Nije precizna kao tačkasti softver, ali Vikipedija tvrdi da je španski maternji jezik 519 miliona ljudi, dok ga dodatnih 117 miliona državljana bivših španskih kolonija i hispanofila govori jer moraju ili žele. S obzirom na tu činjenicu, premijera televizijske ekranizacije romana Kuća duhova čileanske građanke sveta Isabel Aljende (La casa de los espíritus/The House of the Spirits, autorke Fransiska Alegrija i Fernanda Urehola; Amazon Prajm) globalni je kulturološki događaj, a više nego lokalna je i producentsko-umetnička ekipa serije. Među producentima su, uz Aljende, Eva Longorija i Pablo Larain, dok se na spisku glumaca nalaze i Argentinci, Meksikanci, Španci (Maribel Verdu je, na primer, trešnja na šlagu u poslednjoj epizodi, dok Eduard Fernandez, u poslednje vreme najprepoznatljiviji po ulozi sveštenika u 30 srebrnjaka Aleksa de la Iglesije, svojom glumačkom „težinom“ pojačava početak)…
Dve autorke su Čileanke čije različite tačke stilskog porekla određuju estetiku serije. Alegrija je rediteljka čiji do sada jedini film ima nepokolebljivo festivalski karakter (naslov Krava koja je otpevala pesmu u budućnost definitivno nije za multiplekse u tržnim centrima); uz to je, poput Aljende, ljubiteljka magijskog realizma. Urehola je glumica potekla iz univerzuma telenovela, da bi je višedecenijsko strukovno uspinjanje (Narkos: Meksiko, Istvudov Cry Macho…) dovelo do statusa televizijske tvorkinje, i to ne bilo čega. Ipak, devojka može bežati od telenovele, ali telenovela ne izbiva iz devojke, i u slučaju Kuće duhova nije bilo loše što je tako. Na koncu, filmska adaptacija iz 1993. godine je iz pozicije visoke klase dociljala površni, što je najgore, antizabavni „treš“ dok ovogodišnja serija menja smer: naoko deluje kao lagano, razbibrižno štivo da bi težim, nepretencioznim putem dosegla višeslojnost. Istina, u prednosti prilikom prepoznavanja dotičnih slojeva jeste gledalac koji seriju gleda iz vizure pripadnika društva koje ima posla s vlašću kakva bi se lako mogla transformisati u nešto vrlo nalik Pinočeovoj vojnoj hunti. Uz predlog srpskim knjižarima da se late reizdavanja romana sa čijom radnjom se nažalost možemo solidno poistovetiti, recimo prvo ponešto o genezi i rezultatima relativno zaboravljene filmske adaptacije.
Početkom devedesetih u Srbiji, u vreme „nepravednih i ničim izazvanih“ sankcija, dešavalo se da određeni filmovi koji bi ih nekako zaobišli i dospeli do bioskopskih sala dobiju igrom geopolitičkog slučaja nezasluženu ili zasluženu pažnju publike. U prvu grupu je spadala i filmska adaptacija romana Kuća duhova, od strane tadašnjeg srpskog distributera predstavljena kao Kuća čudnih duša. Na svetskom nivou, pak, nemačko-dansko-portugalska koprodukcija je bila kritičarski neuspeh s „pozitivnom nulom“ u finansijskom bilansu, što verovatno nije preterano brinulo inicijatora i većinskog vlasnika projekta, nemačkog producenta Bernda Ajhingera. Naime, radilo se o snalažljivom, razgranatom momku koji je, između ostalog, razvio posebnu sposobnost za pribavljanje prava na ekranizacije.
Primer „modus operandija“: dok su bila u toku snimanja Imena ruže i Beskrajne priče, Ajhinger je 1983. s Marvelom dogovorio kupovinu filmskih prava na strip Fantastična četvorka, pristavši na sigurnosnu opciju da ih gubi ukoliko narečeni film ne bude snimljen u narednih deset godina. Kada se rok bližio, sredinom devedesetih je angažovao Rodžera Kormana da snimi šta god, za što manje novca, uopšte ne nameravajući da svoju Fantastičnu četvorku prikazuje već da mu samo posluži kako bi ostao u posedu izvornog materijala. Predvideo je da bi superherojski filmovi u nekom trenutku u budućnosti mogli postati tražena roba, i da ne bi bilo zgoreg baciti skromnu količinu novca da bi se kada se to desi zaradilo desetostruko više. I, naravno, desilo se. Dok se bavio Fantastičnom četvorkom i Kućom čudnih duša, Ajhinger je proizveo i film Telo kao dokaz kako bi, pre nego što moda prođe, zaradio na novouspostavljenom žanru visokobudžetskog erotskog trilera. Dakle, pastiš Niskih strasti s Madonom, nemački reditelj Uli Edel kao simulakrum Ferhovena, i udri… Kritičari će pakosno piskarati, ali novac će se obrtati.
Što se tiče Kuće duhova, Isabel Aljende je godinama odbijala producente i filmske studije. Ajhinger je bio upoznat s tim da novac za Aljende neće biti dovoljan mamac i poslao joj je „specijalca“, danskog reditelja Bila Augusta koji ju je šarmirao svojim razumevanjem romana. Ipak, kako reči nisu isto što i dela, film je pao kao žrtva svakojakih kompromisa. Za početak, August je, u cilju zaokruživanja priče u okvirima razumne minutaže, obrisao srednju generaciju porodice Del Valje/Trueba, što je za posledicu imalo da je film obuhvatio skraćeni vremenski period, od sredine 20. veka do početka sedamdesetih. Scenaristički zahvat je bio zanatski pismen ali suštinski poguban, budući da je Aljende – ne imenovavši zemlju u kojoj se radnja odvija, iako je čitaocu valjda jasni da se radi o Čileu – pripovedanje započela u osvit 20. veka, što kada se radi o Južnoj Americi znači da se bavila društvom od kasnofeudalnog do socijalističkog uređenja. Filmski kritičari su se i tada, kao što rade i sada kada se od njih traži mišljenje o Kući čudnih duša, fokusirali na potencijalnu reakcionarnost adaptacije, bavivši se pre svega bojom kože glumaca.
Meril Strip, Džeremi Ajrons, Glen Klouz, Vinona Rajder, Vanesa Redgrejv, Armin Miler-Štal (ozbiljna su finansijska sredstva bila usmerena ka privlačenju gledalaca slavnim imenima) jesu odveć beli ljudi – zlosrećnu Lepoticu Rosu je tumačila mlada Teri Polo, najbelja osoba koju možete zamisliti – dok su za likove iz nižih klasa bili određeni Antonio Banderas, Marija Končita Alonso i britanska Bengalka Sarita Čaudri. Sama Aljende je primetila da je odluka na prvi pogled bila začudna, a na drugi praktično i tematski smislena – pripadnici bogate, više klase u Južnoj Americi jesu panično čuvali svoje evropske gene. Izborom glumaca – nastalim, naravno, iz lukrativnih razloga – film je dobio semiotičku prečicu ka razumevanju društvene postavke i sukoba, a osnovna faličnost celine je imala drugi izvor. Aljende je, osim izbegavanja imenovanja zemlje, ispravno odlučila da isti postupak primeni i u pogledu istorijskih ličnosti: Salvador Aljende je prvo kandidat, zatim predsednik, a Pablo Neruda je pesnik. Filmski jezik, međutim, barem kada se radi o komercijalnom, melodramskom proizvodu kakva je bila adaptacija Kuće duhova, traži konkretnost. Bez faktografskog uzemljenja i uz gorepomenuto brisanje srednje generacije koje je dovelo do gubitka epske prirode priče, kada radnja dospe do vojnog puča i brzinskog rađanja zlostavljačkog režima, film stupa na teren lirske eksploatacije. A Bile August nije Takaši Mike, i u njegovim rukama sadizam nije mogao postati relevantna estetika.
Očigledno, autorski tim serije je preuzeo odgovornost za veliki, u prethodnom pokušaju loše izvedeni posao. Evolucija televizije im je išla u prilog: magijsko realistična žanrovska mešavina koja je toliko plašila Ajhingera i Augusta da su je isporučili „na kašičicu“ da izuzimanjem fantastike ne bi razbesneli ljubitelje romana, sada se sme pustiti da slobodno podivlja, organski povezana s vizuelnim stilom serije. Uticaj telenovelske prošlosti jedne od autorki se očituje kroz kičasto bogatstvo scenografije i sunčane kadrove. Prizori su, zapravo, često nadrealni, što ih čini pristupačnim za dramsko prisustvo telekineze ili komunikacije s onostranim. Razmišljalo se dalje i razumelo da predsednički kandidat, ako je toliko važan da njegov izbor izaziva erupciju kompletnog društvenog vulkana, mora imati nekakvo ime, i Salvador Aljende je postao Nikanor Asevedo.
Najvažnije, serija iz romana uspešno prevodi jukstapoziciju zajednice i jedinke. Aljende u svojoj prozi nije bila blagonaklona prema vojničinama, sveštenicima, liberalnim kapitalistima… S druge strane, idealistički sanjari nisu bez zadrške afirmativni junaci, i čini se da je iz svog ličnog iskustva – emigrirala je nakon godinu i po dana preživljavanja vojne hunte – bila kivna na ograničenu sposobnost osoba s kojima je delila poglede na svet. Na koncu, opredeljenost se i u romanu i u seriji javlja kada društvom zagospodare najgori: frustrirani, mentalno poremećeni, osvetnički nastrojeni, oni koji isplivaju na površinu – ili pre, svoj mulj izliju svuda gde mu nije mesto – onda kada svi „izmi“ dožive poraze. Tek tada, previše kasno, neutralni se aktiviraju a idejni protivnici mire. I, da nije ektoplazme, teško da bi bilo šta čestito imalo šansu da nastavi da postoji.
