Dvanaestog jula, ukrajinska vlada je iznenada raspuštena bez valjanog objašnjenja. Iako je predsednik Volodimir Zelenski i ranije restrukturirao sastave vlada, što zbog korupcionaških skandala, što zbog „osvežavanja“ sastava, ovog puta to nije prošlo nezapaženo unutar ukrajinskog društva. Bez navođenja adekvatnih razloga, premijerka Julija Sviridenko je „dobrovoljno“ podnela ostavku, što je automatski značilo raspuštanje čitavog kabineta, uključujući i ministra odbrane Mihaila Fedorova. Bilo je to drugo naglo raspuštanje vlade ove godine, a odluka o smeni Fedorova doneta je bez ikakve prethodne komunikacije sa poslanicima ili javnošću, baš dok je parlament ulazio u letnju sezonu bez zasedanja.
Fedorov želi visokotehnološku armiju dronova, u čemu ima i finansijski interes budući da je povezan sa zapadnim tehnokapitalom duži niz godina. Sirski, koji je predstavljao tradicionalnu armiju, želi kombinovani način ratovanja, naročito artiljeriju, što takođe sa sobom vuče materijalne interese u vidu dobavljača
Sam bivši ministar Fedorov je dugogodišnji partner Zelenskog, potiče iz sličnog miljea kao i predsednik Ukrajine, bavio se digitalnim marketingom, a zauzimao je različite visoke položaje u vladi od samog trenutka kada je Zelenski stupio na dužnost, dakle 2019. godine. Uprkos medijskim tvrdnjama bez utemeljenja u sociološkim istraživanjima, Fedorov nije bio veoma popularan pre smene sa pozicije ministra odbrane, iako je i tad dobijao dovoljno medijske pažnje, a prethodno je bio zadužen za digitalnu transformaciju. Tek nakon smenjivanja i bučne reakcije ukrajinskog NVO sektora, Fedorovu je skočila popularnost na način da predstavlja konkurenciju Zelenskom.
Iznenadna popularnost
Dva istraživanja javnog mnjenja urađena tokom juna i jula ove godine, a pre raspuštanja vlade zajedno sa Fedorovom, pokazala su da je Zelenski na mestu predsednika imao samo dvojicu snažnih protivkandidata u potencijalu – generala Valerija Zalužnog, omiljenog vojskovođu u prvoj polovini rata, i Kirila Budanova, harizmatičnog vođu ukrajinskih obaveštajaca. Fedorov se nalazio na dalekom sedmom mestu sa rejtingom ispod pet odsto. Nakon smene i početka malobrojnih, ali izuzetno medijski propraćenih, protesta, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se Fedorov kotira odmah iza Zalužnog. Do ovog naglog skoka u popularnosti Fjodorova, što pokazuje da nije smenjen jer mu je rejting bio u porastu, došlo je jer ga je ukrajinski NVO sektor prikazao kao glavnog borca za reforme unutar armijskog sistema.
Nakon smene i početka protesta, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se Fedorov kotira odmah iza Zalužnog. Do ovog naglog skoka popularnosti bivšeg ministra odbrane došlo je jer ga je NVO sektor prikazao kao glavnog borca za reforme unutar armijskog sistema
Kao i prošlog leta, kada je ukrajinski građanski sektor, uz pomoć zapadnih zvaničnika, uspeo da zaustavi smanjenje nadležnosti antikorupcijskih tela u Ukrajini, godinu dana kasnije, isti činioci, ovaj put sa znatno tišom podrškom Zapada, uspeli su da izdejstvuju promene u samom vrhu ukrajinske vojne strukture. Ujedno su podržali Fedorova u sukobu sa smenjenim vrhovnim komandantom Aleksandrom Sirskim. Bitna razlika između aktuelnog i prošlogodišnjeg protesta jeste u tome da lani ukrajinski građanski sektor nije politički lansirao nijednu konkretnu ličnost u sukobu sa Zelenskim, branjene su institucije i njihove nadležnosti. Sada je u liku Fedorova, koji nikako nije novi politički činilac na ukrajinskoj sceni, NVO sektor stupio u neposredni okršaj sa Zelenskim, što objašnjava i činjenicu da su zapadni zvaničnici glasno podržavali antikorupcijske agencije protiv Zelenskog, ali se nisu tako ponele u slučaju smenjenog ministra odbrane.
Zelenski je odlučio da napravi politički kompromis sa građanskim sektorom, čiji se glas ipak daleko čuje na Zapadu. Odlučio je da smeni Sirskog i šefa generalštaba Gnatova, a da na njihovo mesto dovede Mihaila Drapatija i Igora Skibjuka. Na ovaj način je poslao signal da se ne protivi reformama u armiji. Drapati je naročito popularan u ukrajinskim nacionalističkim krugovima, koji, razumljivo, za vreme totalnog rata drže sve više i više pozicija u ukrajinskoj vojsci, budući da je jedan od komandanata koji se proslavio od početka ruske intervencije u Ukrajini 2014. godine, a nije sovjetski vojni kadar. Sa druge strane, Zelenski okleva da vrati Fedorova na mesto ministra odbrane jer bi tako sam sebi stvorio konkurenciju, dok NVO sektor nastavlja da insistira upravo na tome. Vrlo je moguće da Zelenski neće biti otvoren za nove ustupke po ovom pitanju, iako se trudi da zaključi pogodbu sa Fedorovom i premesti ga na novu visoku funkciju.
Sukob vojnih moćnika
Budući da je mit o rastućoj popularnosti Fedorova pre smene, tako zastupljen u medijskom diskursu, opovrgnut činjenicama, koji su razlozi za sukob koji evidentno postoji? Objašnjenje je dvojako: konflikt bivšeg ministra vojnog i tradicionalnog dela armije je najpre bio doktrinarne prirode, a zatim se, i u vezi sa prethodnim, ticao pitanja snabdevanja vojske. Fedorov želi visokotehnološku armiju dronova, u čemu ima i finansijski interes budući da je povezan sa zapadnim tehnokapitalom duži niz godina. Sirski, koji je predstavljao tradicionalnu armiju, želi kombinovani način ratovanja, naročito artiljeriju, što takođe sa sobom vuče materijalne interese u vidu dobavljača. Tako su se dve doktrine i dva različita lanca snabdevanja našla oči u oči – jedan od njih morao je da popusti. Zelenski je najpre dao prednost armiji i ustaljenom toku stvari, ali je morao da načini ustupke pod pritiskom civilnog sektora, koji zdušno navija za novu koncepciju.
U svemu tome, Fedorov, iako stari politički igrač blizak Zelenskom, prikazan je kao nevina žrtva okoštalog, korumpiranog sistema, a ne politička figura sa sopstvenim interesima. Tu su NVO napravile prestup, jer su umesto da se isključivo zalažu za reforme, počele da stoje iza konkretnih političkih funkcionera, pa samim tim da igraju ulogu opozicije Zelenskom. Nadasve, odstupile su od demokratskog principa po kome državom upravljaju izabrani predstavnici, a ne tehnokrate, a nema dileme da protiv Zelenskog istupaju oni koji nikada ne bi mogli da pobede na izborima, ali smatraju da imaju pravo da upravljaju državom i njenom kadrovskom politikom, i to u najosetljivijem domenu tokom ratnog perioda. Budući da je već smenio armijsko rukovodstvo, Zelenski je izabrao da jednostavno ignoriše malobrojne aktiviste pošto je u očima većinske javnosti imenovanje Drapatija umesto Sirskog najbitnija promena koja je već izvršena.
Zelenski ne kontroliše armijski sistem na onaj način na koji upravlja političkim, mada i u domenu političkog vidimo kako je NVO sektor u stanju da bitno utiče na odluke predsednika
Iza političke drame, protivrečnih doktrina i finansijskih interesa krije se problem koji nijedna smena ministra sama po sebi ne može da reši, a to je mobilizacija. Ova tema je naročito važna u aktuelnom periodu kada postoje naznake da će Rusija sprovesti novi talas mobilizacije nakon izbora za Dumu. Sadašnji sistem, u kome vojne jedinice same pronalaze i privode vojne obveznike po unapred određenoj kvoti, nepopularan je u ukrajinskom društvu. Paradoks navedenog sistema ne ogleda se u deficitu ljudstva, već u činjenici da usled neadekvatnog upravljanja obukom, neefikasne kadrovske politike i sistemske korupcije, samo manjina mobilisanih lica biva efektivno raspoređena u borbene jedinice. Reformski put bi uveo sistem bliži kontraktualnoj osnovi, uz jasne rokove vojne službe. Da bi predloženi sistem profunkcionisao, neophodna je bliska saradnja resornih ministarstava i parlamenta, podržana izmenom zakonodavstva i unutrašnjih reglamenata. Reč je o poduhvatu koji, i u slučaju momentalnog pokretanja, realno zahteva od šest do dvanaest meseci za postizanje konkretnih rezultata. Za istinsku reformu armije nije, dakle, važan lično Fedorov, već bi za takav poduhvat bio potreban sav politički kapital Zelenskog, kao i puna saradnja armije.
Šta čeka novog komandanta
U tom pogledu, novi vrhovni komandant nasleđuje isti strukturni sukob starog i novog sistema, pa i načina mišljenja. Njegovi najavljeni prioriteti: smanjenje broja vojnika koji samovoljno napuštaju jedinice, racionalna konsolidacija postojećih umesto stalnog formiranja novih brigada, udaljavanje od rigidnog sovjetskog stila komandovanja; ukazuju na to da je pred sebe postavio ozbiljan zadatak. Za razliku od Zalužnog i Sirskog, koji su decenijama pre totalne ruske invazije gradili mreže lojalnosti unutar vojne komande, Drapati u tu funkciju ulazi bez uporedivog kruga saveznika na najvišim nivoima, oslanjajući se gotovo isključivo na ugled stečen na terenu. Ovde primećujemo i obrazac koji je prouzrokovao sukob Fedorova i Zelenskog. Naime, Zelenski ne kontroliše armijski sistem na onaj način na koji upravlja političkim, mada i u domenu političkog vidimo kako je NVO sektor u stanju da bitno utiče na odluke predsednika. U toku rata za nezavisnost, politički lideri ne mogu tek tako da lome armiju iznutra, te da spolja nameću promene u strukturi bez podrške ljudi koji taj sistem čine. Nije se Zelenski okrenuo protiv Fedorova zbog njegove popularnosti, već zato što se armija opire promeni doktrine u toku rata. A sam Fedorov nije imao dovoljno ni političkog kapitala, ni ugleda da se nosi sa iskusnim generalima. Sa njima će imati priliku da se suoči novi vrhovni komandant Drapati.
Naposletku, suština spora nije generacijska, zapravo je reč o dva različita koncepta ratovanja. Sukobljeni su model rigidne hijerarhije i iscrpljivanja snaga neprijatelja radi držanja položaja po svaku cenu, i model tehnološke nadmoći, slobodnijeg odlučivanja na terenu i očuvanja ljudstva, a ne svakog pedlja teritorije. Spajanje vrednosti oba pristupa pokazalo se neostvarivim u praksi. Zelenski je u početku izabrao konzervativniji put u skladu sa željama višeg vojnog rukovodstva, ali su ga protesti uputili na promenu kursa. Sve se to odigrava u momentu kada je Ukrajina prvi put od 2023. godine stavila Rusiju pod ozbiljan pritisak.
