Američki predsednik Donald Tramp još jednom je izrazio zainteresovanost za susret s severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom. Ali Kimova sestra, koja spada među njegove najbliže savetnike, već je odbacila tu ideju. Bilo da je reč o izrazu istinske nezainteresovanosti ili pregovaračkoj taktici, dva pitanja se momentalno nameću: u kom smeru je Tramp očekivao da bilo kakvi razgovori s Kimom krenu? I kako namerava da ostvari svoj cilj, ili ciljeve?
Tokom Trampovog prvog mandata, cilj razgovora s Kimom bio je da se inicira nuklearno razoružavanje Severne Koreje. To se završilo neuspehom. Otad je broj severnokorejskih bojevih glava značajno narastao (na 57, kaže Tramp), a isto važi i za domet i preciznost raketa koje bi ih nosile ka metama u regionu ili drugde po svetu.
Tramp preuveličava atraktivnost perspektive ekonomskog razvoja koji bi Severna Koreja mogla da ostvari ukoliko bi joj bile ukinute sankcije. Kimu je najvažnije produženje vladavine i obezbeđivanje naslednika, a ne prosperitet i sreća njegovih sunarodnika
Praktično je zagarantovano da bi se pokušaj da se sada izdejstvuje ono što je tada pokušano završio na isti način. S velikim stepenom sigurnosti se može pretpostaviti kako Kim veruje da njegova bezbednost počiva na kredibilnom nuklearnom odvraćanju. A nema nikakve sumnje da je svestan toga da su Sjedinjene Države napale Iran koji nuklearno naoružanje nema, te da je isti slučaj bio i s Irakom, kao što su i članice NATO napale Libiju nakon što se njeno rukovodstvo odreklo nuklearnog programa. I Rusija je 2014. i 2022. Ukrajinu napala nakon što se ova prethodno odrekla svog dela postsovjetskog nuklearnog arsenala u zamenu za bezbednosne garancije koje Moskva potom neće poštovati.
Kim takođe razume kako nije u njegovom interesu da se Severna Koreja odrekne nuklearnog naoružanja. Njegov vlastiti značaj, značaj njegove zemlje i njen međunarodni položaj ne u maloj meri zavise od gomilanja zaliha naoružanja.
Tramp preuveličava dva faktora na kojima temelji svoju uverenost u to da se diplomatskim putem nešto može postići. Prvi je privlačnost personalizovane diplomatije. Bukvalno svaki američki predsednik ubeđen je da su njegova vlastita moć ubeđivanja i dobri lični odnosi s bilo kojim stranim liderom od velikog značaja. Istorija pokazuje da je istini bliže upravo suprotno od toga.
Reklo bi se kako Tramp preuveličava i atraktivnost perspektive ekonomskog razvoja koji bi Severna Koreja mogla da ostvari ukoliko bi joj bile ukinute međunarodne sankcije. Ono što je Kimu najvažnije jeste produženje vlastite vladavine, potom i vladavine njegovog naslednika, koga god da za to izabere, a ne prosperitet i sreća njegovih sunarodnika. Ako išta, otvaranje Severne Koreje moglo bi da oslabi njegov stisak. Revolucije su verovatnije u atmosferi naraslih očekivanja nego u uslovima efikasne represije.
Ako, dakle, razoružanje nije realističan cilj, moguće je da je to onda neka verzija kontrole naoružanja. Određivanje limita kvantiteta i kvaliteta severnokorejskog nuklearnog i raketnog potencijala moglo bi da bude nešto oko čega bi se vredelo potruditi. Ali to je skopčano s rizicima, budući da bi bilo shvaćeno kao legitimizovanje i prihvatanje severnokorejske odluke o povlačenju iz Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja i njenog okretanja razvoju vlastitog programa naoružavanja. To bi u Južnoj Koreji i Japanu stvorilo osećanje nelagode, ili nečeg još goreg.
Podrška koju Severna Koreja obezbeđuje Rusiji u njenom agresorskom ratu protiv Ukrajine takođe je nešto na šta se mora ukazati, budući da nije verovatno da će Kim tu podršku obustaviti s obzirom na pomoć u energentima i razvoju nuklearnog naoružanja koju njegov režim zauzvrat dobija od Moskve. I ovde se nameće pitanje šta se može postići diplomatskim putem, i po koju cenu.
Ovo nas dovodi do Južne Koreje, dugogodišnjeg i kritično važnog američkog saveznika. Korejsko poluostrvo bilo je poprište prvog vrućeg rata u eri Hladnog rata. Više od 36.000 Amerikanaca poginulo je u njemu, inicijalno oslobađajući Južnu Koreju, potom u neuspelom pokušaju da zemlju na silu ponovo ujedine.
Današnja Južna Koreja je priča o velikom uspehu, studija slučaja kako se jedna zemlja iz korumpiranog autoritarnog režima i teške bede može da transformiše u vitalnu demokratiju i prosperitetnu ekonomiju, danas 14. najveću na svetu. Reklo bi se da Tramp i na ovaj odnos gleda kao na igru s nultim zbirom: da će lakše ostvariti svoj cilj kada je reč o Severnoj Koreji ukoliko žrtvuje američke donose s Južnom Korejom. Verovatnije je da stvari stoje obrnuto.
Ali istorija nije nešto što bi Trampa navelo da zastane. Južnoj Koreji je nametnuo carine uprkos tome što dve zemlje imaju sporazum o slobodnoj trgovini; na rastuću severnokorejsku raketnu pretnju reagovao je povlačenjem protivraketne odbrane; a nedavno je suzio i obim važnih američko-južnokorejskih manevara na koje gleda kao na skupo i nepotrebno provociranje Severne Koreje.
Nije jasno šta ovde pokreće Trampa. Možda u Severnoj Koreji vidi priliku za spoljnopolitički uspeh kojim bi skrenuo pažnju s neuspeha doživljenog u Iranu. Ili je u pitanju jednostavno hirovita reakcija na to što je Južna Koreja odbila da mu pomogne u ratu kome se sama protivi (i koji joj je doneo više cene električne energije, te nestašice ključnih proizvodnih inputa).
Umesto jedne Koreje s nuklearnim arsenalom, moglo bi da dođe do toga da ih ubuduće bude dve, što bi uvećalo izglede za izbijanje novog rata na Korejskom poluostrvu, nakon skoro 75 godina mira
Ono što je jasno jeste da Tramp ne vrednuje činjenicu da moć odvraćanja zavisi od sposobnosti da se izgradi kredibilan sistem odbrane. Ovo je opasno, ne na poslednjem mestu zato što je u Južnoj Koreji, koju se Amerika ugovorom obavezala da brani, stacionirano 28.000 američkih vojnika.
Trampova diplomatska avantura doživeće neuspeh ukoliko se pod uspehom podrazumeva to da se Kim nagovori na odricanje od nuklearnog naoružanja. Povrh toga, suština i forma diplomatije – vođene unilateralno, držeći južnokorejsku vladu u neznanju – vremenom će verovatno potkopati kredibilitet američkih bezbednosnih garancija. Umesto jedne Koreje s nuklearnim arsenalom, moglo bi da dođe do toga da ih ubuduće bude dve, što bi uvećalo izglede za izbijanje novog rata na Korejskom poluostrvu, nakon skoro 75 godina mira. Još gore, uslove koji su u periodu Hladnog rata doprineli uspostavljanju nuklearne stabilnosti biće ekstremno teško replicirati; u takvim okolnostima, užasavajuća mogućnost da nuklearno naoružanje bude upotrebljeno po prvi put nakon 1945. postaće bliža.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
