Nervoza političkog vrha, posebno šefa države, naterala je naprednjake da na temperaturi koja se graniči sa elementarnom nepogodom organizuju svakodnevne vašare širom Srbije, na kojima njihov vođa peva, meša furdu, proba rakiju, obećava puteve…
U političkoj praksi civilizovanog sveta nezabeleženo je da izborna kampanja tutnji u punoj snazi, uz sve državne resurse i kapacitete, a da je datum njihovog raspisivanja politička fatamorgana kojom se mesecima zabavlja javnost i mobiliše podrška aktuelnoj vlasti. I da se, uz to, izglasava poverenje faktički već odlazećoj vladi.
SNS mašinerija ušla je u petnaestu godinu suverenog vladanja sa ambicijom da i dalje radi šta god hoće. Sve što joj je u međuvremenu smetalo, uništila je: institucije, politički život, debatu, protivnike, opoziciju svela na ivicu opstanka… I kad se ponadala političkom brisanom prostoru, studenti su, zajedno sa pobunjenim građanima, izgradili respektabilnog političkog takmaca koji će na narednim izborima sa naprednjacima da odmeri snagu.
Folklorni kič, ambijent narodnih posela, muzika, alkohol i nešto na ražnju, samo su scenografija za političku poruku da bez Vučića nema Srbije. Ipak, ne zna se od čega više strahuje, od izbora ili od postizborne krize
Strah od još neobjavljene studentske liste naterao je vlast na ranu, preventivnu kompromitacija mogućih kandidata. A nervoza političkog vrha, posebno šefa države, naterala je naprednjake da na temperaturi koja se graniči sa elementarnom nepogodom organizuju svakodnevne vašare širom Srbije, na kojima njihov vođa peva, meša furdu, proba rakiju, kupuje suvenire narodne radinosti i obećava puteve…
Galantno se razbacuje našim parama i rešava probleme građana koje je svojom koruptivnom politikom doveo u stanje socijalne agonije. Paradoks je da je Vučić svojevremeno, spremajući se za veliki pohod porobljavanja Srbije, bio fasciniran Veberovom protestantskom etikom odgovornosti, a upravo je njegova vlast ogrezla u kriminal, korupciju i neodgovornost. I zato sad ima ozbiljno težak zadatak da sve to sakrije demagoškom kampanjom, kojom će još jednom stvarnost zameniti virtuelnom slikom o njoj. Jer naredni izbori će zaista biti „odlučujući za budućnost Srbije“, kako je to rekao šef države, „čovek iz naroda“, koji radi dan i noć „dok elita letuje“.
Zato je njegova pretkampanja narodnjačka i folklorna, povratak u bazu, sa izoštrenim crno-belim porukama koje ne ostavljaju dilemu i traže maksimalnu mobilizaciju „jake i ujedinjene Srbije“. On „brine“ o poljoprivrednicima i seoskim gazdinstvima, lokalne probleme rešava pred kamerama, dok se kandidati sa studentske liste predstavljaju kao apsolutno nekompetentni „paraziti na državnim jaslama“. On donosi kontinuitet i stabilnost, oni su „povratak u nestabilnost“.
Javni medijski prostor je preplavljen političkim prividima, iluzijama i obećanjima koja bi trebalo sasvim da zarobe nade građana, pre nego što kucne taj obećani čas izbora. Scenario teatralizacije Vučićevih susreta s narodom upotpunjen je obaveznim političko-navijačkim skandiranjem „Aco, Srbine“, čime se simulira rastuća podrška, ali se i podstiče i zagreva masa i poentiraju delovi njegovog govora.
Finansirana, organizovana i režirana narodna posela prenose mediji pod kontrolom vlasti u realnom vremenu. A funkcioneri na terenu hvale i veličaju predsednika države, centralnu figuru oko koje se vrti cela pretkampanja. Folklorni kič, ambijent narodnih posela, muzika, alkohol i nešto na ražnju, samo su scenografija za političku poruku da bez Vučića nema Srbije.
Vlast je ušla u rizičnu petnaestu godinu vlasti. Slobodan Milošević je, na primer, nije politički preživeo. Otuda i oklevanje da se raspišu izbori. Ali, izgleda da još veće nespokojstvo stvara strah od postizborne krize. Zato Vučić tako uporno izaziva studente da se obavežu da će čestitati pobedniku ako izgube.
