Kaže se da u zapadnoj štampi za sve stare javne ličnosti postoje spremni, hibernirani, napisani epitafi. Kod nas je za konačni sud, potreban vremenski odmak od barem 24 sata, da bi se sagledale reakcije javnosti. Smrt Olivere Katarine se, tako tipično za ovu sredinu, pronašla između agencijskih vesti napisanih na bazi Vikipedije i nasušne potrebe da joj se takoreći izmeri rep. Ako u traganju za uzornom i komparativnom sličnosti, zaista postoji podudarnost između nje i npr. Brižit Bardo, onda je to pozna životna dob njihove ideološke nesnalažljivosti u novom svetu i veku, nakon vremena slave i božanskog statusa filmskih pop-ikona prošlog veka.
Olivera atipično za profil glumice, orijentalne lepote i zavodljivosti, rođena je u strogom centru Beograda, na Palasu odnosno Varoš Kapiji. Njen život predodrediće tri muškarca, svi u svom fahu u tom trenutku uticajni i uspešni, u čemu me asocirala na jednu drugu mlađu ženu, takođe odraslu u porti Saborne crkve, Elenu Karaman, eks Mijatović – Karić. Prvi brak Olivere i srpskog reditelja i pisca Vuka Vuča, bila je jugoslovenska inačica veze Merlin Monro i Artura Milera. Po njemu će svi njeni filmski plakati, tokom trajanja karijere, nositi prezime. Za njen vrtoglavi filmski uspeh tokom šezdesetih, najvažniji će biti mogul filmske industrije Ratko Dražević. U konačnici će se udati za Miladina Šakića, zamenika gradonačelnika Beograda, direktora sajma i predsednika FK Crvena Zvezda. Branko Pešić im je bio venčani kum.
Zapravo možda je najznačajniji prst sudbine, trivija da su Olivera Katarina i Milena Dravić bile i ponikle na zajedničkoj klasi Ognjenke Milićević iz 1960. Jednako nisu dovršile akademiju zbog izvanrednog angažmana koji će slediti. Milena će filmom Prekobrojna postati deo tzv. velike četvorke jugoslovenskog filma, Olivera će u Narodnom Pozorištu naslediti Divnu Đoković u ulozi Koštane. Zajedno će se uskoro pronaći kao ikonična lica crnog talasa u okviru SFRJ kinematografije te cele, naredne decenije šezdesetih. Igrani film, žanrom partizanski ratni, ženske uloge je kastovao isključivo kao epizodnu podelu. To je vreme suptilne emancipacije Tamare Miletić i Olge Spiridonović, odnosno arhetipskog prostora Mire Stupice i Olivere Marković. Ona i imenjakinja Katarina bila su onovremene jedinstvene pojave glumačkog i pevačkog talenta, u deficitu zabavne muzičke scene u nastajanju. Tako će ona i paralelno faktički debitovati pored nje u Putu oko sveta Soje Jovanović 1964.
Vizuelna pojava Olivere Katarine biće u stvari svojevrsni antipod, potreba drugačijeg štiha spram Bebe Lončar, nove zvezde u usponu i dominantnosti, profilisanoj filmom Ljubav i moda. Ruralni mizanscen pomenutog crnog talasa tragao je za orijentalnom lepoticom, onakvom kakvu će je Saša Petrović staviti u tripartitnu i verovatno najantologičniju kafansku scenu domaćeg filma u Skupljačima perja 1967. s Bekimom Fehmiumom i lepim Jovicom. Ali pre Kanom ovenčanog uspeha Perja, Olivera Vučo zapravo u svom prvom filmu Dobra kob (1964) Milutina Kosovca i Đorđa Lebovića, preuzima taj antički glumački tragičarski izraz poput kakve Antigone. Potom će ga i mahom perpetuirati u takvoj izražajnoj svedenosti u ostvarenjima Ponedeljak ili utorak Vatroslava Mimice, Roj Miće Popovića i San Puriše Đorđevića. Filmografijom navedena 1967. godina biće neponovljiva za nju. U međuvremenu, u prostor Špele Rozin i Dušice Žegarac u koji su ušle Olivera i Milena, pristićiće Vera Čukić i Jelena Žigon, Eva Ras i Jagoda Kaloper, Vesna Krajina i Neda Arnerić. Osim što je ovdašnji film žene klišeizirao kao staramajke ili ekscentrike socijalne marginr, tragao je za novim i trošio stara lica. Olivera će nakon Skupljača, snimiti još jedan bitan film i u istoj glumačkoj podeli Uzrok smrti ne spominjati Joce Živanovića (1968). Filmovi Planina gneva, Crveni udar i Derviš i smrt prema IMDB korpusu, pripadaju kraju njene njene karijere, od čega odstupaju i razlikuju Polenov prah Nikole Stojanovića i delo Ima ljubavi, nema ljubavi koji je vraća izvornom interpretatorskom talentu specifične boje glasa, kada će je Neda Spasojević svrgnuti s trona rečenog profila.
Balada o ružama Vokija Kostića, Pariski lokal Kornelija Kovača, Šumadijo Predraga Ivanovića, baš kao i tradicionalni Verka Kaluđerka ili Đelem Đelem su Oliverina diskografija po kojoj ćemo je pamtiti. Mnogo više od opskurnog posvećenog „bratu Radovanu…”, kontroverza obzirom na tadašnju njenu beznačajnost koju ćemo štaviše apstrahovati. Oliveru Katarinu možemo i trebamo pamtiti po mitu o Salvador Daliju na kolenima, čak i poslednoj simboličkoj ulozi – Čarlstonu za Ognjenku, jer to je kako je i rečeno na početku domet današnje, naše recepcije kulture sećanja.
