Žal za „dobrim vremenima“ u kojima je Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti likvidirala protivnike vlasti i bila iznad zakona, ostao je zajednička odrednica autoritarnih vlasti koje su Srbijom,sa kratkim prekidima, vladale posle ubistva Zorana Đinđića. To je jedan od razloga zbog kojih je, na različite načine, neupokojeni zloduh ove formacije specijalizovane za političko nasilje preživeo, prvo kroz pojedince i rad iz senke, sve do danas kada ponovo ostvaruje svoju punu institucionalnu reafirmaciju.
Jedan od ljudi kroz koje je duh JSO preživeo je Ivan Ristić, pripadnik poslednje generacije ove zloglasne postrojbe i aktuelni komandant Jedinice za obezbeđenje ličnosti i objekata koja je poslednjih godina nazivana JZO. On je nedavno, a izvori Radara ukazuju da je to činio i ranije, na društvenim mrežama čestitao rođendan svom instruktoru u snajperskom odeljenju JSO – Zvezdanu Jovanoviću osuđenom na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića. Motiva za ovakav besraman čin, koji predstavlja i svojevrstan iskaz lojalnosti režimu presvučenih radikala, koji se svim sredstvima bori za opstanak – ne nedostaje, posebno kada se uzme u obzir da se veterani ove zloglasne jedinice pojavljuju u paravojnom kampu u Dvorskom parku, ili postrojeni u uniformama na mitinzima vlasti.
Odmah po rasformiranju JSO počelo se sa planovima za formiranje nove jedinice koja bi mogla prihvatiti jedan deo njenih pripadnika koji se nisu ogrešili o zakon, dok se niko nije bavio njihovim ubeđenjima, sa objašnjenjem „da je bolje da ostanu unutar sistema nego na ulici“. Na insistiranje Gorana Radosavljevića Gurija, već 7. maja 2003. godine u okviru Žandarmerije formirana je Protivteroristička jedinica (PTJ), od pripadnika rasformirane JSO, kao i onih iz prištinskog i novosadskog ogranka Specijalne antiterorističke jedinice SAJ. Kao kandidat za prvog komandanta PTJ figurirao je Boško Jović, instruktor u JSO, koji je lažno svedočio na suđenju za ubistvo premijera Đinđića, pokušavajući da ponudi alibi Zvezdanu Jovanoviću, za šta nije procesuiran.
Pošto je propao prethodni plan da PTJ bude lociran u kampu na brdu Štolc u blizini Kule – nekadašnjoj bazi JSO, odlučeno je da se buduća specijalna jedinica smesti u objekat BIA kako bi se i na taj način očuvale veze sa obaveštajnim strukturama
Na mesto komandanta PTJ postavljen je Goran Dragović, bivši pripadnik ogranka SAJ iz Prištine. Kao baza PTJ odabran je nekadašnji logistički centar RDB (kasnije BIA) za održavanje vozila u Lipovici. Ova lokacija nije odabrana slučajno. Pošto je propao prethodni plan da PTJ bude lociran u kampu na brdu Štolc u blizini Kule – nekadašnjoj bazi JSO, odlučeno je da se buduća specijalna jedinica smesti u objekat BIA kako bi se i na taj način očuvale veze sa obaveštajnim strukturama. Naime, nekadašnja JSO bila je specifična i po tome što je bio zapravo vojna jedinica unutar Resora državne bezbednosti što je omogućavalo njeno potencijalno korišćenje za političko nasilje, ali i direktnu vezu sa vlašću.
Od početka je bilo problema sa nadležnostima i ciljem delovanja PTJ budući da je MUP na raspolaganju već imao jednu specijalizovanu jedinicu tog tipa – SAJ. Štaviše, upravo je SAJ bio korišćen za razbijanje zemunskog klana koji je imao zaštitu komandanta JSO Milorada Ulemeka Legije.
Ipak od 2007. PTJ se odlukom Vlade i tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića definiše kao posebna jedinica i kao takva ima naklonost vlasti, a česte su posete političara poput Ivice Dačića i Tomislava Nikolića, pa čak i stranih diplomata. Ostalo je zabeleženo da je ruski ambasador Aleksandar Konuzin 2011. godine donirao cisternu goriva PTJ, kao poklon kompanije Lukoil. Jedan od viđenijih gostiju bio je i Ivan Todorov, nekadašnji član JUL, potom načelnik uprave bezbednosti u BIA, kasnije diplomata u Mađarskoj i Bosni i Hercegovini.
Posle prelaska prvog komandanta PTJ Gorana Dragovića u Žandarmeriju 2015. godine, PTJ je konačno rasformirana naredne godine odnosno pripojena SAJ, budući da je konačno shvaćeno da siromašna država poput Srbije ne može da finansira dve jedinice iste namene. Komandu nad PTJ preuzima Miloš Maćešić, nekadašnji pripadnik JSO. Ipak, neposredno pred ukidanje PTJ dogodio se važan događaj – požar u magacinu u kome je nestala veća količina naoružanja i skupe opreme. Požar se dogodio 28. decembra 2015. godine, svega dan pošto je u bazi organizovana dodela dečjih novogodišnjih paketića. Požar je izbio oko 15.30 u četrdesetak metara dugačkom magacinu, a eksplozije municije koje su usledile čule su se do okolnih naselja. Za gašenje je zbog opasnosti od detonacije i lančanog zapaljenja municije korišćen vatrogasni robot-guseničar koji je, svega nekoliko meseci ranije Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu donirala Ruska Federacija. Zbog ovog incidenta, za koji sagovornici Radara ukazuju da se teško može nazvati slučajnošću, niko nije pozvan na odgovornost, a forenzička komisija ustanovila je da je uzrok požara bila majica prebačena preko uključene kvarcne grejalice.
Za razliku od većine pripadnika JSO koji su ostali u MUP prešavši u PTJ, jedan deo pripadnika bio je primljen u SAJ, a među njima i Ivan Ristić. Zahvaljujući odličnom poznavanju engleskog jezika ušao je u tim koji je obezbeđivao američku ambasadu u Beogradu, a kasnije postao i vođa tog tima, te je obezbeđivao ambasadore Majkla Polta, Kamerona Mantera i Meri Vorlik. Po dolasku naprednjaka na vlast 2012. Ristić prelazi na novi zadatak šefa obezbeđenja Narodne skupštine kojoj predsedava Nebojša Stefanović. Kasnije, kada Stefanović preuzme funkciju ministra unutrašnjih poslova, Ivan Ristić imenovan je za šefa njegovog kabineta, a potom i na poziciju pomoćnika direktora policije Milorada Veljovića. Kao čovek od velikog Stefanovićevog poverenja bio je član delegacije koja je posetila italijansku fabriku oružja Bereta 2019. godine u društvu sa Brankom Stefanovićem, ocem tadašnjeg ministra policije, koji je tamo boravio u svojstvu savetnika kompanije GIM, povezivane sa sumnjivim poslovima sa oružjem. Ristić u decembru biva imenovan za nacionalnog koordinatora za kontrolu malog i lakog naoružanja.
Od dolaska SNS na vlast traje tiha reafirmacija JSO, a ona dobija na zamahu posle jula 2018. godine kada je Viši sud u Beogradu oslobodio osmoricu pripadnika JSO optužbe za učešće u oružanoj pobuni protiv vlade Zorana Đinđića
Kako je Radar pisao, protiv Ivana Ristića bila je podneta krivična prijava zbog sumnji da je učestvovao u krijumčarenju migranata, ali je posle prebacivanja iz tužilaštva u Vranju u Niš, odbačena. Posle pada Nebojše Stefanovića. svi njegovi kadrovi bivaju degradirani, a protiv Ristića je vođena kampanja u provladinim tabloidima. Po dolasku Aleksandra Vulina na mesto ministra unutrašnjih poslova, Ivan Ristić vraćen je u SAJ na za tu priliku kreiranu poziciju koordinatora, bez jasnih ovlašćenja, kao i njegov prijatelj Milan Gak, bivši načelnik Jedinice za obezbeđenje ličnosti i objekata. Pre neslavnog odlaska iz BIA, Aleksandar Vulin je formirao Devetu upravu – za hapšenja, od tridesetak ljudi gde je na mesto načelnika postavio Predraga Maćešića, takođe bivšeg pripadnika JSO. Sastavljena je od bivših pripadnika SAJ i Žandarmerije, ali je pripadnost JSO bila najbolja preporuka. Potpunu reafirmaciju kao izrazitog lojaliste Ristić je dočekao 2025. kada je imenovan za komandanta JZO, jedinice za koju se vlast izvesno, ne slučajno, potrudila da i samom skraćenicom podseća na JSO.
Od dolaska SNS na vlast traje tiha reafirmacija JSO, a ona dobija na zamahu posle jula 2018. godine kada je Viši sud u Beogradu oslobodio osmoricu pripadnika JSO optužbe za učešće u oružanoj pobuni protiv vlade Zorana Đinđića, a nedugo potom, Vojislav Šešelj javno je tražio reviziju postupka za ubistvo premijera.
Sa druge strane, jedinica koja je i fizički učestvovala u konačnom obračunu sa zemunskim klanom – SAJ, bila je sve više targetirana kao potencijalno nelojalna, što je konačno eskaliralo posle velikog protesta 15. marta 2025. kada je sa mesta komandanta smenjen Spasoje Vulević.
„Svi pripadnici bivše JSO ostaju kao potencijalna opasnost za demokratiju u Srbiji, opasnost koja se ne može preceniti s obzirom na dosadašnja iskustva, na simpatizere i na političke aktere koji u JSO vide budućeg ili trenutnog saveznika“, zapisao je novinar Vremena Miloš Vasić, u knjizi Atentat na Zorana, podsećajući na primer načina na koji se Francuska obračunala sa vinovnicima pobune protiv predsednika De Gola. Prvi padobranski puk Legije stranaca priključio se tada oružanoj pobuni za svrgavanje vlade iako je to bila elitna jedinica koja je dva puta gotovo potpuno uništena u borbama i ponovo formirana, ali je posle pobune protiv vlasti bila rasformirana zauvek.
Za razliku od Francuske i zahvaljujući povratku radikalske politike iz vremena crveno-crne koalicije, Jedinica za specijalne operacije preživela je sopstveno ukidanje i danas njen duh prožima policiju, a legionarski poredak – trenutno izvršenje ma kako nezakonitog naređenja, koji je u nju uneo njen najpoznatiji komandant, predstavlja šablon po kome funkcioniše MUP.
