Sa intenziviranjem napada na novinare i medije, i mi u novinarskim udruženjima i asocijacijama pružali smo sve snažniji i glasniji otpor. Policija je počela da odustaje od istraga napada na novinare. Umesto da štiti žrtve, počela je da štiti nasilnike koji napadaju novinare, a potom je i sama učestvovala u napadima na njih. Sve češće glavnu reč vodili su nasilnici, kriminalci i osuđivane ubice.
Protiv mene je pokrenuta kampanja kroz tabloide i preko poslanika SNS-a Nebojše Bakareca, uz optužbe da upravljam tužilaštvima u Srbiji. Istovremeno su napadani i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara Branko Stamenković i Boris Majlat, šef Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal.
Od tužilaštva se očekivalo ono što je policija već učinila – da stane na stranu kriminalaca i osuđivanih ubica, umesto na stranu slobode govora, slobode medija i zaštite javnog interesa.
Potpuna inverzija stvarnosti
Inverzija stvarnosti dobila je puni izraz u izjavi predsednika Aleksandra Vučića u emisiji Hit tvit na TV Pink kada je komentarisao moj protest zbog toga što je na „digitalni zatvor“ osuđen Marko Marjanović, korisnik društvene mreže Iks, koji je poznatiji kao Kristal Met Dejmon.
Umesto da štiti žrtve, policija je počela da štiti nasilnike, a potom je i sama učestvovala u napadima na novinare, od tužilaštva se očekivalo ono što je policija već učinila, da stane na stranu kriminalaca i osuđivanih ubica, umesto na stranu slobode govora i medija
Predsednik je tom prilikom praktično amnestirao sve one koji smatraju da sam odgovoran za njihova hapšenja i osude: „Vidite, bilo bi dobro da oni koji su bili hapšeni, pritvarani i osuđivani zbog Verana Matića, da im se lepo to briše iz evidencije – ako je već tako fin prema ljudima – i da bude kao da nikada nisu ni kažnjavani. I da im lepo odnese viski ili flašu vina na kuću i da im se izvini što su ljudi robijali zbog njega, ni krivi ni dužni.“
Tu amnestiju osuđivanih ubica i nasilnika, od kojih su gotovo svi pripadali grupi „lojalista“, ljudi kojima predsednik, kako je sam govorio, veruje više nego policiji, razumeo sam kao poruku da mogu da svoje navike i veštine, zbog kojih su ranije osuđivani ili oslobađani uz kršenje zakona, usmere prema meni, mojoj porodici, mojim saradnicima i svima koje štitim, kao član Stalne radne grupe za bezbednost novinara i koordinator SOS telefona za prijavljivanje pretnji i napada na novinare.
Od ministra unutrašnjih poslova i direktora policije odmah sam zatražio procenu svoje bezbednosti. Tek mesec dana kasnije dobio sam telefonski poziv iz Direkcije policije, u kojem mi je saopšteno da je procenjeno da postoji ugrožavanje moje bezbednosti i da će policija pojačano patrolirati ispred mog stana.
Na moje pitanje šta je razlog takve procene, odgovoreno mi je da postoje operativna saznanja koja se odnose na jednog osuđenika koji je godinu dana ranije izdržavao kaznu zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu. Zbog pretnji novinarkama OK radija u Vranju u tom zatvoru je tada boravio Dejan Nikolić Kantar, koji me je tokom suđenja uporno optuživao da sam odgovoran za to što mu se sudi, dok je ispred sudnice organizovao skupove sa nekoliko stotina pristalica u majicama sa natpisom „Pravda za Kantara – Vučiću, pomozi“.
Marija Popović dobila je pretnju smrću, sinu Dinka Gruhonjića su vandalizovali automobil, Milan Radonjić meta je brutalnog targetiranja, a Vuk Cvijić i još najmanje deset novinarki i novinara životno su ugroženi. Represija se pojačava i ubrzava
To me je posebno zabrinulo, jer sam znao da je u trenutku kada je Vučić praktično mene označio kao metu, ta osoba već bila na slobodi.
Nije bio jedini. Tokom suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživan sam da sam odgovoran za to što su optuženi sedeli na optuženičkoj klupi, bili su prvostepeno osuđeni na ukupno sto godina zatvora, a potom, kršenjem zakona u njihovu korist, oslobođeni odlukom Vrhovnog suda Srbije. Jedan od optuženih, Miroslav Kurak, bio je u bekstvu tokom čitavog suđenja, a po povratku u Srbiju, prema pojedinim informacijama, viđan je i u Pionirskom parku.
I predsednik opštine Grocka, član Glavnog odbora SNS-a, osuđen zbog paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, u svojoj je odbrani tvrdio da sam ja odgovoran za to što mu se sudi.
Uloga Centra za društvenu (ne)stabilnost
Postupajući u skladu sa predsednikovom porukom, Centar za društvenu stabilnost proizveo je propagandni film pod nazivom Vreme zla 2, zasnovan na istoj, potpunoj inverziji stvarnosti. Moj antiratni angažman predstavljen je kao „krvavi tragovi koji se vide u porušenim kućama Kninske Krajine, preko opustelih sela srpske Bosne, raspetog Kosova, pa sve do spomenika Milici Rakić u Beogradu“.
U filmu se tvrdi da sam trgovao manastirima Dečani i Gračanica, da sam želeo da rešim slučaj ubistva braće Bitići, iako postoji Vučićeva izjava da će me upravo on pozvati da učestvujem u rešavanju tog slučaja. Optužen sam i da sam američki, britanski, nemački i albanski špijun. Na kraju se najavljuje nastavak – novi film o meni, ali i o još četrdeset pet novinara, advokata i aktivista.
Bilo bi dobro da se onima koji su hapšeni, pritvarani i osuđivani zbog Verana Matića lepo to briše iz evidencije i da bude kao da nikada nisu ni kažnjavani. I da im lepo odnese viski ili flašu vina i da im se izvini što su ljudi robijali zbog njega, ni krivi ni dužni
Aleksandar Vučić
Od januara se ovaj film, emitovan na dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, kontinuirano reprizira na TV Informer, najmanje jednom nedeljno, održavajući atmosferu progona i stvarajući nove rizike po moju bezbednost.
Prošlog četvrtka prijavio sam napad ispred Narodne skupštine. Već u petak neko iz Skupštine dostavio je snimke sa sigurnosnih kamera tabloidima Informeru, Alou i Novostima. Na snimcima se jasno vidi kako mi jedna osoba otima telefon i kako pokušavam da ga povratim. Uprkos tome, tabloidi tvrde da se na snimku vidi kako sam neovlašćeno snimao javni skup, maltretirao i vređao učesnike i napao mladića, upravo onoga koji mi je oteo telefon.
Ponovo potpuna inverzija, sa jasnim ciljem da se plasira laž i podstaknu novi napadi. Istog dana na portal N1 stigla je nova pretnja: „.. kako ovaj lopov, lopovčina Matić, jebem ti poreklo, ustaško, lopove, lažeš, vođo navijača, jebemo ti decu. Skinućemo ti glavu, ustaško kopile, lažove, jebaćemo ti najmilije.“
Posle te prijave dočekao sam vikend kao dežurni na SOS telefonu za prijavljivanje pretnji i napada na novinare. Koleginica Marija Popović sa portala Pravo u centar dobila je pretnju smrću, a potom je Dinko Gruhonjić prijavio da je vandalizovan automobil njegovog sina. Time je praktično ugrožena bezbednost njega i njegove porodice, bez ikakve odgovarajuće zaštite.
Tokom suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživan sam da sam odgovoran za to što su optuženi sedeli na optuženičkoj klupi, bili su prvostepeno osuđeni na ukupno sto godina zatvora, a potom, kršenjem zakona u njihovu korist, oslobođeni odlukom Vrhovnog suda Srbije
Milan Radonjić, novinar Radara, takođe je meta brutalnog targetiranja, od samog državnog vrha do tabloida, zbog svog profesionalnog izveštavanja o upotrebi zvučnog topa. On, kao i Vuk Cvijić i još najmanje deset novinarki i novinara, danas su u Srbiji životno ugroženi. Represija se intenzivira i ubrzava. Nasilje je već dostiglo nivo pokušaja ubistava. Sledeći korak su ubistva. Spirala nasilja se ne zaustavlja – naprotiv, neprestano se širi.
Nekažnjivost je obrnuto proporcionalna rastu represije. U više od dve stotine zabeleženih napada na novinare tokom poslednje dve godine, samo pet slučajeva okončano je pravosnažnim presudama. I taj broj ima tendenciju daljeg opadanja.
Sve podseća na 1998, 1999. i 2000. godinu, kada su Srbijom upravljali Milošević, Šešelj i Vučić. Napadi na Univerzitet bili su jednako siloviti kao i napadi na novinare i medije. Ubistvo Slavka Ćuruvije ostalo je jedan od najsnažnijih simbola tog vremena.
Zlo koje je činjeno u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu vratilo se u Srbiju. Nastanilo se u samom centru Beograda. Kriminalci, nasilnici i osuđivane ubice predstavljaju se kao najveća vrednost društva, kao najveće patriote i kao navodno najslobodniji deo Evrope.
Ništa bolje ne odslikava prirodu današnje vlasti u Srbiji od tog malog prostora u centru Beograda. On danas predstavlja najveću pretnju građanima Srbije i jedan je od najozbiljnijih destabilizujućih faktora za region i Evropu.
Uveren sam da je takvo stanje neodrživo. Zato moramo, sa mnogo snage, strpljenja i istrajnosti, da radimo na tome da dobro pobedi zlo.
