Karl Marks je jednom napisao da teorija postaje materijalna sila čim ovlada masama. Sovjetski lideri držali su se te misli i stalno je iznova razrađivali – gurajući zemlju pravo u katastrofu. Vladimir Lenjin pretvorio ju je u opravdanje za revoluciju, a Josif Staljin shvatio kao dozvolu da, stremeći brzoj industrijalizaciji i „svetloj budućnosti“ koja nikad neće stići, izgladni i do smrti izrabljuje milione ljudi. Nikita Hruščov se, pak, 1956. na nju pozvao kako bi dao legitimitet procesu destaljinizacije – kao da se istoriji jednostavno može naložiti da krene drugim smerom.
Ciljevi su se u međuvremenu promenili, ali je vladajuća logika ostala ista. Najpre Kremlj odluči kako bi stvarnost trebalo da izgleda, a onda ljude primorava da se prilagode toj viziji, kolika god da je cena koju za to treba platiti. Rat koji je Vladimir Putin pokrenuo protiv Ukrajine najnovije je poglavlje u tom narativu; a ovog leta je tu cenu postalo nemoguće ignorisati.
Putin je Ukrajinu napao da bi Zelenskog i Zapad naterao da moć Rusije priznaju pod njenim uslovima. Za Ukrajinu je rat pitanje opstanka; Putinov cilj je zadobiti respekt i ne pokazati slabost
Tokom protekle četiri godine Ukrajina je izgradila izuzetnu sposobnost da Ruse natera da osete uticaj rata koji nikad nije trebalo da iskuse. Kad je u februaru 2022. pokrenuo svoju „specijalnu vojnu operaciju“, Putin je Rusima obećao kratku, pobedničku kampanju koja neće ostaviti nikakvog traga na njihove svakodnevne živote. Umesto toga, ukrajinski dronovi danas zadiru duboko u teritoriju Rusije i, sa sve većom učestalošću, pogađaju njene rafinerije, fabrike i energetsku infrastrukturu.
Naprsline postaju vidljive: budžetski deficit je preko 600 milijardi rubalja (83 milijarde dolara), inflacija raste, a od Moskve do Vladivostoka duž puteva se posvuda mogu videti redovi za gorivo. I sam Putin bio je primoran da posmatra kako se uzdiže dim iznad Sankt Peterburga tokom održavanja njegovog omiljenog ekonomskog foruma, na kome svake godine s entuzijazmom nastoji da demonstrira globalnu relevantnost Rusije.
Ukrajinske vlasti u više navrata su predložile energetsko primirje: Kijev će prestati da gađa ruske rafinerije ukoliko Moskva prestane da bombarduje ukrajinsku energetsku infrastrukturu. Predsednik Volodimir Zelenski neprestane udare na ono što naziva „ostrvom Moskva“ stavlja u kontekst nastojanja da se Putin natera na sklapanje mira. Ta logika se čini jednostavnom: razočaranje javnosti i rastući troškovi rata stvaraju podsticaj za deeskalaciju situacije. Sa svakog konvencionalnog stanovišta, to je način na koji bi ratovi trebalo da se završavaju.
Problem s ovim je što Putin funkcioniše sledeći drugačiju logiku. On invaziju na Ukrajinu nije pokrenuo kako bi rešio neki problem, već da bi Zelenskog i Zapad naterao da moć Rusije priznaju pod njenim uslovima. Za Ukrajinu je ovaj rat pitanje opstanka; Putinov cilj je zadobiti respekt i ne pokazati slabost.
Ovakvo gledanje na stvari ima duboke istorijske korene. Kada su nacisti 1941. zarobili Staljinovog sina Jakova, Sovjetima su dvaput nudili razmenu: prvi put za zarobljenog Hitlerovog nećaka, kasnije za feldmaršala Fridriha Paulusa. Staljin je razmenu oba puta odbio, uz notornu konstataciju kako „neće jednog maršala da razmenjuje za poručnika“.
Staljinovo naređenje „Ni korak nazad“ (iz jula 1942, prim.) postalo je obrazac za buduću sovjetsku, sada i rusku, nefleksibilnost. Nestašica goriva, visoke cene i šokantno visoki gubici na ratištu u Putinovim očima nisu krize, već cena pobede.
Godine 2022. tadašnji američki predsednik Džo Bajden Putina je opisao kao „racionalnog aktera“ koji je invazijom na Ukrajinu „načinio ozbiljnu grešku“. Četiri godine kasnije, čak i u situaciji u kojoj se rat vodi i na ruskom tlu, ništa se suštinski nije promenilo u pogledu toga kako Putin funkcioniše. Ako išta, dosadašnji tok konflikta samo je potvrdio drugu polovinu Bajdenove procene.
Jedan razvoj situacije posebno se izdvaja. Putin retko kad oseća potrebu da objašnjava vlastite poteze kad neka njegova mera postane nepopularna. Ali ovih dana, kad mu je pozitivan rejting s januarskih 84 odsto spao na 74 odsto – značajan pad za zemlju u kojoj zbog kritikovanja predsednika možete da završite u zatvoru – on usta ne zaklapa. Samo u poslednjih par meseci održao je centralni govor na Sanktpeterburškom ekonomskom forumu; dao opsežan intervju kremaljskom propagandisti Pavelu Zarubinu; i, odeven u vojnu uniformu, posetio liniju fronta – što retko čini – kako bi proslavio zauzimanje Kostantinovke, grada u donbaskoj oblasti.
Svaki od ovih istupa imao je istu svrhu: da signalizira kako o ovom ratu nema diskusije, i da on ostaje apsolutni prioritet Kremlja, budući da je u međuvremenu postao i osnovni organizacioni princip Putinovog režima. Ukoliko je potrebno slanje dodatnih trupa, dodatne trupe će i biti upućene na front. Ako je potrebno više raketa, one će i biti lansirane. Ništa od toga ne zavisi od raspoloženja javnosti, broja poginulih i ranjenih, ili redova pred benzinskim pumpama.
Putin je rat u Ukrajini pokrenuo da bi projektovao snagu. Okončati ga pod pritiskom značilo bi učiniti to iz pozicije slabosti. Za lidera čiji autoritet počiva na sili i strahu takav ishod bi predstavljao egzistencijalnu pretnju.
Ovaj izazov, međutim, seže dalje od političkog opstanka samog Putina. Istinski mir zahtevao bi sasvim drugačiju Rusiju: Rusiju koja će vojnicima koji se vraćaju iz rata pružiti prave odgovore, nudeći im nešto nalik objašnjenju (kad već ne izvinjenje), isplatiti ratnu odštetu Ukrajini, ekonomski i diplomatski se otvoriti prema svetu.
Umesto toga, Kremlj je ove četiri godine iskoristio da krene u suprotnom smeru, uvodeći na stotine restriktivnih zakona kojima se reguliše sve – od biznisa i obrazovanja, pa do toga šta je Rusima dozvoljeno da čitaju, pišu i gledaju. Ovo nije vlast koja bi mogla da napravi zaokret ka otvorenosti, sve i kad bi to želela. Raskid s putinizmom zahtevao bi političko suočavanje Rusije sa samom sobom koje bi poprimilo razmere Hruščovljeve osude Staljinovog kulta ličnosti. Drugim rečima, da bi rat bio završen, Putinov režim bi morao da prestane da bude Putinov režim.
Ovo nije vlast koja bi mogla da napravi zaokret ka otvorenosti, sve i kad bi to želela. Da bi rat bio završen, Putinov režim bi morao da prestane da bude Putinov režim
U situaciji kad se takvo svođenje računa ne može očekivati, ostaje samo jedna realna prilika za sporazumno rešenje: decembarski samit Grupe 20 u Majamiju. Moglo bi se ispostaviti da Putin i dalje računa s tim kako bi njegov dobar odnos s američkim predsednikom Donaldom Trampom mogao da rezultira pronalaženjem nekakvog rešenja. Ali ako Sjedinjene Države Putina budu ignorisale na način na koji su to učinile kada se ponudio za posredovanje u iranskoj krizi, Rusija bi mogla da se okrene onome što bi se moglo nazvati „nuklearnom opcijom“ – nekoj ekstremnoj formi eskalacije – kako bi mir nametnula pod svojim uslovima.
Za Putina je pobeda jedina svrha rata u Ukrajini. Bilo šta manje od toga bi enormne ljudske i ekonomske žrtve koje je od sunarodnika zahtevao razotkrilo kao besmislene, ostavljajući ga samog s porazom koji neće i ne može da prihvati.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
