Početkom jula Ujedinjene nacije i Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU) objavile su osnivanje globalne komisije „AI for Good“ koja bi trebalo da oblikuje međunarodne principe razvoja i upravljanja veštačkom inteligencijom. Vest deluje kao još jedan birokratski pokušaj da međunarodne institucije sustignu tehnološke promene, ali sastav komisije otkriva mnogo važniju perspektivu. Tu su predsednici država, čelnici međunarodnih organizacija i izvršni direktori kompanija koje danas razvijaju najmoćnije AI modele i digitalnu infrastrukturu kao što su Microsoft, Amazon, Google, Anthropic i NVIDIA. U prošlom veku, međunarodna pravila nastajala su kroz pregovore država, dok su privatne kompanije lobirale, vršile pritisak i pokušavale da utiču na odluke, bez mogućnosti da budu deo same arhitekture globalnog upravljanja. Sada privatne kompanije učestvuju u definisanju pravila po kojima će se razvijati tehnologija od koje i same ostvaruju ogromnu ekonomsku i političku korist. Zato ova vest govori ne samo o novim procedurama, već i o novim odnosima moći.
Da tehnološke kompanije postaju moćnije od država, vrlo je vidljivo u slučaju razvoja veštačke inteligencije. Države ne poseduju najveće AI modele, ne proizvode najnaprednije čipove i ne upravljaju sistemima ili računarskim centrima neophodnim za razvoj generativne veštačke inteligencije. Upravo zato tehnološki suverenitet postaje jedno od ključnih političkih pitanja 21. veka. Država koja ne kontroliše sopstvenu digitalnu infrastrukturu sve teže može da kontroliše pravila po kojima funkcionišu njena ekonomija, mediji i javna sfera. Ključni resursi su već sada u rukama nekoliko kompanija koje raspolažu i talentima i infrastrukturom bez kojih savremena AI praktično ne može da postoji. To menja i diplomatiju. Vlasnici i direktori tehnoloških kompanija ravnopravni su akteri sa premijerima i ministrima, a bez njih se međunarodni dogovori više ne mogu planirati.
Države ne poseduju najveće AI modele, ne proizvode najnaprednije čipove i ne upravljaju sistemima ili računarskim centrima neophodnim za razvoj generativne veštačke inteligencije. Upravo zato tehnološki suverenitet postaje jedno od ključnih političkih pitanja 21. veka
Naravno, bilo bi neozbiljno donositi pravila o tehnologiji bez kompanija koje je razvijaju, ali, ovde granica između regulatora i objekta regulacije postaje toliko tanka da više nije jasno ko zapravo oblikuje pravila igre i u čijem interesu. Digitalni autoritarizam postaje sve sofisticiraniji, jer moć ne ostvaruje samo kontrolom sadržaja, već kontrolom infrastrukture. Oni koji razvijaju modele, određuju standarde njihove bezbednosti, postavljaju pravila moderacije i raspolažu kapacitetima sada učestvuje i u pisanju međunarodnih smernica. To znači da ne utiču samo na razvoj tehnologije već i na uslove pod kojima će države, mediji, univerziteti i građani uopšte moći da koriste digitalne alate. Zato pitanje više nije samo ko razvija AI, već ko definiše šta će se smatrati bezbednom, odgovornom ili prihvatljivom AI. Istorija digitalne regulacije pokazuje da se upravo ovako razvija ono što pravnici nazivaju „mekim pravom“ – preporuke koje se postepeno pretvaraju u obavezujuća pravila.
Vest o novoj komisiji Ujedinjenih nacija nije priča o još jednom međunarodnom telu, već vest o početku nove faze globalne politike u kojoj tehnološke kompanije prestaju da budu samo tržišni akteri, već postaju učesnici međunarodne diplomatije. U svetu veštačke inteligencije pitanje više nije da li države mogu da obuzdaju moć digitalnih platformi – jer ne mogu. Zato će buduća pravila nastajati kroz partnerstvo država i kompanija koje tu moć već poseduju. To je možda i najvažnija politička promena koju AI donosi savremenom društvu i politici – ne način na koji komuniciramo, istražujemo ili radimo, već način na koji će se raspodeljivati globalna vlast.
