Nekad je to baš bilo ozbiljno. Proveravali mi babu i dedu i sa očeve i sa majčine strane. Da l’ su bili partizani, da l’ četnici, da l’ neopredeljeni. I onda ovaj jedan deda bio vojno lice, to sve bilo kako treba, promašio ga Goli otok, prihvatio penziju kad su ponudili i taj deo bio totalno društveno i službeno prihvatljiv. Ovaj drugi bio na selu, živeo od poljoprivrede i nekako se provukao kao neopredeljen. Pa onda, morao si da budeš dobar đak ako nisi imao neku baš jaku vezu, i da možeš da uradiš sklekove, da trčiš na normu, penješ se uz konopac i da radiš neke testove dok ti nad glavom stoji namršteno službeno lice, koga je zapalo da bude dežurni tog dana. Bilo je bitno i komšiluk šta kaže, pa je sektorski policajac pod čiju nadležnost je spadala tvoja ulica, sačinjavao izveštaj. I tako sam ja upisao Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu.
Nekako sam odmah video da tu nisu baš svi radili testove ili da su ih pogurali malo uz taj konopac. Posle su daleko dogurali, valjda nisu ni toliko bitni ti sklekovi i trčanje, a ni četnici i partizani.
A na školi, ako si ničiji, malo proklizavanje, sledi pakovanje, opraštanje sa ustanovom i šut u onaj deo tela predviđen za fotelju.
Sa ove distance vidim da je davno trebalo da apdejtujem to znanje i da su neke knjige bile pogrešne. Dispozicija i sankcija, tad mi nekako bilo baš jasno a sad onako, nisam siguran da l’ bi mogao da objasnim za šesticu.
Kriminoligija. Još gore. Da li čovek može da se popravi u zatvoru i da se vrati na pravi put, da bude koristan član društva. Ja sam, na primer, nekad mislio da je resocijalizacija proces u kome čovek, nakon odslužene kazne zatvora pronađe posao i vrati se porodici i bude mnogo bolji nego što je bio. E to bilo nekad. A u zemlji Srbiji imamo jednu potpuno novu dimenziju i definiciju, tako da pored silovitog napretka na koji su svi ljubomorni, sa ovim modernim shvatanjima i modifikacijama apsolutno možemo da pariramo Evropi i čak i da je preteknemo.
Nekad sam mislio da je resocijalizacija proces u kome čovek, nakon odslužene kazne zatvora pronađe posao, vrati se porodici i bude bolji nego što je bio. E, to je bilo nekad. Danas je to ulazak u politiku i mogućnost za dalje napredovanje, samo ako neko u vama prepozna taj kapacitet
Danas je to siguran ulazak u politiku i mogućnost za dalje napredovanje, samo ako neko u vama prepozna taj kapacitet.
Za prijem u tu elitu ne proveravaju se ni babe ni dede, nije potrebna ni neka prevelika škola, moguće i da ne postoji to polje u obrascu. Uvek može da se napiše npr. keramičar, kontrolor u vozilima gradskog prevoza, simpatizer fudbalskog kluba ili jednostavno da se to polje naknadno popuni, kad se završi neka odgovarajuća škola u poznim a samim tim i mudrim godinama.
Dok običan građanin kad aplicira za posao obično donosi potvrdu da nije osuđivan ili da se protiv njega ne vodi neki krivični postupak, za osuđivano lice koje želi da bude bolje i brže, dovoljna je neka fotografija sa stranačkog skupa ili još bolje neki kraći video-zapis gde brani zemlju Srbiju, ali valjalo bi da bude neku upečatljiv kadar. Mislim, bitno je da se vidi trud, eto…
Ponekad kao da praksa ima malo neobičan smisao za ironiju, te u zemlji gde CV nema neku naročitu težinu, kao preporuka može da posluži neki sudski spis, na primer pravosnažna, izvršna i „odležana“ presuda, ali ne za neko bezveze delo, trebalo bi da bude neko ozbiljnije jer se tek na takvim slučajevima vidi da je proces resocijalizacije lakši nego što izgleda.
Amfiteatar na otvorenom, jedinstven u ovom delu Evrope a siguran sam da ga „nema na svet“, u zarobljenom području ispred Skupštine Srbije okupio je veliki broj onih koji si shvatili da su pogrešili, možda ne toliko u izboru zanimanja koliko zbog toga što nisu hteli da budu pod okriljem firme ili bolje rečeno porodice, nego su delovali samostalno. Država im je pružila šansu. Tu, na tom malom području, postali su bolji ljudi, korisni ovom društvu.
U krajnje okrutnoj i iritirajućoj igri „učinimo ga poznatim“ mnogi su na video-snimku kao jednog od čuvara amfiteatra prepoznali osobu, po imenu, prezimenu, liku i delu, koja je svim srcem branila zemlju Srbiju od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, blokadera i ustaša, spremnu da u toj borbi ide do kraja štiteći ogradu premazanu tovatnom mašću i mobilni toalet. Svestan svojih prava i obaveza, kao i izuzetnog CV-a u kome je navedeno da je odležao kaznu za silovanje, staloženo je objašnjavao novinarki da ne može da pređe tu kritičnu liniju i da joj neće dozvoliti da ruži zemlju Srbiju.
Dok običan građanin kad aplicira za posao obično donosi potvrdu da nije osuđivan ili da se protiv njega ne vodi neki krivični postupak, za osuđivano lice koje želi da bude bolje i brže, dovoljna je neka fotografija sa stranačkog skupa
Ovaj drugi opet, u prisustvu pripadnika narodne milicije za koje postoji mogućnost da su ga možda nekad i hapsili, sa zavidnim brojem godina provedenih u zatvoru, braneći srpstvo na svim nivoima, lomi kameru novinarima izdajničke televizije i odlazi sa mirom u duši jer zna da je bolji nego što je bio.
Zabrinuti građani, svedoci ovakvih događaja, više ne znaju gde prestaje država a počinje stranka, a očigledno je da društvo treba da se prilagodi tim novim biografijama.
Ali sve je to sitno. Master nivo bi bio kad bi se neki ozbiljan lik, moguće osuđivan, zdušno zalagao da se promene zakoni koji se tiču Tužilaštva za organizovani kriminal i da daje punu podršku štrajku glađu, kao poslednjem izboru, podnosiocu tog fenomenalnog predloga. I to bi bilo dobro da se, na primer, ne zna koju tačno školu imaju i ovaj što predlaže a gladuje i ovaj što ga podržava. Eto, čudi me kako se to nisu setili. Ili na primer da imaš preko pedeset godina a da hvataš sa vrat srednjoškolca ili studenta jer ruši državu a ti je braniš. Tu su, čini mi se, malo zatajili ti neki inostrani stručnjaci.
To se valjda tako namesti. Neke od najozbiljnijih kriminalaca koje sam hapsio ne mogu da povežem sa likovima koji liče na njih, ali ja nekako ne mogu da ih prepoznam kao te likove koje sam znao nekad, a koji su trenutno u rijalitiju. I da. Brukaju se. Mnogo je to bruke za jedan ovozemaljski život i mnogo tereta za one što ostaju.
I taman sam mislio da je to vrh vrhova i da nema dalje, da su se svi popravili i da su dobri, odnosno bolji nego pre… Od tih nekih raznih pripadnika službi koji mi prete zbog mojih pisanija a teško da razaznaju satiru, od uznemiravanja kojima su zbog mene izložene moja supruga i ćerka a da to nije njihov izbor, od toga da sam izdajnik, ustaša, od tužilaštva koje se ne oglašava….ja gledam da živim život kako sam živeo. Pa nek traje koliko traje.
Master nivo bi bio kad bi se neki ozbiljan lik, moguće osuđivan, zdušno zalagao da se promene zakoni koji se tiču Tužilaštva za organizovani kriminal i da daje punu podršku štrajku glađu, kao poslednjem izboru, podnosiocu tog fenomenalnog predloga
U pola osam ujutru pijem kafu u kafiću ispred zgrade. Nekad i ranije jer se kafić otvara u sedam i već se zna ta jutarnja ekipa, ko gde sedi, kakvu kafu pije. Dolazim u kafić, a za stolom gde obično sedim, sedi neko drugi. Ja sednem prekoputa. Da možemo da se gledamo ko ljudi. Pa dvaput smo ga hapsili dok sam bio na Drugom odeljenju u 29-om. To nekad bila ozbiljna firma. Odležao preko deset godina. Ozbiljna robija. I tako se gledasmo neko vreme.
Ja uputim dopis MUP-u i tužilaštvu, uzimajući u obzir šta mi se sve dešava, navedem da prvi put vidim to lice ispred moje zgrade, a i nije mu baš usput da tu pije kafu, da mi je sve to indikativno, da mogu da ga povežem sa nekim licima a ta lica sa nekim mestima, a opet sve to sa nekim događajima… Naravno, MUP ima pametnija posla, morali su da hapse neke pukovnike i mene niko nije ni pozvao.
A onda …. O kako me je sramota bilo. Evo još me prožima taj osećaj. Ma nije prošlo ni mesec dana od toga, na televiziji, po društvenim mrežama, tog što je pio kafu prekoputa mene, onako sabajle, promovisaše u pojačanje najveće stranke na ovim prostorima. Čovek je održao i prigodan govor. Prvom prilikom kad ga budem video moraću da mu se izvinim što sam se malo uplašio od njega i da mu dam neki predlog kako da poboljšamo život na lokalu.
A ima neki moj kolega, prepoznali ga kao sposobnog, visoko dogurao. I onda ga nešto bezveze uhapsiše, ma namešteno sigurno. Uglavnom dobije prigodnu nanogvicu, a sudija odluči i da i pet godina ne može da obavlja posao policajca. Evo ističe sad tih pet godina. Čekamo da vidimo da li će da se vrati. Neka budemo prvi u Evropi u popravljanju grešnih.
U nekim budućim knjigama će pisati da ponekad resocijalizacija odabranima nije ni potrebna. Odabrani nikada nisu ni ispali iz sistema…Samo su u njemu napredovali.
