Kada je u avgustu sada već davne 1966. godine osnovan Festival glumačkih ostvarenja u Nišu, postavljen je jedinstven presedan u jugoslovenskoj kulturi. Dok su drugi festivali slavili autore – režisere, producente, scenariste, ili ideološku ispravnost produkcije, Niš je proglašen „Glumačkom republikom“.
Simbolična predaja ključeva grada i čuvena rečenica „Kolege glumci, Tvrđava je vaša!“ decenijama je funkcionisala kao podrazumevana društvena norma. Šezdeset godina kasnije, 2025. birokratija je odlučila da promeni bravu. Naime, otkazivanje Filmskih susreta prošle godine, a potom pokušaj organizovanja partijskog kontra-festivala označili su prekretnicu. Pokušaj „krađe“ ili prisvajanja koncepta koji je svoj identitet crpeo u samom esnafu, doveo je do radikalnog prekreta, i prelaska u borbu van sistema i institucija.
Tako su domaćoj ali i regionalnoj javnosti, avgustovska dešavanja u Nišu pokazala šta se dešava kada esnaf odluči da preuzme ulogu koja im pripada.
O modelima upravljanja
Da bismo razumeli ovogodišni gerilski trijumf, neophodno je ukazati na višedecenijske dinamike upravljanja festivalom, koji se svode na odnose snaga, jačinu uticaja, vlasništvo nad brendom i integritet.
Od osnivanja, 1966. do 1991. tokom tzv. „zlatnog doba“, Udruženje filmskih glumaca Srbije (UFGS) bilo je apsolutni programski i umetnički autoritet. Država je obezbeđivala logistiku i budžet, ali se u esnafska pravila uglavnom nije mešala. Niški festival je bio regionalni epicentar glumačke solidarnosti i uvažavanja.
Tokom druge faze, koju možemo nazvati „institucionalni hibrid“ (1992–2024), festival prelazi u su-osnivački model između grada Niša (kroz lokalnu instituciju Niški kulturni centar) i Udruženje filmskih glumaca.
Vremenom, politizacijom kulture, ali i nedostatkom strateške kulturne politike na nacionalnom i lokalnom nivou, ovaj model sve više postaje plen lokalnih stranaka na vlasti, koje pokušavaju da kroz princip „političke podobnosti“ utiču na razne aspekte funkcionisanja.
Želeći da dokaže da je „jača od esnafa“, gradska vlast uprkos svemu, samostalno organizuje alternativnu smotru na Letnjoj pozornici pod nazivom „Susreti na Tvrđavi“. Ta manifestacija, održana bez glumačke elite i gotovo bez publike, ogolila je političku samovolju i pretvorila se u potpuni fijasko. Ove godine, pokušali su isto
Prošle godine, Skupština Udruženja filmskih glumaca Srbije, donosi odluku da otkaže jubilarno 60. izdanje festivala, smatrajući da u jeku masovnih protesta, nasilja prema građanima, i raznih oblika represije prema kulturnim radnicima i umetnicima, ne želi da služi kao dekor stvarajući sliku lažnu sliku institucionalnog blagostanja.
Želeći da dokaže da je „jača od esnafa“, gradska vlast uprkos svemu, samostalno organizuje alternativnu smotru na Letnjoj pozornici pod nazivom „Susreti na Tvrđavi“. Ta manifestacija, održana bez glumačke elite i gotovo bez publike, ogolila je političku samovolju i pretvorila se u potpuni fijasko. Ove godine, pokušali su isto.
Ipak, ono što se desilo kao odgovor očigledno ih je zateklo nespremne. Glumački esnaf je odgovorio svom snagom: radikalnom autonomijom. Predvođeni predsednikom Udruženja, glumcem i docentom na Fakultetu dramskih umetnosti, Petrom Benčinom, registrovali su sopstveni Niški festival, i preuzeli kompletan menadžment, brend i identitet. Ali i publiku.
Dve slike iste profesije?
Za one koji nisu pratili, u medijima smo videli dve slike:
Na jednoj je bio belgijski glumac Žan-Klod van Dam, jedino inostrano ime za „fascinaciju“ javnosti i ali i prikrivanje činjenice da velikih domaćih glumačkih imena nema na Međunarodnom filmskom festivalu; dok na crvenom tepihu kao glavni gosti paradiraju vlasnik i voditelji Pink televizije. Međunarodni filmski festival u Nišu organizovan je od strane grada Niša uz produkcijsku podršku Željka Mitrovića i Pink televizije, sa 26 domaćih i stranih produkcija, održan na letnjoj pozornici u Tvrđavi, od 30. avgusta do 5. septembra.
Na drugoj, videli smo ikonu domaće kinematografije, dobitnicu nagrade „Pavle Vuisić“, glumicu Tanju Bošković, i crveni tepih na kome se pojavljuju trenutno najuspešniji i najnagrađivaniji glumci i autori mlađe i srednje generacije, od reditelja Gorana Stankovića i glumca Vučića Perovića do Hane Selimović i Andrije Kuzmanovića. Niški filmski festival održan je u Amfiteatru na Keju pored Nišave, I bioskopu Cine Grand, sa 21 domaćim filmom, od 29. avgusta do 3. septembra, u organizaciji Udruženja filmskih glumaca Srbije.
Menadžment pod agregatima ili Gerilski menadžment i horizontalna solidarnost
Sukob dva koncepta upravljanja ogledao se na fizičkom prostoru. Sa jedne strane našao se aparat sa pečatima, budžetom, privatnom Pink produkcijom, Letnjom pozornicom u Tvrđavi i praznom formom. Sa druge strane, glumačka gerila, izmeštena iz Tvrđave u Amfiteatar na keju kraj Nišave, pod kišom, i sa budžetom sakupljenim preko alternativnih izvora (komercijalni sponzori, prodaja ulaznica), iskoračila je iz svojih uobičajenih uloga, i pokazala da filmska umetnost ima budućnost – sposobnu za kontekstualno i strateško promišljanje, ali i operacionalizaciju.
Vrhunac administrativne sabotaže dogodio se neposredno pred otvaranje, kada lokaciji na keju gde je bio planiran deo programa, nije dozvoljen priključak za količinu struje koja je neophodna. Tamo gde bi se klasične festivalske direkcije povukle i proglasile višu silu, glumački menadžment je reagovao operativno – obezbeđeni su agregati, a tehnički problem pretvoren je u simbolički kapital. Liderski tim pokazao je da ima autoritet, kapacitet i meta-veštine za navigaciju kroz politikantske i upravljačke izazove.
Dakle, ono što je ovaj ne previše brojni tim primenio nije bila birokratska hijerarhija, već specifični kapital koji je svako od njih doneo. Ono što ih je spajalo jeste bila vizija i vrednosti koje su osećali da brane: umetnička sloboda i integritet.
Kada je birokratski aparat rešio da stavi tačku na autonomiju udruženja, glumački esnaf je odgovorio transformacijom u sopstvenu kriznu vladu. Model upravljanja koji su tokom ove dve godine krize uspostavili Petar Benčina, Maja Šuša, Viktor Savić, Milena Predić, Radovan Vujović, Paulina Manov, Nedim Nezirović, predstavlja lekciju iz horizontalnog ili deljenog liderstva pod pritiskom.
Svako od njih, u ulozi Organizacionog odbora Festivala, doneo je i doprineo onim svojim resursima i talentima koje poseduje van platna i scene, kreirajući model neophodan u kriznim i promenljivim okolnostima i nestabilnim okruženjima.
Sukob dva koncepta upravljanja ogledao se na fizičkom prostoru. Sa jedne strane našao se aparat sa pečatima, budžetom, privatnom Pink produkcijom, Letnjom pozornicom u Tvrđavi i praznom formom. Sa druge strane, glumačka gerila, izmeštena iz Tvrđave u Amfiteatar na keju kraj Nišave, pod kišom, i sa budžetom sakupljenim preko alternativnih izvora
Benčina je preuzeo ulogu institucionalnog bedema koji se zalaže za struku, profesionalnost, izuzetnost, slobodu, Milena Predić i Radovan Vujović su koordinisali i integrisali logističku mrežu, dok je Maja Šuša svoje višegodišnje operativno iskustvo sa Bašta Festa, podelila doprinoseći profesionalnosti poduhvata. Ceo proces je bio hod po tankoj žici, i uprkos povremenim poklicima „pumpaj“, uspeli su da festival bude prvenstveno u slavu publike i glumaca. Ova generacija, pokazala je da ima mnoge talente i veštine, inspirišući kolege ali i druge esnafe.
Zajednički su dokazali da menadžment u kulturi ne stanuje u birokratiji, i da nije rezervisan za pojedince, već da počiva na širokom spektru mekih i meta veština da se sintetički misli i da se u trenucima sabotaža, neizvesnosti i igara moći, preuzme kormilo i organizuje festival na agregatima i pod kišobranima.
Liderstvo je zanimljiv i nekada neuhvatljiv fenomen. Ipak, mnogi krucijalni element liderstva nalaze u inicijativi ali i ličnom integritetu. Upravo je glumački esnaf dokazao da ima i jedno i drugo.
Gde stanuje legitimitet?
Lekcija koju je glumački esnaf održao ovog avgusta prevazilazi okvire kulture. Zašto je važna? Jer pokazuje da svaki profesionalac, bez obzira u kojoj oblasti postoji, treba da brani integritet svoje profesije, ali i svoj lični. Ovaj slučaj pokazuje jasnu distinkciju između legaliteta moći i legitimiteta autoriteta.
Nišlijama ove godine nisu trebali zvanični ključevi sa ceremonije otvaranja. Članice žirija Katarina Žutić, Paulina Manov i Ivana Vuković su uz pomoć glasa publike – redefinisale festivalski narativ uz poruku „Od vode do slobode“.
Glasajući svojim prisustvom na keju, publika je potvrdila da „Glumačka republika“ nije geografska odrednica niti administrativna parcela unutar Tvrđave. Ona je tamo gde su glumci. I gde je publika. Da je film mesto slobode, i da bilo kakav uticaj sem umetničkog nije dobrodošao.
Esnaf je dokazao da se vrhunski menadžment ne uči se neminovno u kabinetima, već u krizama gde se brend brani telom, integritetom i – ako treba – agregatom.
Budućnost kulture i umetnosti postoji – imamo umetnike koji brane identitet ali i publiku koja traži integritet. U Nišu je to bilo kristalno jasno.
