Govoreći o požarima koji su tokom jula u Španiji i Francuskoj spalili preko 115.000 hektara i primorali više od 320.000 ljudi da napusti svoje domove, premijer Španije Pedro Sančez je izjavio da se ne radi o nizu izolovanih epizoda, već o „najbolnijem obliku“ klimatske krize. I dodao: „Klimatska kriza ubija“. Reč je o požarima „šeste generacije“, koji u uslovima visoke temperature i malih padavina razvijaju tolike temperature da mogu da promene vremenske uslove u svom okruženju i koji se ne mogu obuzdati klasičnim metodama koje koristi vatrogasci, čak ni uz podršku iz vazduha.
Dok je u požarima koji se konačno smiruju stradalo 14 osoba, ukupan poguban efekat ekstremnih vremenskih uslova ovoga leta je neuporedivo veći. Recimo, u Engleskoj i Velsu je tokom maja i juna preminulo oko 2.700 ljudi od uzroka povezanih sa vrućinom, a samo u poslednjoj nedelji juna, na vrhuncu toplotnog talasa, u Evropi je zabeležen višak smrtnosti od 10.650. Iako se radi o statističkom odstupanju koje nam po sebi ne govori ništa o uzroku, u odsustvu nečega poput epidemije kovida teško je naći objašnjenje koje nema veze sa vremenskim prilikama. Uostalom i evropski direktor Svetske zdravstvene organizacije Henri Kluge je nedavno saopštio da su u prethodne četiri godine u Evropi vrućine odnele preko dvesta hiljada života – smrti koje su u najvećoj meri mogle biti predupređene. Predstavljajući smernice državama za nošenje sa vrelinom, naveo je niz rešenja, od ozelenjavanja gradova, uspostavljanja skloništa za rashlađivanje, pomeranja smena tako da radnici izbegnu najjače sunce, obučavanja nastavnika da prepoznaju znake toplotnog udara kod dece… Od svega toga Đuri Macutu, lekaru na čelu Vlade, sopstveno rešenje je delovalo mnogo bolje – apelovao je na građane da smanje upotrebu klima-uređaja u svojim domovima dok ne prođe toplotni talas jer su mu u uslovima smanjene proizvodnje struje usled niskog vodostaja Dunava, građani očigledno manje važni od privrede.
Ali dok za promenu vlasti još i postoji neka šansa, hladnijem vremenu se ne vredi nadati.
„Ovako učestala vrela leta su direktna posledica klimatskih promena i da se klima nije promenila mi ne bismo svedočili ovome danas. Sredinom 20. veka, dok je klima još bila relativno stabilna, dešavalo se da u godini bude jedan toplotni talas, a da ih onda nekoliko godina ne bude uopšte, a danas svakog leta imamo između tri i četiri. Štaviše, takozvana studija doprinosa koju smo radili za toplotni talas krajem juna ove godine je pokazala da je učestalost takvog talasa 55 puta veća nego u prošlosti. U prošlosti smo mogli da očekujemo da se takav događaj desi jedanput u 150 godina, a u današnjoj izmenjenoj klimi, možemo ga očekivati jednom u dve-tri godine. A radilo se o veoma intenzivnom događaju za kraj juna jer je u nekoliko gradova probijen rekord za apsolutni maksimum izmerene temperature, što se u našoj zemlji obično dešavalo u julu. Ako pogledamo leto 2024. godine, bez klimatskih promena takav niz i intenzitet toplotnih talasa ne bismo dočekali ni za hiljadu godina da je klima ostala na nivou iz sredine prošlog veka. Što je najgore, možemo očekivati da će u narednih nekoliko decenija stvari eskalirati i da nas čekaju još intenzivniji, češći i duži toplotni talasi, sa još ozbiljnijim posledicama“, kaže klimatolog Vladimir Đurđević.
Pogotovo u Evropi koja se zagreva duplo brže od svetskog proseka, a njeni stanovnici već ne uspevaju da izađu na kraj sa time. Kako je pokazalo veliko istraživanje Evropske agencije za zaštitu životne sredine koje je uključilo građane svih 27 članica EU, čak 38 posto njih nije moglo da priušti da u dovoljnoj meri rashladi svoj dom leti, a u istočnoj i južnoj Evropi koja je više pogođena promenama, ti procenti su još veći. U zapadnim državama, pitanje upotrebe klima-uređaja postaje sve više političko i postalo je čak i deo kampanje za predsedničke izbore u Francuskoj – desničarska kandidatkinja Marin le Pen je pozvala na masovno subvencionisano uvođenje uređaja, dok je njen levičarski rival Žan-Lik Melanšon ideju nazvao „lažnim rešenjem koje pogoršava problem“. U Britaniji je situaciji donekle obrnuta, pa su se liberalne demokrate založile da sve javne ustanove kao i svi budući domovi budu opremljeni klimama, dok su desničari iz Reformske partije bili fokusirani na svaljivanje krivice za učestale toplotne talase na napore da se smanji zagađenje vazduha.
Trampovo negiranje realnosti
Upravo je takvo negiranje realnosti klimatskih promena i najveća trenutna prepreka njihovom usporavanju, pošto su SAD, najveći istorijski krivac za emisije gasova koji su doprineli globalnom zagrevanju, uklonile ogromnu količinu informacija o promenama sa državnih sajtova po dolasku Trampa na vlast i što je još gore, povukle se iz Pariskog sporazuma koji su 2016. godine potpisale sve države na svetu.
„Pariski sporazum predviđa da se porast srednje globalne temperature zaustavi na granici od dva stepena celzijusa i mi i dalje imamo male šanse da to ispunimo. Trenutno je planeta toplija za oko 1,3 stepena. A to dodatno globalno zagrevanje, čak i u slučaju da se cilj dostigne, donosi dodatne i intenzivnije toplotne talase. Cilj od dva stepena je postavljen zato što znamo da kao globalno društvo imamo kapaciteta da se prilagodimo promenama otprilike do te granice, imajući u vidu koliko bi to bilo finansijsko opterećenje, a preko te granice prilagođavanje postaje daleko složeniji problem. Šanse da se zaustavimo na toj granici su, nažalost, danas mnogo manje nego što su bilo u trenutku usvajanja Pariskog sporazuma, pošto države uglavnom nisu pratile putanje koje su bile potrebne da bi se ispunio. A ono što treba uraditi jeste globalno napuštanje uglja, nafte i gasa do 2050. godine. Imamo još 24 godine da u celom svetu oni više ne budu izvori energije, već da je proizvodimo iz izvora iz kojih nema emisije ugljen-dioksida, a to su na prvom mestu obnovljivi izvori“, kaže Đurđević.
Nedaće koje možemo očekivati posle 2050. godine nisu samo toplotni talasi, već i intenzivne padavine, poplave, neka vrsta dezintegracije velikog broja ekosistema širom sveta, smanjenje dostupnih vodnih resursa, topljenje polarnih kapa, porast nivoa okeana
I tu dolazimo do ogromnog globalnog kontrasta. U Americi je Tramp svoj drugi mandat počeo pod sloganom „buši, brate, buši“ uz usvajanje niza politika usmerenih ka podsticanju proizvodnje energije upravo iz nafte, gasa i uglja, uz udar na recimo izgradnju vetroparkova, sve uz netačne tvrdnje da je tranzicija na zelenu energiju ugrozila stvaranje radnih mesta u SAD. A nastavio je u istom stilu, od nazivanja klimatskih promena „obmanom“ na Generalnoj skupštini UN, do izjave na ovogodišnjem ekonomskom forumu u Davosu da su održive energetske politike „najveća prevara u istoriji“. Za to vreme je EU usvojila još ambiciozniji cilj kako bi se obuzdalo globalno zagrevanje, da do 2040. godine smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte za 90 odsto u odnosu na nivo iz 1990. godine. Put do takve odluke nije bio lak – mesecima su se vodile rasprave u kojima su recimo Španija, Holandija i Švedska isticale i sumornu realnost klimatskih promena i potrebu da se uhvati korak sa Kinom na polju zelene tehnologije, dok su druge države smatrale da industrije koje su već u problemima ne mogu da priušte neophodne investicije za tako nešto. Odluka na kraju nije bila jednoglasna, ali je postala deo pravnog sistema EU.
Tačka bez povratka
Ali pitanje je da li će i to biti dovoljno i da li Evropa može samostalno da načini dovoljnu razliku.
„Evropska komisija je pre par meseci dobila detaljan izveštaj svog Savetodavnog odbora za klimatske promene, čija je procena da Evropa treba da planira prilagođavanje na zagrevanje od tri stepena. Tako da, iako i dalje postoje šanse, klimatolozi generalno nisu veliki optimisti da će biti iskorišćene jer promene u vidu energetske tranzicije nisu dovoljno brze. Teško je očekivati da će se u narednih desetak godina desiti ta vrsta mentalne transformacije i da ceo svet čvršće zauzme stav kako je neophodno da se ti procesi ubrzaju. A bez toga, nedaće koje možemo očekivati posle 2050. godine nisu samo toplotni talasi, već i intenzivne padavine, poplave, neka vrsta dezintegracije velikog broja ekosistema širom sveta, smanjenje dostupnih vodnih resursa, topljenje polarnih kapa, porast nivoa okeana… I prelaženje tačaka bez povratka, kao što je zaustavljanje Golfske struje“, kaže Đurđević.
Odnosno čeka nas svet za koji će nam biti potrebno da menjamo i jezik, na tragu Japana čija je Meteorološka agencija sprovela anketu tražeći novu reč kojom će se označavati dani sa temperaturama od 40 i više stepeni. Glasovima preko dvesta hiljada Japanaca odabrana je reč kokushobi – odnosno okrutno ili surovo vruće. Baš kao što će i Beogradu trebati reč za noći koje daleko prelaze 20 stepeni i nazivati ih i dalje tropskim zvučalo bi previše ugodno.
