Endi Barnam je za nešto više od mesec dana prešao put od gradonačelnika Šireg Mančestera, preko poslanika izabranog na dopunskim izborima u Mejkerfildu, do premijera koga je ogromna većina laburističkih poslanika izabrala za naslednika Kira Starmera. On svoju viziju naziva mančesterizmom, uverenjem da ekonomski napredak mora ići ruku pod ruku sa društvenim, a empirijski dokaz tog postulata vidi u mančesterskoj mreži javnog prevoza, koju je vratio pod javnu kontrolu i koja danas košta trećinu manje nego privatizovani sistem koji je zamenila. Taj princip javnog vlasništva Barnam želi da prenese i na vodovod, elektrodistribuciju i stanovanje širom zemlje.
Tri izazova
Prvi ozbiljan test ekonomske verodostojnosti njegove politike odigrao se već u maju, pre nego što je postao premijer. Pošto je ranije spekulisao da bi fiskalna pravila mogla biti izmenjena izuzimanjem odbrambenih izdataka iz obračuna duga, prinos na desetogodišnje obveznice počeo je da raste na samu vest da bi mogao pobediti u Mejkerfildu. Barnamov tim je zatim poručio da menjanje pravila nije opcija, posle čega je prinos naglo pao. Sam Barnam je poručio da stoji iza postojećih fiskalnih pravila, dok je Međunarodni monetarni fond istog dana pozvao Britaniju da se dosledno pridržava zadatih okvira. Data epizoda pokazala je da su instinkti gradonačelnika sklonog ekonomskim eksperimentima u sukobu sa oprezom koji od premijera očekuju tržišta obveznica.
Kako će Barnam upravljati nacionalnom ekonomijom ostaje otvoreno pitanje, a nije jasno ni da li se njegov regionalni pristup upravljanju može bez problema preslikati na državnu politiku. Kao gradonačelnik, upravljao je gradom od 2,8 miliona ljudi, sa unapred određenim budžetom i jednim glavnim ciljem – regionalnim rastom, dok će kao premijer žonglirati desetinama ciljeva, bez ikoga iznad sebe na koga bi mogao da prebaci krivicu za nepopularne odluke.
Najozbiljniji izazov za premijera tiče se same prirode vlasti. Bler je najavljivao decentralizaciju, Kameron radikalni lokalizam, ali su obojica na kraju popustila pred centralizovanim upravljanjem iz Vajthola. Da li je zaista spreman da se odrekne poluga moći
Uz povećanu odgovornost dolazi i obimniji nadzor njegovih postupaka, počevši od nedeljnih poslaničkih pitanja, pa do parlamentarnog odbora koji ga tri puta godišnje unakrsno ispituje. I sada, tri izazova prevazilaze samu ličnost novog premijera.
Prvi je određivanje prioriteta nove vlade. Među njima su reforma izbornog sistema, vraćanje ključnih javnih usluga pod državnu kontrolu i duboke institucionalne promene. Drugi izazov odnosi se na upravljanje sopstvenom strankom, podeljenom po pitanju mogućeg uvođenja proporcionalnog izbornog sistema i ukidanja Doma lordova. Treći, možda i najozbiljniji, tiče se same prirode vlasti. Toni Bler je najavljivao decentralizaciju, Dejvid Kameron radikalni lokalizam, ali su obojica na kraju popustila pred centralizovanim upravljanjem iz Vajthola. Ostaje da se vidi da li će lider koji je čitavu svoju političku viziju izgradio na osporavanju takvog modela zaista biti spreman da se odrekne poluga vlasti koje je upravo zadobio.
Zamke kadrovske politike
Prostor za delovanje ipak postoji, ali pod dva uslova. Prvi je da jasno definiše šta podrazumeva pod javnom kontrolom u domenu ekonomije. Tems voter, prezadužena privatna kompanija za vodosnabdevanje čiju je sanaciju vlada odbila, nameće se kao prvi ozbiljan test, jer bi privremena nacionalizacija kupila vreme za pronalaženje trajnog rešenja. Tu će se pokazati koji ekonomski model Barnam preferira. Drugi je ponovno okupljanje različitih biračkih grupa koje su nekada činile oslonac Laburističke partije.
Kako će Barnam upravljati nacionalnom ekonomijom ostaje otvoreno pitanje, a nije jasno ni da li se njegov regionalni pristup upravljanju može bez problema preslikati na državnu politiku
Postoji i opasnost od haosa na samom vrhu vlasti. Starmerova vlada je za dve godine promenila tri šefa kabineta i četiri direktora za komunikacije, a takva kadrovska nestabilnost otežavala je vođenje dosledne politike. Barnamova novouspostavljena sekundarna premijerska kancelarija u Mančesteru moraće da služi u sadejstvu sa onom glavnom u Londonu, inače može doći do institucionalnog zastoja. Ni istorija mu ne ide naročito u prilog. Džejms Kalahan i Gordon Braun preuzeli su vlast posle odlaska svojih prethodnika, ali su obojica izgubila naredne izbore. Ni Riši Sunak nije uspeo da preokrene sudbinu konzervativaca posle ostavki Liz Tras i Borisa Džonsona. Sa manje od tri godine do sledećih izbora, Barnam nema mnogo vremena da dokaže kako je njegov mančesterizam više od uspešnog regionalnog modela, a on sam više od regionalnog lidera.
