Ne volim kada se naknadno ispostavi da sam u pravu, jer od toga niko nema ništa. Dovde smo i došli jer su svi išli linijom manjeg otpora, ne rešavajući problem u nastanku, dok je manji. U crtanom filmu kažu, svega ovoga ne bi bilo da je Pera otišao u policiju. E još kad bi svi, pa i policija, radili svoj posao, a pre svega čitali i primenjivali ono što zaista piše u propisima. Ovde je reč o tome kako vladajuća struktura donese nakaradne propise pa onda ne primenjuje ni ono što je sama donela.
Zašto svih ovih godina nema konkursa za prijem u stalni radni odnos? Šta, raspisivani su, a niko se nije prijavio ili niko ne ispunjavaja uslove? Čak ni oni koji su primljeni na određeno? A kako su uopšte mogli da budu primljeni na rad? Uslovi su isti, i za rad na određeno vreme i za stalno. Što će reći, ovde je reč o klasičnoj zloupotrebi prava i izigravanju zakona
Moj argument u svakoj situaciji je uvek bio citat iz Kamiondžija: „Ama ne teram te ja čoveče, nego zakon“. A danas, nikog više i ne interesuje šta piše u zakonu, jer i kad se čita, nema ko da ga sprovede.
Klasična zloupotreba prava i izigravanje zakona
Tačno je, radni odnos na određeno vreme u obrazovanim ustanovama ne može prerasti u stalni, jer to ne dozvoljavaju posebni propisi. A recimo ni produžetak trajanja radnog odnosa zaposlenoj majci do isteka korišćenja prava na odsustvo ne utiče ni na šta. Ali, norme opšteg propisa će se primenjivati uvek kada posebnim propisom nije predviđeno drugačije, to se ne sme zaboraviti.
Po posebnom propisu za prosvetu, u ustanovi obrazovanja čiji je osnivač država, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, prijem u radni odnos (i na određeno i za stalno) vrši se na osnovu konkursa kad se ne može izvršiti preuzimanje sa liste onih za čijim radom je prestala potreba. Na određeno vreme a bez konkursa neko može biti primljen samo radi izvođenja verske nastave i zamene odsutnih zaposlenih, do 60 dana. Ili do preuzimanja sa liste onih za čijim radom je prestala potreba, odnosno izbora kandidata po konkursu, a najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine.
Zbog čega neko tvrdi da konkurs za prijem u radni odnos na neodređeno vreme ne može biti raspisan? I to pozivajući se na Uredbu o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, kojoj sam naziv kaže šta uređuje
Moje pitanje je, zašto se svih ovih godina ne raspisuju konkursi za prijem u stalni radni odnos ako se već ne vrše preuzimanja? Šta, raspisivani su, a niko se nije prijavio ili niko ne ispunjava uslove? Čak ni oni koji su primljeni na određeno? A kako su uopšte mogli da budu primljeni na rad? Uslovi su isti, i za rad na određeno vreme i za stalno. Što će reći, ovde je reč o klasičnoj zloupotrebi prava i izigravanju zakona, što je zabranjeno, te zbog principa pravičnosti treba primenjivati pravnu fikciju o preobražaju radnog odnosa.
Međutim, ovakva postupanja se pravdaju nekakvom „zabranom zapošljavanja“. Šta je sad pa to? Da li postoji zabrana zapošljavanja? Ne, niti je ikada postojala kao apsolutna, postoji (i postojala je) zabrana povećanja broja zaposlenih iznad određenog maksimuma. A to nisu istoznačne stvari.
Dok postoji zabrana zapošljavanja ne može doći do preobražaja radnog odnosa, to je jasno, ali zabrana ne opravdava zloupotrebe. To je nešto drugo. Interesuje me zbog čega neko tvrdi da konkurs za prijem u radni odnos na neodređeno vreme ne može biti raspisan? I to pozivajući se na Uredbu o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, kojoj sam naziv kaže šta uređuje.
Ko je pogrešno razumeo ono što u propisima piše
Postojala je i pre uredba istog naziva. I neću sad navoditi, ni ko ni kako daje tu saglasnost, samo to da uredba uređuje postupak dobijanja saglasnosti za zapošljavanje, a ne zabranjuje ga. Jer, nijedna uredba nije ništa zabranila niti dozvolila, već Zakon o budžetskom sistemu na osnovu kog su donete. Trenutno, do kraja 2026, „zabranu“ zapošljavanja uređuje član 27k, koji određuje kako se i u kom procentu mogu u radni odnos primati pripravnici (i na određeno i na neodređeno vreme), te da kod korisnika javnih sredstava ukupan broj zaposlenih na određeno vreme, lica angažovanih po ugovoru o delu, privremenim i povremenim poslovima, preko zadruga, i agencija za zapošljavanje i slično, ne može biti veći od 10 odsto ukupnog broja zaposlenih za stalno. Osim uz saglasnost.
Da li postoji zabrana zapošljavanja u odnosu na postojeća radna mesta? Ne, niti je suštinski ikad postojala, s tim što je morao biti sproveden neki formalni postupak odobrenja, ali ako je neko radno mesto potrebno popuniti da bi posao bio obavljen, ne može se to zabraniti. Doduše, pričam o onome što je propisano, a ne kako je sprovođeno
Postoje i neki izuzeci, ali nebitno. Ranije je to uređivao član 27e istog zakona, a sama „zabrana“ zapošljavanja kod korisnika budžetskih sredstava uvedena je izmenama zakona iz decembra 2013. i tada je važila generalno, ali su se ljudi zapošljavali uz pribavljenu saglasnost.
Dakle, zakon sada uređuje ukupan broj pripravnika (lica koja se tek osposobljavaju za posao) te onih koji rade po nekim privremenim modalitetima, a ne zabranjuje zapošljavanje. Jer „zabrana“ se sad odnosi na broj zaposlenih preko određenog maksimuma, a ranije se odnosila na zasnivanje radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava. Inače, slobodno radno mesto je ono koje je novosistematizovano i nije popunjeno, a upražnjeno je ono koje je postalo slobodno usled prestanka radnog odnosa lica koje je tu radilo. I sve to važi od početka 2021. S druge strane, čak i kad je postojala, ta „zabrana“ nikada nije suspendovala odredbe drugih propisa. Valjda je sad jasno? Ili još da crtam?
I opet pitam, zašto konkursi nisu sprovođeni već su ljudi godinama primani na određeno? Nijedan propis nije zabranio raspisivanje konkursa. Ko je i kako to učinio? Izgleda da je neko nešto pogrešno razumeo, sad ne znam, da li zbog neznanja ili je hteo tako da razume?
Da li postoji zabrana zapošljavanja u odnosu na postojeća radna mesta? Ne, niti je suštinski ikad postojala. Da, morao je biti sproveden neki formalni postupak odobrenja, ali ako je neko radno mesto potrebno popuniti da bi posao bio obavljen, ne može se to zabraniti. Doduše, pričam o onome što je propisano, a ne kako je sprovođeno.
Da li se kontroliše trošenje budžetskih sredstava ili sprečava zapošljavanje „nepodobnih“
Jer, imam utisak da se postupak za davanje saglasnosti nije koristio radi kontrole korišćenja budžetskih sredstava (što je navodno svrha), već za sprečavanje zapošljavanja „nepodobnih“. Sam postupak saglasnosti je inače nepotreban, jer ako su propisane kazne, nema potrebe komplikovati i dvaput raditi isto, već samo kontrolisati i kažnjavati one koji krše pravila. Ali, naša država voli da komplikuje stvari. Jer, da nema besmislenih procedura, a šta bi radili svi ti silni službenici koji su pozapošljavani kojekuda?
Sam postupak saglasnosti je, inače, nepotreban, jer ako su propisane kazne, nema potrebe komplikovati i dvaput raditi isto, već samo kontrolisati i kažnjavati one koji krše pravila. Naša država, međutim, voli da komplikuje stvari. Jer, da nema besmislenih procedura, šta bi radili silni službenici koji su pozapošljavani kojekuda
Naravno, po zakonu, da bi vršila svoju funkciju svaka škola mora da ima direktora, sekretara, te nastavno i drugo osoblje. Zato za svako radno mesto koje je sistematizovano mora biti raspisan konkurs. I neko mora biti primljen na rad (i to za stalno) kad je sistematizovano radno mesto prazno. Na određeno vreme može samo do okončanja konkursa. Zašto nije tako rađeno?
To, šta se kasnije dešavalo i tehnički sprovođeno, nebitno je, a i nezakonito uzgred, jer početna postavka je pogrešna. Ne možete nezakonitost opravdavati formom, na primer ukrasti nešto, pa onda reći, ovo je kod mene tolike godine, stekao sam ga održajem. Jer za održaj, potrebna je zakonita državina. Nije suština da se ispuni forma, forma služi da iskaže suštinu, a ne da je pokrije.
Inače, u vreme kad je bila potrebna, ta famozna saglasnost trebalo je da se traži za popunjavanje radnog mesta bilo kim ko ispunjava uslove, a ne radi zaposlenja konkretne osobe. I to pre početka procedure, čim je neko radno mesto postalo upražnjeno, a ne nakon izabira kandidata, jer tako ispada da se traži za konkretno lice. Da su konkursi bili raspisivani, logično je da bi se na njih javili i ti koji su radili na određeno ako ispunjavaju opšte uslove za rad (stručna sprema, psiho-fizička sposobnost). Jer da ne ispunjavaju ne bi mogli raditi ni na određeno, tako zakon kaže. Neraspisivanjem konkursa u stvari je onemogućavano zapošljavanje konkretnih ljudi.
Svaka škola mora da ima direktora, sekretara, nastavno i drugo osoblje. Zato za svako radno mesto koje je sistematizovano mora biti raspisan konkurs. I neko mora biti primljen na rad i to za stalno kad je sistematizovano radno mesto prazno. Na određeno vreme može samo do okončanja konkursa. Zašto nije tako rađeno? To, šta se kasnije dešavalo i tehnički sprovođeno, nebitno je, a i nezakonito uzgred
Imam utisak da je neko nešto pogrešno razumeo, sa namerom, ili slučajno, jer nema znanje potrebno da bi razumeo. Ili se nešto rečeno, kako to obično biva, primenjivalo bez razmišljanja. Što je najcrnje, još uvek se primenjuje. Ovde je reč o nepoznavanju materije ili nameri onih koji su tumačili propise i izdavali uputstva, te onih koji su ih slepo slušali. Stalno ponavljam da nikako ne treba prihvatati postavku stvari – to je tako, jer se tako obično radi, ili je to tako neko rekao. Ali avaj.
Da li je ministar prosvete svestan da čini krivično delo
Ima li odgovornih za sve ovo? Ministarstvo prosvete, odnosno ministar kao potpisnik, i ove godine izdalo je uputstvo za zapošljavanje u školama u kome se kaže da postoji zabrana zapošljavanja. A ne postoji, već godinama, to sam objasnio. Ono što se pitam je, da li su aktuelni ministar prosvete i svi oni koji rade za ministarstvo svesni da time, te sprovođenjem procedura koje zakonom nisu propisane, čine krivično delo u vezi zloupotrebe službenog položaja, koja za posledicu ima nanošenje štete i povredu prava mnogih osoba?
Inače, država je dužna da naknadi štetu koju prouzrokuje onaj ko postupa u njeno ime. Osim zakona, osnov za naknadu daje Ustav jer kaže da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni ili organ lokalne samouprave te imalac javnog ovlašćenja. E sad, pogrešno tumačenje propisa nije nezakonito samo po sebi (nekad je neznanje uzrok), ali ovde treba povesti računa o standardima profesionalne odgovornosti.
Za one koji odlučuju o pravima drugih, pretpostavka je da poznaju propise i da su stručni (da imaju propisanu stručnu spremu, znanje, iskustvo…), to je uslov za obavljanje posla. Zato je njihova odgovornost objektivna. Da, može se doneti pogrešna odluka i usled neznanja a ne samo sa namerom, ali to ne opravdava. Ovde pričamo o nekom ko mora da zna svoj posao i da poznaje pravo. To što ne zna, to je njegova stvar. A ako zaista ne zna, dužan je da konsultuje onog ko zna, da pita redom, dok ne dođe do onog ko zna. Zato inače služe stručne službe i silni „stručnjaci“ koji sede u državnim organima.
Ministarstvo prosvete i ove godine izdalo je uputstvo za zapošljavanje u školama u kome se kaže da postoji zabrana zapošljavanja. A ne postoji, već godinama, to sam objasnio. Da li su ministar prosvete i svi koji rade za to ministartvo svesni da time čine krivično delo zloupotrebe službenog položaja, koja za posledicu ima nanošenje štete i povredu prava mnogih osoba
Čak se i sudovi slažu oko toga da je nepravilan rad organa ili službenog lica svako činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja posla, a koji šteti nečijem pravu ili interesima, odnosno da postoji kada organ svoj posao nije obavio na način kako se to od istog, u datoj situaciji i datim okolnostima, očekivalo. U šta spada i pogrešna primena propisa. Od organa uprave (u šta spadaju i ministarstva) očekuje se da svoj posao obavi u skladu sa propisima. Ako je drugačije, za to bi neko trebalo da odgovara, materijalno i krivično.
Kakogod, ovo što je objašnjeno mogu da iskoriste svi oni kojima nisu produženi ugovori o radu na određeno vreme. Nema potrebe da dokazuju diskriminaciju, da je to zbog političkih istupa, stavova i sličnih razloga, već da sad oni malo iskoriste (da ne kažem zloupotrebe) formu. A da bi to mogli, moraju se obratiti nekome ko zna šta piše u propisima i ume da to primeni, a ne „dežurnim medijskim stručnjacima“. Znate na koga mislim?
