Zašto Elektrodistribucija i Elektromreža Srbije uvoze provodnike iz Turske, Kine, Poljske i drugih zemalja? Zašto zemlja koja je nekada imala ozbiljnu metalurgiju, mašinsku, elektronsku i industriju kablova i stručne kadrove danas mora da kupuje i ono što je tehnološki poznato pola veka?
Nije problem u Turskoj. Naprotiv, Turci rade ono što bi ozbiljna država i privreda i trebalo da rade: proizvode, zapošljavaju, izvoze, razvijaju lance dobavljača i osvajaju tržišta. Problem je u nama. Nekada smo znali da proizvodimo, a danas sve češće znamo samo da raspisujemo tendere, uvozimo robu, angažujemo strane izvođače i zadužujemo se da bismo finansirali infrastrukturu koju često grade drugi. To je suština naše industrijske tragedije.
Nekada su se kod nas pravili provodnici, uključujući i bakarne. Postojala je industrija koja je znala da topi, valja, izvlači, upreda, meri, ispituje i garantuje kvalitet. Bilo je majstora, tehničara, inženjera, laboranata, projektanata, tehnologa i rukovodilaca proizvodnje. I nije nestala jedna fabrika. Nestao je čitav industrijski ekosistem.
Dok za većinu investicija garantuje srpski budžet, infrastrukturu grade i projektuju strane kompanije, tako da nama ostaje samo da vraćamo kredite i plaćamo troškove održavanja
Kada nestane fabrika, ne nestane samo zgrada. Nestanu i zanati, radne navike, dobavljači, alati, laboratorije, srednji tehnički kadar, praksa za učenike. Nestane mesto gde mladi inženjer može da nauči šta znači proizvodni proces, standard, reklamacija, tehnički prijem i odgovornost za isporučenu robu.
Decenijama zapušten sistem
Zato danas nedostaju elektroinženjeri za nadzor. Nije čudno što distribuciji fale monteri, dispečeri i iskusni ljudi na terenu, što se u Beogradu teško nalaze kvalifikovani radnici koji znaju pravilno da postave ivičnjake, izvedu instalaciju, naprave dobar spoj, odrade završnu obradu ili preuzmu odgovornost za kvalitet posla. Nije čudno, jer se znanje ne stvara preko noći. Ono se prenosi kroz sistem. A mi smo taj sistem zapustili.
Nekada su naše firme gradile po Bliskom istoku, Africi i Latinskoj Americi. Danas često važi suprotna logiku: kupi gotovo, uvezi, preprodaj, angažuj spolja, uzmi kredit, preseci vrpcu
Decenijama se deci šalje poruka da je proizvodnja nešto prljavo, zastarelo, nedovoljno atraktivno, da bi svi trebalo da budu menadžeri, konsultanti, pravnici, ekonomisti, influenseri, administratori ili posrednici. Malo ko detetu kaže – budi dobar elektroinženjer, mašinac, tehnolog, zavarivač, monter, alatničar, laboratorijski tehničar, projektant, dispečer. Malo ko objašnjava da bez tih ljudi nema ni države, ni infrastrukture, ni energetike, ni bolnice, ni škole.
Država ne može dugoročno da živi od usluga. One su važne, ali ne mogu zameniti proizvodnju. Ne može se zemlja razvijati samo od trgovine, uvoza, kafića, rentiranja, konsaltinga i kredita. Zdravstvo, školstvo, vojska, policija, putevi, pruge, elektroenergetska mreža, vodovod, nauka i kultura traže novac. A novac se u zdravoj ekonomiji zarađuje stvaranjem nove vrednosti – proizvodnjom, izvozom, tehnologijom, znanjem koje se ugrađuje u proizvod.
Ako ne proizvodite, onda kupujete. Ako kupujete, morate da imate čime da platite. Ako nemate dovoljno izvoza, plaćate kreditima. Ako živite od kredita, pre ili kasnije neko drugi počinje da odlučuje umesto vas. To nije samo ekonomsko pitanje, već pitanje suvereniteta.
Zašto mi danas uvozimo provodnike? Zašto se ne proizvode kod nas? Zašto naši mladi ljudi ne rade u takvim pogonima? Zašto naše kompanije nisu izvoznici takve opreme? Zašto smo pristali da budemo tržište, a ne proizvođač
Danas našu infrastrukturu u velikoj meri grade strane kompanije, a garant investicija je srpski budžet. Stranci projektuju, grade, isporučuju opremu, često dovode i svoje radnike, a mi ostajemo sa kreditom, obavezom održavanja i pitanjem koliko je domaća privreda zaista učestvovala u svemu tome. Naravno, nije problem angažovati strane kompanije tamo gde su one bolje, brže ili tehnološki naprednije. Problem je kada domaća privreda nije ni u stanju da bude ozbiljan partner.
Nekad bilo, sad se spominjalo
Nekada su naše firme gradile po Bliskom istoku, Africi i Latinskoj Americi. Naši inženjeri su vodili gradilišta, naši radnici su izvodili radove, naši projektanti su rešavali probleme na terenu. Prva petoletka, Mašinska industrija, Elektronska industrija, građevinske firme, energetske kompanije – sve su to bili delovi jednog većeg sistema koji je imao samopouzdanje. Nije sve bilo idealno, daleko od toga. Bilo je promašaja, političke ekonomije, neefikasnosti i dugova. Ali postojala je proizvodna osnova, kao i znanje i ambicija da se nešto napravi. Danas često imamo suprotnu logiku: kupi gotovo, uvezi, preprodaj, angažuj spolja, uzmi kredit, preseci vrpcu. Takav model ne može da traje beskonačno.
Posebno je opasno što smo zapostavili tehničko obrazovanje. Tehnički fakulteti ne smeju biti samo mesta gde se polažu ispiti. Oni moraju biti povezani sa industrijom, laboratorijama, fabrikama, elektrodistribucijom, prenosnim sistemom, projektantskim kućama i izvođačima. Student elektrotehnike mora da vidi trafostanicu, dalekovod, kablovski vod, dispečerski centar, proizvodnu liniju, laboratoriju za ispitivanje opreme. Mašinac mora da vidi alat, proizvodni proces, toleranciju, obradu, montažu. Tehnolog mora da vidi materijal, peć, leguru, kontrolu kvaliteta. Bez toga, diploma ostaje papir.
Pitanje proizvodnje provodnika mnogo je više od jedne isporuke. Ono je ogledalo stanja u kojem se nalazi domaća industrija, jer ako ih danas uvozimo, sutra ćemo uvoziti opremu, prekosutra usluge održavanja, a na kraju i znanje
Ne možemo se čuditi što mladi beže iz tehničkih struka ako im društvo ne pokazuje da su te struke važne, dobro plaćene i poštovane. Ne možemo očekivati elektroinženjere, montere i dispečere ako godinama šaljemo poruku da su najvažniji oni koji pričaju, posreduju i upravljaju, a ne oni koji znaju da naprave, poprave, puste u rad i održe sistem.
Energetika je najbolji primer. Elektroenergetski sistem ne funkcioniše na konferencijama, panelima i sloganima. On funkcioniše zato što neko projektuje, neko gradi, neko održava, neko dežura, neko izlazi na teren po kiši i snegu, neko zna šta znači opterećenje, kratki spoj, pad napona, zaštita, selektivnost, uzemljenje, prekid napajanja, havarija i odgovornost. Ako tih ljudi nema, sistem počinje da se troši iznutra.
Gde smo mi, a gde je Turska i ko je za to kriv
Ideja za ovaj tekst nastala je tokom mog boravka u Turskoj, na FAT (Factory Acceptance Test ili provera kvaliteta koju obavlja proizvođač pre isporuke proizvoda) ispitivanju provodnika koji bi trebalo da budu uvezeni i ugrađeni u elektroenergetsku infrastrukturu u Srbiji. Bio sam u fabrici, snimio proces proizvodnje, obišao laboratorije, pratio ispitivanja i učestvovao u izradi FAT dokumentacije. Nisam, dakle, o tome slušao iz druge ruke, već video kako izgleda ozbiljna industrijska organizacija: od ulaska sirovine u pogon, preko proizvodnje i kontrole kvaliteta, do ispitivanja gotovog proizvoda, koji bi trebalo da se isporuči kupcu.
Deci se šalje poruka da bi trebalo da budu menadžeri, konsultanti, influenseri… Malo ko detetu kaže – budi dobar elektroinženjer, mašinac, tehnolog, zavarivač, monter, alatničar, projektant. A bez tih ljudi nema ni države, ni infrastrukture, ni energetike, ni bolnice, ni škole
Na prvi pogled sve deluje impresivno. Veliki pogoni, uređene proizvodne linije, laboratorije, merni instrumenti, kalemovi provodnika, dokumentacija, standardi, procedure, potpisi. Ali kada se čovek malo odmakne od prvog utiska i pogleda suštinu, shvati nešto drugo – ovo nije tehnologija iz budućnosti. Ovo nije svemirski program. Ovo nije nešto što Srbija nikada nije znala da radi. Naprotiv.
Reč je o tehnologiji koja je poznata decenijama. Proizvodnja aluminijumskih i čelično-aluminijumskih provodnika zasniva se na postupcima kojima se odavno ovladalo. Kod ACSR provodnika u sredini je čelično jezgro koje nosi mehaničko opterećenje, dok aluminijumski slojevi preuzimaju osnovnu provodnu funkciju. Kod drugih tipova provodnika koriste se aluminijumske legure, zavisno od tražene provodnosti, zatezne čvrstoće, mase i uslova eksploatacije.
Zatim dolaze ispitivanja. Mere se prečnici žica, korak upredanja, masa po jedinici dužine, električni otpor, zatezna čvrstoća, izduženje, kvalitet površine, eventualna oštećenja, usklađenost sa standardima i tehničkom specifikacijom. Gleda se dokumentacija o sirovini, sertifikati, rezultati laboratorijskih merenja, zapisnici i uslovi pakovanja. FAT test nije formalnost. On je trenutak kada kupac mora da potvrdi da roba koja će biti isporučena zaista odgovara onome što je ugovoreno.
Posebno je opasno što smo zapostavili tehničko obrazovanje. Tehnički fakulteti ne smeju biti samo mesta gde se polažu ispiti, već se moraju povezati sa industrijom, fabrikama, prenosnim sistemom, projektantima, izvođačima…
I tu se, zapravo, rodilo glavno pitanje ovog teksta. Zašto mi to danas uvozimo? Zato FAT test u jednoj turskoj fabrici nije bio samo tehnički događaj. Za mene je to bio povod za mnogo šire razmišljanje. Dok gledate proizvodnju provodnika koji će biti ugrađen u Srbiji, ne možete da ne postavite pitanje: zašto se ovo ne proizvodi kod nas? Zašto naši mladi ljudi ne rade u takvim pogonima? Zašto naši fakulteti i škole ne pune takve fabrike kadrovima? Zašto naše kompanije nisu izvoznici takve opreme? Zašto smo pristali da budemo tržište, a ne proizvođač?
Naravno, nije dovoljno nostalgično govoriti kako je nekada bilo bolje. Nije bilo sve bolje. Ali je bilo više proizvodne hrabrosti. Ako želimo ozbiljnu državu, moramo obnoviti industrijsku logiku. Ne tako što ćemo kopirati stare modele, nego tako što ćemo graditi modernu, tehnološki disciplinovanu i tržišno održivu proizvodnju.
Srbija mora ponovo da nauči da proizvodi
To znači nekoliko stvari. Prvo, tehničko obrazovanje mora postati nacionalni prioritet. Ne deklarativno, nego stvarno. Srednje tehničke škole, zanati, dualno obrazovanje, tehnički fakulteti i laboratorije moraju biti povezani sa realnim sektorom.
Drugo, javna preduzeća i veliki infrastrukturni sistemi moraju kroz nabavke i investicije razvijati domaću industriju gde god je to moguće, uz poštovanje kvaliteta i standarda. Ne može domaće značiti loše. Ali ne može ni najlakše rešenje uvek biti uvoz.
Na prvi pogled u turskoj fabrici sve deluje impresivno. Veliki pogoni, uređene proizvodne linije, laboratorije, dokumentacija, standardi, procedure… Ali suštinski to nije tehnologija budućnosti, svemirski program ili nešto što Srbija nije znala da radi. Naprotiv
Treće, moramo vratiti poštovanje prema inženjeru, majstoru i radniku. Bez njih nema ni digitalizacije, ni zelene tranzicije, ni energetske bezbednosti, ni saobraćajne infrastrukture.
Četvrto, država mora razumeti da industrijska politika nije prevaziđena. Sve ozbiljne zemlje štite svoje ključne kapacitete, razvijaju domaće dobavljače i ulažu u znanje. Samo se nama godinama objašnjavalo da tržište samo rešava sve. Ne rešava. Tržište bez strategije često samo pokaže ko je slab.
Peto, moramo prestati da se samozavaravamo. Ako danas uvozimo provodnike, sutra ćemo uvoziti opremu, prekosutra usluge održavanja, a zatim i znanje. Kada jednom izgubite znanje, najskuplje ga je vratiti.
Zato je pitanje proizvodnje provodnika mnogo više od jednog tendera, jednog FAT testa ili jedne isporuke. To je ogledalo stanja u kojem se nalazi domaća industrija. Ako jedna zemlja ne može da proizvodi osnovne elemente sopstvene elektroenergetske infrastrukture, onda mora ozbiljno da se zapita kuda ide.
Nije nekada bilo sve bolje, ali je bilo više proizvodne hrabrosti. Ako želimo ozbiljnu državu, moramo obnoviti industrijsku logiku. Ne kopiranjem starih modela, nego izgradnjom moderne, tehnološki disciplinovane i tržišno održive proizvodnje
Srbija mora ponovo da nauči da proizvodi. Ne iz nostalgije, nego iz nužde. Ne zato što treba zatvoriti domaće tržište, nego zato što bez proizvodnje nema stabilne ekonomije. Ne zato što treba odbaciti strane partnere, nego zato što partnerstvo ima smisla samo ako i sami imate znanje, kapacitete i industrijsku kičmu.
FAT test u Turskoj pokazao mi je dobru organizaciju jedne fabrike. Ali još više mi je pokazao našu prazninu. Pokazao mi je koliko smo se udaljili od proizvodnje, od tehničkog znanja i od industrijske samouverenosti. A država koja izgubi proizvodnju, polako gubi i sposobnost da sama odlučuje o svojoj budućnosti.
