24. jul
Već sam ranije, na više mesta, pisao o tome kako sam u svojoj davnoj prošlosti izbeglicama iz „Oluje“ pomagao da bolje prodaju jaja na pijaci primenom nekih bazičnih, “gerila“, metoda marketinga. Vrlo bazične „emocionalizacije“ i „distinkcije“. Principi koji rade i na najmanjoj i najvećoj skali aktivnosti – od samostalnog prodavca do korporacije.
Uvek mi je drago, zato, da vidim iste principe u akciji i danas. Kao na primer stariji par koji prodaje mini krofne na plažama u Herceg Novom. Ona je primer organskog brendovanja, samo malo kreativnosti i truda nasuprot velikim budžetima: upadljivi široki šešir – skoro sombrero – tesni letnji duks i široke letnje pantalone, sve u jakim bojama i sve sa dezenom malih srca; iz daljine izgledaju kao tufne, iz bliza se vidi da su srca… I oboje nose velike pletene korpe postavljene istim takvim dezenom.
Mi retko kupujemo proizvode, čak ni u specifičnim kontekstima, ali smo uvek mnogo skloniji da kupimo priču, atrakciju, neobičnost, kao i ličnosti. Oči farbaju čulo ukusa; oči su često okidač za emocije, dok naš racionalni um samo naknadno traži mnogo razloga da to opravda
Tufne i krofne. Sva filozofija brendiranja i marketinga u ovom jednostavnom paru. Mi retko kupujemo proizvode, čak ni u specifičnim kontekstima, ali smo uvek mnogo skloniji da kupimo priču, atrakciju, neobičnost, kao i ličnosti. Oči farbaju čulo ukusa; oči su često okidač za emocije, dok naš racionalni um samo naknadno traži mnogo razloga da to opravda. Kao što kaže ona stara analogija iz ljudskog ponašanja, „emocije su slon, razum je jahač koji ga slabo kontroliše“.
Biti drugačiji i „svoj“ je suština brendinga. Bez obzira da li prodajemo krofnice iz lične korpe ili svetske giga-proizvode…
26. jul
Koliko smo mi slepo crevo Evrope i koliko se ništa ne zna o nama, uprkos našem osećaju da smo centar sveta, govori i podatak da je svoje učešće na EXPO-u potvrdila i jedna od najslavnijih naučnih organizacija na planeti – CERN.
E, sad… CERN nisu „ćaci“, niti budale, niti neki kreteni koji, eto tako, olako sarađuju sa raznim belosvetskim satrapijama. „Razvijeni svet“, a Švajcarska još više, funkcioniše po principu institucionalnog verovanja: tolike zemlje učestvuju, sve je potvrđeno zvanično, sedište međunarodne EXPO asocijacije je u Parizu – dakle, legitimno.
Ne znaju oni mnogo o SNS, i svakodnevnoj situaciji u Srbiji, i našim trodecenijskim mukama sa milošešeljevskim režimom, o ubijanju nauke i uma u Srbiji… EXPO je zvanična manifestacija na kojoj će učestvovati skoro cela EU. I to je njima dosta. Srbija je magloviti pojam o kome ne znaju mnogo, niti im je, za njihovo dnevno funkcionisanje, bitno da znaju.
CERN se bavi tajnama univerzuma u odnosu na koje dešavanja na čitavoj planeti – u njihovom svetu samo beznačajnom zrncetu prašine samo u našoj galaksiji, a kamoli u čitavom svemiru! – deluju podjednako beznačajno, trivijalno, čak somnabulno… Srbija je tu manje značajna i od vakuuma, jer je on bar naučni fenomen kritičan za njihova istraživanja.
Ne znaju oni mnogo o SNS, i svakodnevnoj situaciji u Srbiji, i našim trodecenijskim mukama sa milošešeljevskim režimom, o ubijanju nauke i uma u Srbiji… EXPO je zvanična manifestacija na kojoj će učestvovati skoro cela EU. I to je njima dosta. Srbija je magloviti pojam o kome ne znaju mnogo, niti im je, za njihovo dnevno funkcionisanje, bitno da znaju
Nisam siguran da iko u CERN-u zna za tačku 31 Rezolucije Evropskog parlamenta o Srbiji iz oktobra prošle godine, u kojoj se eksplicitno kaže da EU Parlament „Poziva sve zemlje koje učestvuju u predstojećem Expo 2027 da uzmu u obzir ozbiljnu zabrinutost o i dokaze za opšteraširenu korupciju povezanu sa vladajućim strukturama, kao i nepoštovanje bazičnih građevinskih i pravnih standarda, na koje je ukazivano, u organizaciji i izgradnji izložbe.“
A možda je CERN samo dobio preporuku svojih principijelnih vlada, Francuske i Švajcarske, da se tamo nađu. Jer su one prijateljski nastrojene prema ovakvoj Srbiji. Saznaćemo nekada, možda…
Nadam se da će im jednom, ako bude prilike, neko od naših naučnika koji se sa njima dobro poznaje, a možda sada i jeste u CERN-u, objasniti kako funkcioniše srpski akcelerator koruptivnih čestica i energija, koji kao svoja redovna ispoljavanja ima sudare svakakvih vrsta i ljudske tragedije pod dejstvom nekontrolisane gravitacije. Srpska „Božija čestica“, ona koja daje masu svima drugima u našem balkanskom univerzumu – a ta masa nas sada kolektivno pritiska do gušenja – se zove mito.
27. jul
Beogradski GSP je, izgleda, potrošio sav svoj kafanski kredit i nijedna kafana (poverilac) mu više ne dozvoljava da pije na veresiju.
Tako bar izgleda iz nedavnih vesti da beogradsko gradsko saobraćajno preduzeće više ne može da kupuje nova vozila jer niko ko učestvuje u tenderima više ne može da garantuje ugovor za lizing – a sve to opet jer je GSP udavljen u dugovima. Nije više pouzdan partner. Ne plaća dobavljačima, prinudne naplate – a možda i plenidba imovine? – se pomaljaju na poslovnom horizontu, „propio“ je GSP svoju kuću, zadužio se preko glave, rasturio imanje, nema više veresije…
Šezdeset novih trolejbusa koji bi gradu popravili iskustvo korišćenja gradskog prevoza, posebno po paklenim vrućinama i oštrim beogradskim zimama – a o zagađenju da i ne govorimo – neće se desiti, bar ne na regularne načine, jer se sem jedne firme niko nije javio na tender. A ni ta firma nije poslala važeću ponudu jer im fali isti taj lizing, kreditna podrška, koju niko od potencijalnih ponuđača nije uspeo da dobije zbog već pomenutog, još neobjavljenog, ali faktičkog, bankrota firme.
Para ima za 50 novih e-autobusa za potrebe Expo-a: biće kupljeni direktno iz državnog budžeta. Država je privatizovana, EXPO je, suštinski, privatan projekat, pa se pare (narodne) naravno nađu. Za gradski saobraćajno preduzeće u službi građana, režim jednostavno nije briga. Politika spržene zemlje ima samo jedan cilj: ličnu korist
Toliko o gradskim vlastima i beogradskom gradonačelniku. GSP je sve vreme bio samo krava muzara za izvlačenje kapitala iz javnog dobra i nameštanje „dilova“ firmama bliskim vlasti. Isti vampirski princip na delu: pijenje društvene krvi dok je ima, dok se truplo ne osuši, a onda se problem baci nekome drugom da ga rešava. U ovom slučaju, verovatno državi.
Jer, para ima za 50 novih e-autobusa za potrebe Expo-a: biće kupljeni direktno iz državnog budžeta. Država je privatizovana, EXPO je, suštinski, privatan projekat, pa se pare (narodne) naravno nađu. Za gradski saobraćajno preduzeće u službi građana, režim jednostavno nije briga. Politika spržene zemlje ima samo jedan cilj: ličnu korist.
27. jul
I kad smo već kod putničkog saobraćaja, i da ne ispadne da je samo kod nas najgore – kao što rekoh već više puta, svet na žalost panično tetura u našem pravcu – i Britanija ima svoje bizarne, mučne, čak neljudske probleme. Ovo je primer sa železnica. Nisu u pitanju pare, barem ne na GSP način, već šta neoliberalizam i tržišna okrutnost rade ljudima.
Vesti su sve bizarnije, sve nadrealnije, kao da je poslednja faza neoliberalizma nadrealiza: ono što je Gramši nazvao – u interegnumu između sumraka starog i još nerođenog novog civilizacijskog poretka – pojavom raznih „morbidnih simptoma“. U Britaniji ovih dana to znači da britanski vozači vozova
planiraju štrajk jer nemaju ni gde ni kada da odu u WC.
Privatne vozne kompanije – a u Britaniji su sve privatne – nisu obezbedile vozačima ni dovoljno toaleta na raznim stanicama, a ni dovoljno pauza da bi u njih mogli i da odu. I tako mnogi, u jednoj od najbogatijih zemalja sveta, piške u flaše i veliku nuždu obavljaju u kabinama. Neki nose i pelene za odrasle, fenomen koji je poznat i nekim srpskim radnicima. Mnogi izbegavaju da piju vodu da ne bi morali u WC, što ih u vrelim kabinama koje često nemaju nikakvo rashlađivanje, dehidrira i brzo zamara. Tako oni postaju opasnost i za sebe i za putnike i za sve okolo…
Velike železničke kompanije, uglavnom konzorcijumi, su tu da bi pravile pare. Što znači da im je sve što ne pravi pare trošak i da će uraditi sve što mogu, i sa čime mogu da se izvuku, da bi te troškove smanjili. Toaleti koštaju, pauze koštaju. O, kako se mole da automatski samovozeći vozovi stignu što pre jer su odgovor na sve njihove računovodstvene i berzanske izazove! Veštačkoj inteligenciji ne treba toalet ni pauza.
Britanske reke i jezera su preplavljeni fekalijama koje emituju privatizovani vodovodi, kanalizacije u velikim gradovima su takođe preplavljene i često zagušene, sada i mašinovođe i vozači autobusa nuždu obavljaju u vozačkim kabinama
Iste probleme prijavljuju i vozači autobusa i kamiona. A država? Država je je, za razliku od Srbije koja je u suprotnom ekstremu, ovde slaba. Pre godinu dana je postignut dogovor sa železničkim firmama da se uslovi rada poboljšaju. Obećano je. Vrlo malo je urađeno, a država malo šta i može da uradi, barem trenutno. Jer, business first. Ljudi su samo, za sada, nužno zlo i kolateralna šteta profita.
Britanske reke i jezera su preplavljeni fekalijama koje emituju privatizovani vodovodi, kanalizacije u velikim gradovima su takođe preplavljene i često zagušene, sada i mašinovođe i vozači autobusa nuždu obavljaju u vozačkim kabinama.
Da li sam to samo ja, ili raspadajući neoliberalizam Britanije – koja uz Srbiju nosi mučnu počasnu titulu najvećeg društvenog samoubice modernih vremena – zaista sve više smrdi na govna?
28. jul
Peca Popović nije samo fantastičan kozer, ne samo enciklopedija domaće popularne kulture (i lične istorije popularne kulture) iz poslednjih bar pet decenija, već i prava „relaciona baza podataka“ u vrlo tehničkom IT smislu: vrtlog podataka, datuma, malih i velikih nepoznatih događaja koje on, potpuno spontano, „iz rukava“, na bazi samo svojih i neponovljivih internih „pretraga“ u realnom vremenu prede u glatku, neprekinutu i perfektno upletenu kiku spontanog pripovedanja. Kopče između datuma, događaja i ličnosti su prvo neočekivane, a onda, nekako, vrlo logične i skoro neizbežne. Niko kao Peca ne pretvara tok svesti u koherentnu istoriju i utisak da je čovek tamo dok se stvari dešavaju…
Sinoć sam shvatio – slušajući ga na Trgu od Knjige – da postoji i jedna tajna veza među nama: obojici nam je jedan drugi „maršal“, Vajat Erp, bio idol iz mladosti. U mom slučaju i zato što sa Erpom delim datum rođenja – činjenica na koju sam dugo u svojoj mladosti bio ponosan (i u svom mladalačkom ludilu i neznanju stvarne biografije dotičnog maršala, više neurozi neadekvatnosti i osećaja niže vrednosti, sebe pomalo – možda? zar ne bi bilo lepo? – smatrao i njegovom, makar delimičnom, reinkarnacijom).
Kao što i sâm Peca reče „pa zar nismo svake dve nedelje trčali na kiosk da kupimo“, misleći na popularnu seriju „pulp“ romana nazvanih po legendarnom maršalu. Nikakve stvarne veze sa stvarnim čovekom i njegovim stvarnim doživljajima, a ipak, u to vreme, sa tim mozgom… wow!
Druga lična veza sa Pecinim pričama je (i dalje kulturološki neistraženi) fenomen američkih vojnih baza u Nemačkoj posle 2. Svetskog rata – jedan od glavnih trening poligona jugoslovenskog rokenrola. Mnoga legendarna imena domaće scene su se kalila (i preživljavala) na tezgama po tim bazama, uključujući i našu bubnjarsku legendu Vladimira Furduja-Furdu (Korni Grupa), koji je novom polazniku svog kursa bubnjeva u „Božidarcu“ (piscu ovih redova), na prvom času ostavio školu u amanet jer je upravo dobio veliku tezgu po nemačkim USA vojnim bazama.
Peca Popović je i idealna osoba za „digitalno blizančenje“ (digital twinning): da se od njega napravi AI „avatar“, sa njegovim likom i glasom, koji će i budućim generacijama biti ta duboka ljudska, iskustvena i kozerska referenca na istoriju naše zajedničke YU popularne kulture
Da nije bilo NATO-a, verovatno ne bi bilo ni moje škole „Uhvati ritam“ koju sam, u narednih nekoliko godina, pretvorio u prvu i najveću „pravu“ YU školu bubnjeva sa preko sto polaznika iz celog regiona – i sa prvim domaćim udžbenikom za sviranje bubnjeva 1989. Princip neočekivanih posledica…
Jedna od najvećih tajni kozera je da su svrake koje, nesvesno, u preletu, skupljaju svaki interesantni životni predmet, svaku tricu i kučinu, svaki svetlucavi životni artefakt koji im pređe put i u kome često samo oni vide simboličku i narativnu vrednost i povezanost sa nekim svojim dubokim narativnim „geštaltom“. Ništa se tu ne baca. I sâm sam takva svraka, ali Peca (i Rambo Amadeus, druga mega-svraka) su perjanice našeg jata…
Na ovaj način, Peca Popović je i idealna osoba za „digitalno blizančenje“ (digital twinning): da se od njega napravi AI „avatar“, sa njegovim likom i glasom, koji će i budućim generacijama biti ta duboka ljudska, iskustvena i kozerska referenca na istoriju naše zajedničke YU popularne kulture.
