacija. Tako je i danas, najmlađi član je, čini mi se, rođen 2004. a najstariji ima 68 godina. Doprinos svih ljudi koji su prošli kroz bend, a ima ih zaista mnogo, legenda kaže više od 100, bio je nemerljivo dragocen u stvaranju, slobodno mogu reći, poruke koju grupa šalje. Ono što bi valjalo zabeležiti jeste činjenica da će, kada i ako ikada prestanemo da radimo, iza nas ostati da smo prvi iskovali mesto za rege muziku kao ravnopravan žanr na regionalnoj, u najširem smislu, rok-pop sceni. S uspehom smo proširili poruke mira, tolerancije, empatije i razumevanja u čitavom regionu, baš onako kako su nas naučili naši rege učitelji. O tome svedoče brojni rege muzičari od Slovenije do Makedonije koji su svi mlađi od nas. Rege je catch-all muzika svuda u svetu i okuplja ljude svih generacija i svih socijalnih grupa. Nama je uspelo da to isto uradimo u našem regionu. S uspehom smo izvršili smenu generacija i publike, ali i benda. Danas više od polovine članova su ljudi koji su mlađi od grupe.
I, naravno, živite ovde, kao i vaša deca. Čemu se nadate?
To bar nije komplikovano. Nadam se zemlji gde ljudi mogu čestito da žive od svog rada, gde će sistem vrednosti biti postavljen ispravno, a ne naopako kao sada. Gde će se stid, koji je volšebno nestao, ponovo pojaviti, jer gde ima stida ima manje mogućnosti za nepočinstva. Nadam se zemlji u kojoj će naša deca želeti da ostanu, da prestane da jedino rešenje bude otići negde daleko. Na kraju, želim državu koja do te mere funkcioniše da više nećemo ni znati kako se zove premijer ili predsednik.
