Aleksandar Vučić je u nedelju uveče podneo ostavku na mesto predsednika Srbije. Ali, ovaj čin bio je samo finale serije čija je priča počela nedeljama ranije, razvijajući se kroz pažljivo nizanje „poslednjih puta“, gde je svaki od njih tek jedna epizoda koja vodi ka večeri 27. septembra. Imali smo poslednje govore na odabranim državnim događajima, poslednji odlazak u Ujedinjene nacije kao predsednika, poslednji sastanci sa svetskim zvaničnicima, poslednji dani na Andrićevom vencu. Još 22. avgusta Vučić je svoj predstojeći nastup pred Generalnom skupštinom UN najavio kao „poslednji govor u Ujedinjenim nacijama“, a 15. septembra je na obeležavanju Dana srpskog jedinstva naglasio da se poslednji put na toj ceremoniji obraća kao predsednik Republike.
Tako je jedna formalna politička i institucionalna radnja, predsednik Republike podnosi ostavku, tokom nekoliko nedelja pretvorena u serijal. Podnošenje ostavke razvijeno je u dramsku radnju koju je publika mogla da prati iz dana u dan, i u njoj ne samo protokolarne aktivnosti, već i lične i emocionalne doživljaje glavnog junaka. Dramatizacija ostavke imala je jasnu dinamiku i odbrojavanje – Vučić je 11. septembra izjavio da će ostavku podneti 25. ili 26. septembra, odmah po povratku iz Njujorka. Tri dana kasnije datum je preciziran – 27. septembar. Iz Njujorka, tri dana pre najavljenog datuma, stigao je i termin: oko osam sati uveče. Publika je dobila tačno vreme emitovanja finala serije.
Kalendar „poslednjih puta“
Posebno mesto u dramaturgiji ove serije zauzela je poslednja predsednička poseta Njujorku. Neposredno pred povratak u Beograd i podnošenje ostavke, Vučić je u četvrtak, 24. septembra, na zasedanju Generalne skupštine UN imao niz sastanaka: sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Johanom Vadefulom, ruskim ministrom Sergejem Lavrovom, premijerima Gruzije i Severne Makedonije, generalnim sekretarom UN Antoniom Guterešom, britanskom specijalnom izaslanicom Karen Pirs i kineskim potpredsednikom Han Džengom, uz američke zvaničnike. Sam je istovremeno najavio da će pre kraja mandata razgovarati i sa Vladimirom Putinom. Ako je nešto trebalo da pokaže prirodu njegove spoljne politike u devet godina na čelu države, onda je to bio ovakav spisak imena, koji je istovremeno trebalo da zadovolji i one „prozapadne“ i one naklonjenije Rusiji i Kini.
Ako je nešto trebalo da pokaže prirodu njegove spoljne politike u devet godina na čelu države, onda je to bio ovakav spisak imena, koji je istovremeno trebalo da zadovolji i one „prozapadne“ i one naklonjenije Rusiji i Kini
Tabloidi i televizijski kanali naklonjeni vlasti ekstenzivno su izveštavali o ovim aktivnostima. U klasičnom protokolarnom smislu, ništa od toga nije neobično za predsednika države na Generalnoj skupštini UN. U kontekstu višenedeljnog odbrojavanja do ostavke, slike iz Njujorka, međutim, dobijaju dodatno značenje. One postaju poslednji veliki kadar predsednika-državnika: Vučić još jednom među svetskim liderima, za stolovima na kojima se razgovara o velikim međunarodnim pitanjima, gde se rešavaju aktuelne globalne krize, neposredno pre nego što se vrati kući i napusti funkciju. Tako poslednja slika mandata nije čovek koji prazni kabinet i zatvara vrata Predsedništva, već slika političara koji sa međunarodne scene stiže pravo u sopstveno finale.
Scenografija se brzo promenila. Njujork, Ujedinjene nacije i bilateralni sastanci ostali su iza njega, a oproštaj se preselio kući. Dan ranije priređen je oproštajni koktel za saradnike u Predsedništvu. U nedelju je Vučić najpre gostovao na javnom servisu, a popodne je zvanično potvrđeno da će se u 20 časova obratiti iz zgrade Predsedništva. Portali su otvarali prenose uživo, televizije pripremale specijalne emisije, a ispred objekta su se okupile pristalice, među njima i bajkeri. Vučić im se pre zvaničnog obraćanja kratko obratio u Pionirskom parku, prostoru koji je, prema Insajderu, u poslednje vreme bio gotovo prazan, a punio se pristalicama vlasti u vreme većih protesta.
Osećanja završnice više ne proizvodi samo glavni protagonista, već i njegovo okruženje. Tu su saradnica koja plače, okupljeni građani ispred Predsedništva, oproštajni koktel i ručak sa saradnicima koji „ne mogu da se odvoje od Predsednika“, formulacije o vernom i časnom služenju zemlji, zahvalnost građanima
Oko osam uveče stiglo je poslednje predsedničko obraćanje. Umesto kratkog saopštenja o odlasku, publika je dobila retrospektivu mandata, zahvalnost građanima, procenu sopstvenog političkog učinka, osvrt na događaje prethodnih godina i objašnjenje odluke da u parlamentarnu kampanju uđe bez predsedničke funkcije. Pink je događaj najavio kao „poslednje obraćanje Vučića sa položaja predsednika Srbije“. Sve ono što u televizijskoj seriji pripada završnoj epizodi bilo je tu: rekapitulacija, emocija, poznata scenografija, sporedni likovi, okupljena publika, podsećanje na prethodne sezone i nagoveštaj onoga što sledi. Ono što je nedostajalo je odjavna špica, ali njen izostanak nije slučajan. Ovo je možda kraj jedne sezone, ali se serija o Aleksandru Vučiću nastavlja, dramaturgija nove sezone je već spremna, a prva epizoda je već emitovana – u ponedeljak je obišao sela kod Petrovca na Mlavi. Vučić je pre dve nedelje opisao šta dolazi posle Predsedništva: u kampanju ulazi kao „običan građanin“, sa svojim automobilom, kamiončetom i kamp-kućicom, obilaziće sela i gradove, razgovaraće sa ljudima ispred prodavnica, pa čak i – diskoteka. Zato ova ostavka nije samo politički odlazak sa jedne funkcije, već ima zadatak da stvori prelaz između dva komunikaciona identiteta. U jednom kadru predsednik Republike silazi sa svetske scene i napušta Andrićev venac. Već u sledećem imamo skromnog, običnog kandidata koji kreće na put po Srbiji.
Suze posle odjavne špice
Svako finale serije izaziva povišene emocije, pa ni ovo nije bilo izuzetak. Emocionalni epilog ostavke nastavljen je i nakon Vučićevog obraćanja. U studiju Pinka njegova dugogodišnja savetnica za medije Suzana Vasiljević rasplakala se govoreći o Vučiću, navodeći i da su njemu tokom večeri bile suze u očima. Pink je upravo taj trenutak odmah izdvojio u posebnu vest. Osećanja završnice više ne proizvodi samo glavni protagonista, već i njegovo okruženje. Tu su saradnica koja plače, okupljeni građani ispred Predsedništva, oproštajni koktel i ručak sa saradnicima koji „ne mogu da se odvoje od Predsednika“, formulacije o vernom i časnom služenju zemlji, zahvalnost građanima. Politička procedura prestaje da bude sterilna, zvanična, distancirana i dobija formu ličnog rastanka.
U svemu što je činilo ovaj serijal moglo je da se još jednom vidi koliko je predsednička funkcija, ne samo tokom ovog oproštajnog finala, bila personalizovana. Formalno, događaj je bio „predsednik Republike podneo je ostavku“, ali medijski, priča je ispričana kroz „Aleksandar odlazi“. Njegov poslednji UN. Njegovi poslednji sastanci. Njegov oproštaj sa saradnicima. Njegova primopredaja dužnosti, već sledećeg jutra. Njegova osećanja. Ljudi koji su sa njim radili. Ljudi koji ga čekaju. Njegovo sutra. Što se više približavao kraju predsedničkog mandata, to je sve manje pitanje bilo šta ta promena znači za instituciju predsednika Republike, a sve više šta se događa sa Aleksandrom Vučićem.
Odlazim zato što ja tako biram
Naravno da ovakva dramaturgija, zaplet, likovi i scenografija serije nisu bili slučajni, spontani i organski. U njenoj konstrukciji nalazi se važna politička poruka. Ostavka u politici može da bude znak poraza, prinude, krize ili gubitka podrške. Ovde je dramaturgija postavljena gotovo suprotno: odlazak se predstavlja kao autonomna odluka političara koji sam određuje kada odlazi, zašto odlazi i šta će raditi posle toga. Vučić datum najavljuje unapred. On bira trenutak. On objašnjava odluku. On pravi bilans mandata. On najavljuje svoju sledeću političku ulogu.
Njegov poslednji UN. Njegovi poslednji sastanci. Njegov oproštaj sa saradnicima. Njegova primopredaja dužnosti, već sledećeg jutra. Njegova osećanja. Ljudi koji su sa njim radili. Ljudi koji ga čekaju. Njegovo sutra
Kada je 11. septembra prvi put pomenuo datum, Vučić je insistirao na tome da ga zakon ne obavezuje da podnese ostavku i uđe u kampanju kao običan građanin, već da je to njegova želja: ne želi da vodi kampanju za predsednika Vlade kao predsednik Republike. Kasnije, na pitanje zašto odlazi kada po Ustavu i zakonu može celu kampanju da ostane predsednik, odgovorio je da ne smatra to svrsishodnim i da ne želi bilo kakvu prednost. Poruka koju takav format proizvodi nije „funkciju gubim“, nego „funkciju ja ostavljam“. Komunikaciono, razlika je ogromna. Umesto slike javnog funkcionera kome je politički ciklus završen, dobija se slika političara koji ga sam zatvara da bi otvorio sledeći.
Druga neobičnost ovog događaja jeste što ostavka, umesto smanjivanja Vučićevog medijskog prisustva, proizvodi njegovu novu fazu koja već na samom startu kreira još veću vidljivost. U klasičnom političkom narativu odlazak sa funkcije najčešće znači pomeranje iz centra scene u pozadinu. U ovom slučaju, predsednička funkcija nestaje, ali centralni protagonista ostaje. Čak i kada najavljuje ostavku Vučić detaljno opisuje buduću kampanju. Kamionče i kamp-kućica u njoj nisu samo logistički detalji, već nova scenografija za novu sezonu serije u kojoj glavnu ulogu tumači opet Aleksandar Vučić. U novoj sezoni više nije visoki državnik koji nastupa u Ujedinjenim nacijama, već „običan građanin“. Ovakva transformacija komunikaciono omogućava da se dva naizgled suprotna politička identiteta nadovežu jedan na drugi. Prvo je publika tokom oproštajnog serijala podsećana na državnički status i međunarodnu vidljivost, uvažavanje i reputaciju predsednika. Odmah potom započela je nova priča o neposrednosti i bliskosti. Čovek koji je nekoliko dana ranije sedeo sa svetskim zvaničnicima sada sopstvenim automobilom stiže pred prodavnicu u nekom selu. Promenom funkcije menja se i vrsta slike koja se proizvodi. Predsednik je morao da izgleda predsednički, ali „običan građanin“ u kampanji može da bude mnogo fleksibilniji medijski lik.
Što se više približavao kraju predsedničkog mandata, to je sve manje pitanje bilo šta ta promena znači za instituciju predsednika Republike, a sve više šta se događa sa Aleksandrom Vučićem.
U ovom trenutku, ne može se znati kako će različiti birači novi format prihvatiti. Za pristalice, on može potvrđivati sliku političara koji ostaje uz „narod“ i nakon najviše državne funkcije. Za kritički nastrojenu publiku, isti prizori mogu izgledati kao nastavak izrazite personalizacije politike u kojoj se menjaju funkcije i scenografija, ali ne i čovek oko koga je organizovana sva pažnja. U oba čitanja jedna stvar ostaje ista: Vučić ne izlazi iz kadra.
Ostavka kao početak, a ne kraj
Možda najveći komunikacioni trik čitavog događaja nije u tome kako je Vučić napustio predsedničku funkciju, nego u tome što je čin koji po definiciji označava završetak iskorišćen za proizvodnju novog početka. Nedelje „poslednjih puta“ dale su njegovom odlasku težinu istorijskog završetka. Njujork je obezbedio završnu sliku državnika. Nedelja je ponudila televizijsko finale. Okupljeni građani i emocije saradnika obezbedili su ljudsku dimenziju. Retrospektiva mandata omogućila je da se ponovi politički bilans. A najavljena putujuća kampanja ostavila je otvorena vrata sledećoj epizodi. Zbog toga 27. septembar nije samo kraj jednog predsedničkog mandata, već i lansiranje nove verzije istog političkog lika. Vučić više nije predsednik Republike, ali on ostaje nosilac političke priče koja se građanima nudi pred parlamentarne izbore. Državnička scenografija može da se spakuje, zastave sklone, kabinet je preuzela Ana Brnabić. Ali, najvažniji i Vučićev najomiljeniji rekvizit, kamera, nastavlja da ide za njim. Finale serije o Predsedniku je završeno.
Glavni glumac je promenio ulogu. Od izbora zavisi da li ćemo ga gledati u „nekom novom filmu“.
