Glavni vesnici izbora su tu: potkupljivanje građana zakazano je za septembar, oglašavaju se „stranke“ koje postoje samo u vreme izbora, propagandna mašinerija probija sve dublje podrumske nivoe, policija „hapsi“ čak i nepodobne transparente, a naprednjačka kampanja je u punom jeku čak i po najvećoj vrućini. Da li to znači da ćemo zaista glasati u terminima koje je predsednik Srbije pominjao u najnovijoj verziji svojih izbornih obećanja – parlamentarni u oktobru ili novembru, predsednički najranije krajem decembra ove, najkasnije početkom februara 2027. godine?
Ili su, ipak, u pravu oni koji kažu da Aleksandra Vučića ništa ne primorava da ide na izbore pre redovnih termina (predsednički na proleće, parlamentarni do januara 2028)?
Višemesečnim najavama održavanja prevremenih izbora, uostalom, već je postigao nekoliko golova: biračko telo na koje računa dobilo je razlog da veruje da predsednik ipak nije kukavica koja ne sme da raspiše izbore, dok je, s druge strane, pobunjeni deo društva pasiviziran, uljuljkan uverenjem da izbori dolaze i da će se duga i teška kriza rešiti glasanjem. A kad ulice ne gore, mnogo je lakše raditi na „peglanju“ odnosa sa važnim zapadnim faktorima, čije pragmatično slepilo za očigledno ubijanje ostataka demokratije ipak ima neke granice.
Vreme ne radi za SNS
Najlakše bi bilo braniti tezu da smo još uvek u fazi koja uvek najduže traje – onoj u kojoj vlast priprema teren za različite opcije, čekajući da dobije sve relevantne informacije i tek na osnovu kompletne računice, što kasnije moguće, donese konačnu odluku. U to se uklapa i održavanje sednice Skupštine Srbije posvećene raspravi o smeni Vlade, koju je opozicija tražila još u februaru: nakon što je Vlada „pokazala snagu“ (135 glasova podrške, nasuprot svega 40 glasova za smenu), eventualna ostavka, sa ciljem izazivanja prevremenih izbora, bila bi lakše predstavljena kao akt „brige za državne interese“. Istovremeno, premijer Đuro Macut, izjavom da je „sednica pokazala da Vlada ima podršku i da treba da nastavi istim tempom“, otvorio je i mogućnost da prevremenih izbora ne bude, makar ne skoro.
Ako su, dakle, u pravu oni koji kažu da u ovom trenutku ni sam Vučić ne zna kada će biti izbori, znamo li bar šta će sve uticati na donošenje te odluke?
Koliko god se vlast trudila da omalovaži istraživanja javnog mnenja koja joj ne idu u prilog (Crta, Nova srpska politička misao), glavni zaključak na koji, uprkos svim metodološkim razlikama, oba ukazuju – da vreme ne radi u njenu korist – lako je braniti činjenicama iz života.
Recimo: uprkos znatno većim „naporima“ u cilju ubeđivanja građana da prisustvuju Vučićevim skupovima, posećenost je sve slabija, a odbijanja učešća u autobuskim turnejama, sve otvorenija, čak i po cenu kazne otkazom. Čekanje da se situacija promeni i podrška poraste, zato, ne deluje kao racionalan izbor i bez „uračunatih“ novih problema, u vidu daljeg siromašenja građana, novih otpuštanja i zatvaranja fabrika, ili izbijanja novih afera, čije bi zatrpavanje, uprkos kontroli medija, u nekom trenutku moglo postati nemoguće.
Ako bi se čekao redovni termin parlamentarnih izbora, postavlja se i pitanje Vučićeve pozicije nakon predsedničkih izbora na proleće
Tu je i problem predsedničkih izbora na proleće i već elaborirana pretpostavka da bi prethodna pobeda na parlamentarnim izborima mogla osnažiti kandidata vlasti, a opoziciono nastrojene birače oterati u apstinenciju. Ako bi se, s druge strane, čekao redovni termin parlamentarnih izbora, postavlja se i pitanje Vučićeve pozicije nakon predsedničkih izbora na proleće. Da ostane bez državne funkcije – naročito u vreme održavanja Ekspa, koji počinje 15. maja, a završava se 15. avgusta – svakako ne dolazi u obzir. Postoji, naravno, opcija postavljanja na mesto premijera bez izbora, glasanjem u Skupštini, ali ona ne ostavlja baš dobar utisak.
S druge strane, Ekspo bi možda mogao doneti kratkoročne ekonomske koristi i olakšati propagandno pakovanje priče o nezadrživom napretku, na kojoj je naprednjačka vlast uspešno „vozila“ svoje birače svih ovih godina. Ali, može li kupovina vremena koju gledamo od početka krize, dobaciti tako daleko?
Sve na eks
Koliko može da traje intenzivna naprednjačka vašarska kampanja, tokom koje gotovo svakodnevno i gotovo celodnevno gledamo predsednikovo druženje sa „običnim“ ljudima, sve uz čašicu i brojna „eksiranja“? I da li bi i kada to šenlučenje, planirano zarad učvršćivanja sopstvenog biračkog tela, moglo početi da nervira čak i onaj njegov deo koji sve to posmatra preko ekrana, dok vodi neizvesnu bitku za opstanak?
Jasno je da ni efekat septembarskog udeljivanja najavljenih šest hiljada dinara građanima ne može trajati beskonačno – tamo gde uopšte bude postojao. Baš kao što je jasno da je kupovina naklonosti jedini cilj tako neodgovornog trošenja novca. Nije li to, zapravo, najozbiljniji vesnik skorih izbora, iako ne i garancija njihovog održavanja?
Scena se, uostalom, postavlja: kampanja se ove nedelje prelila i na drugu stranu Drine, odakle je na prošlim parlamentarnim izborima, kako smo videli, stigla glavnina rezervnih birača vlasti. Reklo bi se da je u pripremi repriza: prema rečima Ane Gođevac, članice Komisije za reviziju biračkog spiska ispred Stranke slobode i pravde, više od 133.000 ljudi dobilo je državljanstvo od 2020. do 2025. godine, a MUP odbija da dostavi podatke o adresama na kojima je prijavljeno više od tri takva lica.
Izostanak formiranja koordinisanog opozicionog fronta deluje kao glavna Vučićeva nada za otklanjanje opasnosti od postizborne masovne pobune, čega se, reklo bi se, najviše plaši
Bolje od vašarske kampanje za vlast bi mogao da radi razdor između različitih delova pobunjenog društva, na čijem podsticanju temeljno radi – mada preveliki napori i nisu neophodni, s obzirom na stepen međusobne netrpeljivosti koja se već zapatila na tom polu Srbije. Ipak, ima nagoveštaja da postoji neka svest da je razdor na protivničkoj strani upravo ono na šta računa vlast čija se biračka baza sužava: i od predstavnika opozicije, i od studenata, doduše samo u nezvaničnim razgovorima, mogu se čuti prognoze da će uoči izbora doći do neke vrste dogovora o saradnji. Borislav Novaković, potpredsednik Narodnog pokreta Srbije, otišao je i korak dalje, ocenivši da bi se u narednih mesec dana mogla očekivati neka vrsta dogovora studentske liste i opozicije oko kontrole izbora.
Mamac ne radi
Broj potencijalnih kolona se, međutim, ne smanjuje, ali se zato već sada javljaju razni samostalni igrači koji i sami znaju da nemaju šanse da pređu cenzus (pokret Ćale, ovo je za tebe i Partija ratnih veterana, recimo). Postoje i dogovori oko pravljenja paketa oko stranke dr Branimira Nestorovića, kome istraživači daju šanse da uđe u parlament, ali su se malo zakomplikovali – Nestorović sada negira da pregovara sa Aleksandrom Vulinom, iako je ranije najavio da bi to mogla biti opcija, nešto se poremetilo i sa Radničkom partijom, pa je trenutno izvesan samo savez sa Vladimirom Gajićem i njegovom Narodnom strankom.
Fantomske liste bi, osim zbunjivanja birača, mogle obezbediti prevagu u biračkim odborima i uslove za proglašenje izborne pobede, bez obzira na opozicione primedbe
Izmene zakona kojima je omogućeno da jedno lice daje potpis za kandidaturu više stranaka najavljuju i mogućnost da se na izbornom listiću, odmah posle naprednjaka na tradicionalno prvom mestu, naređa i niz fantomskih lista, među kojima i nekoliko „studentskih“. Osim zbunjivanja birača, tako bi se obezbedila prevaga u biračkim odborima i stvorili uslovi za proglašenje izborne pobede, bez obzira na opozicione primedbe. Pride deluje da je, instaliranjem Vladana Petrova na mesto predsednika Ustavnog suda, sudeći po njegovim dosadašnjim postupcima, eliminisana mogućnost poništavanja izbora zbog uočenih nepravilnosti.
Postoji, međutim, problem na koji vlast ne može unapred da utiče: očekivana izborna prevara gotovo sigurno vodi ka postizbornoj masovnoj pobuni građana, koja bi mogla voditi i do nepriznavanja izbornih rezultata od strane Zapada. „Mamac“ koji Vučić pokušava da zabaci, u vidu sopstvene tvrdnje da će izborni rezultat priznati iste večeri i traženja od protivnika da učine isto, nije urodio plodom. Zato izostanak formiranja koordinisanog opozicionog fronta i u toj fazi izbornog procesa deluje kao glavna nada za otklanjanje opasnosti od koje se, reklo bi se, najviše plaši. I koja preti i u slučaju jesenjih, ali i kasnijih izbora.
