Sinoć je Stevan Filipović fotografisao rušenje zaštićene zgrade na uglu Makedonske i Nušićeve. Posle par minuta je ležao na podu, dok su ga, pred petnaestak svedoka i nadzornim kamerama, šutirali i tukli metalnom stolicom. Ima kopču na nozi, hematom na kuku, potres mozga, raskrvavljenu usnu. Rekao je da su ga napali „plaćenici vladajuće partije“, isti oni koje je snimao dok su, po ko zna koji put, demolirali kulturno-istorijski spomenik.
Ne pišem ovo da bih izrazila podršku Stevanu – ona se podrazumeva, a u eri društvenih mreža i onlajn objava izjave podrške se lako dele i, nažalost, još lakše zaboravljaju. Pišem jer mislim da je važno, neophodno, imenovati nešto što se dešava sporije i mnogo dublje od pojedinačnog prebijanja, a to je pucanje niti od kojih je satkano zajedničko postojanje u istom gradu, na istoj ulici, pred istim kamerama.
Živimo u gradu, prestonici jedne države u centru Evrope, u kome je neistomišljenik unapred kriminalizovan, a fotografisanje zloupotrebe pretvoreno u prekršaj koji se kažnjava pesnicama. To su posledice ukidanja, zatiranja svakog pluralizma, ali ne u smislu odsustva različitih mišljenja, njih ima na pretek, već ukidanja prostora, a potom i atmosfere, u kojoj različito mišljenje sme da postoji, a da ne bude fizički ugroženo
Retko se ko, ko je danas pročitao vest o Stevanu, zapitao kako je ovo moguće. Većina se zapitala – ko će biti sledeći?
Stevan Filipović je pretučen pred svedocima i nadzornim objektivima, ali to napadače nije zaustavilo. Zato više ne možemo da govorimo o incidentu, već o poruci koja se građanima šalje kontinuirano i bez zadrške – prisustvo dokaza više ništa ne menja, javno „oko“ izgubilo je moć da bilo koga uspori, osujeti ili opomene na odgovornost. Kada snimak nadzorne kamere i svedoci izgube težinu, prestaje da postoji i zajednički teren na kome bi se moglo raspravljati, negodovati, ne slagati se, a ostati živ i neozleđen. Živimo u gradu, prestonici jedne države u centru Evrope, u kome je neistomišljenik unapred kriminalizovan, a fotografisanje zloupotrebe pretvoreno u prekršaj koji se kažnjava pesnicama. To su posledice ukidanja, zatiranja svakog pluralizma, ali ne u smislu odsustva različitih mišljenja, njih ima na pretek, već ukidanja prostora, a potom i atmosfere, u kojoj različito mišljenje sme da postoji, a da ne bude fizički ugroženo.
Autoritarizam svuda „raste“ na isti način – prvo nestane dijalog, zatim različita mišljenja postaju slabost, pa neistomišljenici postaju „strani plaćenici“, „izdajnici“, „neprijatelji“. Konačno, prestaju da budu građani, a postaju legitimne mete. I to je trenutak kada dijalog umire – govor prestaje da nosi „rizik“ reči i različitih stavova i počinje da nosi rizik tela. Piter Pomerancev, analizirajući Putinovu vlast i komunikacione strategije na koje se ona oslanja, opisao je mehanizam u kome propaganda više ne laže da bi ubedila, već da bi istrošila samu ideju da postoji zajednička, proverljiva istina. Kad nestane osećaj da činjenice obavezuju, nestaje i osnova na kojoj bi se mogla tražiti odgovornost. Ono što se juče desilo Stevanu Filipoviću liči na tu istrošenost: dokazi postoje, tužilaštvo je otvorilo istragu, a opet, deluje kao da ništa od toga neće imati posledicu koja bi ikoga od budućih napadača zaustavila pre sledećeg napada.
Oni koji su juče prebijali profesora nisu to radili zato što im je neko baš u tom trenutku naložio, nego zato što su godinama gledali da se isto radi bez ikakve posledice i tako naučili da posledica jednostavno nema. To znanje se ne briše promenom imena na vrhu. Briše se onda kad neko, konkretno i vidljivo, zaista bude proglašen odgovornim i krivim
Bezbroj puta smo čuli termin „stabilitokratija“ koji opisuje način na koji se spoljni akteri zadovoljavaju formalnom stabilnošću i time, ćutke, tolerišu eroziju institucija unutar jednog društva, u ovom slučaju srpskog. Dok se spolja gleda da li vlast održava red, iznutra se taj red sve više svodi na to ko sme da hoda ulicom bez straha, a ko ne.
Uz svaki ovakav napad čujemo i istu vrstu obećanja – kad se promeni vlast, svi koji su sprovodili nasilje odgovaraće. Potrebna nam je ova rečenica jer ona drži otvorenu mogućnost da je pravda samo odložena, a ne potpuno odsutna i ukinuta. Ali, čini mi se da ona pogrešno pozicionira problem. Ta rečenica zamišlja nasilje kao lanac komandi, koji će se sam raspasti onog trena kad se promeni njen vrh. Međutim, ono što je Stevan Filipović opisao ne liči na lanac komandi, već na inicijativu. Napadač nije čekao naređenje da mu otme telefon, kao ni petorica koja su mu se pridružila sa metalnom stolicom. Niko nije morao da im „izda naređenje“ u tom trenutku, atmosfera u društvu je takva da su već znali sve što im je trebalo da krenu u napad. Ta razlika mi deluje presudno.
Kad se nasilje naređuje, dovoljno je zameniti onog ko komanduje i lanac se prekida. Međutim, kada je nasilje internalizovano kao dopušteno ponašanje, smena vrha ne briše i ovlašćenje koje su pojedinci već usvojili kao svoje. Oni koji su juče prebijali profesora nisu to radili zato što im je neko baš u tom trenutku naložio, nego zato što su godinama gledali da se isto radi bez ikakve posledice i tako naučili da posledica jednostavno nema. To znanje se ne briše promenom imena na vrhu. Briše se onda kad neko, konkretno i vidljivo, zaista bude proglašen odgovornim i krivim. Kada počinioci dobiju ime i prezime i kada otvoren slučaj dobije epilog i presudu.
Stevan Filipović je rekao da to što mu se desilo nije ništa u poređenju sa onim što se ovde dešava već godinama, u kontinuitetu. Ako je u pravu, a bojim se da jeste, onda pitanje nije da li će biti sledećeg napada, nego da li ćemo do tada uspeti da promenimo ono što dopušta da se on desi: prag naše sopstvene otupelosti.
