Oktobarski salon je naša najprestižnija manifestacija savremene vizuelne umetnosti. Tačka. Znak pitanja na njegovo 61. izdanje koje će se desiti od 30. oktobra do 5. decembra pod kustoskom palicom Nime Hambursina iz Francuske, stavlja podatak da je gotovo polovina domaćih pozvanih autora odbilo da na njemu učestvuje.
Njih četvoro – Ana Knežević, Nikola Marković, Marija Šević i Damjan Kovačević – svoje razloge za nepristajanje otkrili su u saopštenju objavljenom nedavno na portalu Seecult.org i mogu se svesti na nepristajanje na neprofesionalne uslove pripreme koji se tiču pitanja honorara i produkcije radova, „od suštinskog značaja za umetnike“.
Međutim, predsednik novoizabranog Odbora Vuk Vidor (sin proslavljenog Vladimira Veličkovića) u jednom nedeljniku ocenio je njihovu odluku kao političku i „pokušaj rušenja“ ove smotre, po uzoru na Bitef i Fest. Jelena Medaković, gradska sekretarka za kulturu i članica Odbora, tome je dodala da je odustajanje ušlo u manir kao „sociološki fenomen autodestrukcije“, na štetu umetnosti, koja „ne sme da služi pojedinačnim interesima“.
Politika je opet nešto čega će se sam Salon kloniti u duhu evropskih tendencija koje zagovara Hambursin, inače direktor muzeja MOCO iz Monpeljea. Tako će saziv Slučajnost univerzuma biti okrenut „lepoti, sublimaciji i remek-delu“ (u podnaslovu naziva), okrećući glavu od svega ružnog što se dešava u našoj zemlji.
Apel programskog sektora KCB-a
Deo te ružnoće vezan je za samu organizaciju Oktobarca, neblagovremeno (i netransparentno) započetu, prema apelu članova Programskog sektora Kulturnog centra Beograda, organizatora manifestacije od 1986. Objavljen krajem maja, apel se odnosio na njihove strahove zbog bitno skraćenih rokova za pripremu te zahtevne priredbe, kao i na četiri puta umanjen budžet (u iznosu od tada oko pet miliona dinara).
Umesto da 2025. posluži za složene radnje kustoskog i umetničkog istraživačkog rada, tek njenim krajem izabran je Odbor, i to bez ijednog člana iz KCB-a, što je daleko od uobičajene prakse. Poznavaoci prilika su članstvo Jelene Medaković, inače bivše direktorke Muzeja grada Beograda, povezali s (političkom) težnjom da ta ustanova preuzme funkciju organizatora, možda i stoga što se Kulturni centar nije ogradio od studentskih protesta.
Slutnje o oduzimanju statusa organizatora potvrđuje izostanak bilo kakvih informacija o predstojećoj priredbi na sajtu ove ustanove (kao i na sajtu Salona, i na sajtu osnivača – Skupštine grada), čiji je v. d. direktora Jovana Petronijević tek nedavno potpisala ugovor s Gradom, a nakon što se s mejl adrese KCB-a umetnicima obratila izvesna Milica Savić, u funkciji producentkinje Oktobarca, iako do tada nepoznata zaposlenima u Kulturnom centru.
Izvesnu zebnju zbog članstva gradske sekretarke u Odboru OS-a, što se tek izuzetno dešavalo u dugoj istoriji priredbe, podgreva sećanje na saziv iz 2014, kada je Oktobarac prešao na dvogodišnji format, te je kao Beogradsko bijenale donekle izgubio smisao. Taj skandal, po oceni publike i stručnjaka, zbio se upravo na inicijativu gradskog sekretara Vladana Vukosavljevića, kasnije ministra kulture.
Od tada, godina po održavanju smotre služi za razvijanje koncepta umetničkog direktora, čija je funkcija formalno ukinuta u junu 2025. novom odlukom o stalnim manifestacijama u oblasti kulture, da bi već početkom 2026. ona bila vraćena izmenom tog akta. Tako je Vuk Vidor, prema „ovlašćenjima“, izabrao Hambursina za kustosa, ali tek par meseci uoči održavanja saziva.
Tek tad se krenulo u obilaženje ateljea domaćih predstavnika i u usmene dogovore oko produkcija – da honorara neće biti, odmah je stavljeno do znanja budućim učesnicima, ili bi se ta „malenkost“ izbegla u dijalogu.
Ni reči o honoraru
„Na moje, tri puta postavljeno pitanje o honorarima, producentkinja Savić nije odgovarala, dok sam informaciju o konceptu dobila tek posle dve nedelje“, kaže vizuelna umetnica Ana Knežević, poznata po svojim svetlosnim instalacijama. Daleko tehnički zahtevnijim za prikazivanje od kačenja slika i pozicioniranja skulptura, što čini težište kustoske poetike Slučajnosti univerzuma.
Ipak, precizni zahtevi Ane Knežević olako su shvaćeni, u stilu „mi ćemo to rešiti, samo ti pogledaj šta ima na tržištu od tebi potrebnog“, što nikako nije njen posao, već je posao producenta, pa je i ovo bitno uticalo na utisak diletantizma.
Takođe, umesto pisane korespondencije, insistiralo se na telefonskim razgovorima što poslovna komunikacija ne prihvata. Zbog svega pobrojanog, Knežević je odbila da učestvuje u ovoj više farsi nego prestižnoj manifestaciji, vođena i ranijim iskustvom s Oktobarcem, kada su 2005. svi uslovi bili unapred precizirani i bili jednaki za sve aktere, za razliku od ovog navrata.
Nosioci moći po svaku cenu pa i po cenu primene institucionalnog nasilja, trude se da izbegnu mogućnost kritičkog govora o dešavanjima, javnim politikama i zakulisnom delovanju koje je nužno u takvom režimu upravljanja
Marijana Cvetković
Zajednica savremenih vizuelnih stvaralaca je mala, pa se brzo saznalo da su od učešća odustali pored pomenutih i Ivana Bašić, Milica Lopičić, Julija Kasteluči i Jovana Čavorović. A to je 44,4 odsto pozvanih domaćih autora, ako se kao reper uzima neformalni podatak da će na Slučajnostima biti zastupljeno po 18 ovdašnjih i stranih autora.
Stranci listom nisu tražili honorare, kako za Radar kaže Vidor. Njihova, uglavnom „svetski poznata imena“ biće otkrivena „tek kad sve bude potpisano i jasno definisano“. Jer, „mnogo se kasnilo zbog inicijalnih problema, pa se to prenelo i na objave“, kako predsednik Odbora objašnjava.
Uprkos konspirativnosti, procurio je i podatak da će zvezda ovog saziva biti Neo Rauh, nemački slikar čija dela na aukcijama dostižu astronomske cene od čak milion dolara. U tom komercijalnom ključu se možda može čitati otklon Oktobarca od aktuelnih političkih dešavanja u zemlji domaćina.
„Distanciranje od političke realnosti trenutne uprave OS može se razumeti isključivo u kontekstu aktuelnih dešavanja u kulturi i društvu: nosioci moći po svaku cenu, pa i po cenu primene institucionalnog nasilja, trude se da izbegnu mogućnost kritičkog govora o tim dešavanjima, javnim politikama i zakulisnom delovanju koje je nužno u takvom režimu upravljanja“, smatra Marijana Cvetković, istoričarka umetnosti, kustoskinja i jedna od ključnih akterki nezavisne kulturne scene Srbije.
Zato se može očekivati da umetnici neće biti „produktivni akteri, već ukrasni fikusi“, što se krije iza banalnosti podnaslova (lepota/sublimacija/remek-delo) Salona na rubu propasti, kako Cvetković zaključuje. E, pa Nikola Marković ne bi da u toj igri učestvuje, jer se i taktiziranje oko honorara može posmatrati u svetlu politike.
Budžet narastao na 15 miliona dinara
Naime, nekima od pozvanih umetnika nakon odbijanja ponuđene su sume od 1.000 evra, kao vid kupovanja pristanka, kako je ovo moglo biti shvaćeno. „Apsolutno to nije rađeno s takvom namerom, nego je budžet rešavan u hodu, te smo od stanja da nismo mogli da ponudimo jasno definisan honorar tek kasnije bili u poziciji da apsolutno svima možemo da nudimo materijalnu nadoknadu“, po tumačenju Vidora.
To što je producentkinja komunicirala telefonom, on obrazlaže podatkom da je mejl Savićeve „bio više puta blokiran, te niko nije dobijao apdejtove o situaciji“. Bilo kako bilo, završilo se istim honorarima za sve, uz pojačan iznos za zahtevnije produkcije, po njegovim i tvrdnjama Medakovićeve.
Sve to je postalo moguće jer je budžet Slučajnosti narastao na 15 miliona dinara, „prvenstveno zahvaljujući naporima Sekretarijata za kulturu Grada“.
„Mi kao Odbor, iako to nije naša nadležnost, probali smo da nađemo sponzore u zemlji i u Francuskoj, da bi se obezbedila potrebna sredstva. Inače ne bismo mogli da realizujemo izložbu“, Vidor naglašava. A kako se onda zamišljalo da se program izvede za trostruko manje novca, opredeljenog na početku godine?
Na „moguće prepreke u realizaciji“, vezane za opisane uslove organizacije, zaposleni u programskom sektoru KCB-a upozorili su nadležne još u maju, kako smo već istakli. Ubrzo zatim angažovan je eksterni tim, a stari prećutno raspušten. „Na zahtev Odbora, skratili smo već planirane termine u Likovnoj galeriji, jer se očekuje da u ovom galerijskom prostoru bude prikazan deo izložbe“, kaže urednica programa u KBC-u, Zorana Đaković Miniti. Za sva dodatna pitanja, kako dodaje, treba se obratiti osnivaču, v. d. direktora KCB-a, umetničkom direktoru i predsedniku i članovima Odbora.
Jedno od takvih pitanja, upućeno Vidoru, bilo je odakle mu saznanje, plasirano u pomenutom nedeljniku, da su umetnici koji su odbili da učestvuju u Slučajnostima „savetovali kustosa da odustane od manifestacije kako ne bi cela umetnička scena bila protiv njega“. Zanimalo nas je i od koga su stigle preteće poruke koje je istom prilikom naveo, ili su tako „greškom“ prenete (a ne i docnije demantovane).
„Nesporazum“
„Posredi je bio nesporazum u komunikaciji s novinarkom, koji je ishodio iz mnoštva informacija koje sam joj preneo preko telefona. Što se tiče pretnji kustosu, stigla mu je jedna vrlo ucenjivačka poruka s društvenih mreža, od strane jedne nebitne osobe, koja nam je dala privid kako neki ljudi gledaju na kulturu i umetnost danas“, odgovorio je za Radar.
Suprotno tom „prividu“, umetnost je „nešto što je iznad svih polarizacija“, te je „važno da se ona prikazuje u svim okolnostima i u svakom kontekstu“. „To jeste naš cilj i ostaje prioritet, kako bi se ovaj Salon desio u najboljim mogućim uslovima“, poentira naš sagovornik.
Kako to onda da spreče ono „dvoje-troje“ umetnika, koliko ih je odbilo učešće po njegovoj izjavi datoj onom nedeljniku? „Takvo minimiziranje problema nas je i navelo da objavimo javno saopštenje na Seecult.org. Jer, predsednik Odbora je morao da zna u tom trenutku (18. avgusta) da nas osmoro nije prihvatilo da participira“, izričita je Kneževićeva.
Umetnike koji su pristali da učestvuju niko od njih ne osuđuje, jer ipak je Oktobarac naša najprestižnija izložba. Dobra čak i za profesionalne biografije inostranih kustosa, poput Hambursina, koji će ipak morati da se prilagodi ovdašnjem „stabilnom kursu dinara“, tj. da pristane na svotu koju su dobili njegovi prethodnici iz 60. saziva.
Publika će pak dobiti revijalnu smotru slika i skulptura, jer konceptualni radovi, angažovani performansi i slično nisu više u (evropskom) trendu. Pa će onda neobavezno ćaskati na otvaranju, praveći se Englezima u srpskom političkom haosu.
