Razgovarali: Dragan Jovićević i Nikola Marković
Više od sedamdeset dela umetnika iz Srbije, regiona i međunarodne savremene umetničke scene predstavljeno je na izložbi Lične priče / Političke realnosti u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, realizovanoj u saradnji s Muzejem savremene umetnosti u Lionu. Izložba istražuje složen odnos između ličnog iskustva i političkih realnosti koje oblikuju individualne i kolektivne živote. Umesto hronološkog ili stilskog pregleda, koncipirana je tematski, naglašavajući načine na koje umetnici kroz sećanja, biografije, identitete i svakodnevna iskustva promišljaju šire društvene, istorijske i političke procese.
Jedan od umetnika čiji je rad izložen tom prilikom jeste i Mihael Milunović, s delom Padači 3, deo istoimenog ciklusa. Kao neko ko pripada i francuskoj i ovdašnjoj umetničkoj sceni, Milunović se pokazuje kao posebno interesantan u sagledavanju upravo onoga što i čini temu ove postavke – odnosa ličnog i političkog.
Šta vam je bila motivacija za ciklus Padači?
Uvek sam intrigiran suživotom i ljudskom korelacijom s arhitekturama iz kojih je sadržaj iščezao, a koje su nastale kao rezultat ideološkog imprinta. Upravo je ambijent u kojem sam odrastao – Novi Beograd sa svojim blokovima, odličan primer tog fenomena. Smatram da se u „nasleđivanju“ tih ideoloških „ljuštura“ kreiraju potpuno novi odnosi i ustrojstva i onda, kada koristim tu vrstu referencijacije, uvek sam upitan nad prirodom tih novih sadržaja koji iznova ispunjavaju odsustvo tela doktrine. Nakon toga, volim kontraste i sučeljavanja: telo koje lebdi ispred jednog ideološki organizovanog urbisa vapi da se identifikuje, da se uspostavi kao individua, kao svesni entitet… Na određen način, kada sam zamislio tu scenu, i nisam mogao drugačije da je predstavim…
Šta vam je bilo važno da istaknete kroz lokalnu referencu Novog Beograda? Šta je to univerzalno što će gledalac iz bilo kog dela sveta razumeti, kroz svojevrsni „osećaj nelagode“ koji kreira padajuće telo?
Koristim univerzalni vizuelni jezik. Simboličko polje je svakako razumljivo bez obzira na određene kulturološke ili istorijske razlike. Svako će identifikovati segmente u pozadini makar kao brutalističku arhitekturu ili socijalističku arhitekturu i potom asimilirati kontekst u kojem se cela scena nalazi. Dalje, prikaz tog nama prepoznatljivog urbanog ambijenta nije detaljan niti fotografski precizan. Neko će primetiti i po vozilima koja se nalaze u nekima od njih da on pripada nekoj drugoj epohi, možda čak i nultim godinama Novog Beograda, dakle onom idealnom stanju društvene utopije u kojem je napredak bio opipljiv. Telo koje levitira ili pada nije zapravo definisano kao jedna od dve striktne opcije. Telo može da bude telo padača ili telo u lebdenju, ali ono što slika sama, čak i svojom prirodom sugeriše, ne zaustavlja se tu: arhitektura u pozadini može biti samo fotografski pano ili slika s nekog ekrana, a figura stejdžovana u studiju, okačena na sajle ili ubačena u kadar foto-manipulacijom. Slika operiše u polju percepcije i varijacije su mnogobrojne. Ono što mi mislimo da vidimo ne mora da znači da stvarno i jeste. Slika je samo predlog.
Održavanje moći kroz strategije, institucionalnu kontrolu i druge političke alatke je za mene vrlo inspirativno na više nivoa
Sama izložba u središte stavlja odnos ličnog i političkog. Kako vi lično gledate na političko u vašem radu?
Moj rad je generalno usmeren pre svega na individuu, na ljudsko biće, i odnose koje ona uspostavlja sa socijalnim grupama, ustrojstvima, sistemima, simbolima… Kad se koristi taj pridev, po prirodi stvari je usmeren na spregu s državnim, upravljačkim aparatom. Kroz svoj umetnički opus vrlo često sam se bavio odnosima moći unutar sistema ili koristio simboličke nosioce, zastave, grbove i slično, rituale i procesije, kao i mimetiku unutar društvenih grupa. Uvek sam koristio vektore koji su prenosili socio-politički sadržaj da bih umetnuo nešto subverzivno ili čak konfuzno, te je moja kritika pre svega usmerena na kondicionalizovanje jedinke unutar datog sistema, kroz obrazovanje i učenje kodova, a ne toliko na konkretan sistem. Održavanje moći kroz strategije, institucionalnu kontrolu i druge političke alatke je za mene vrlo inspirativno na više nivoa. Parafrazirao bih ovde dr Juliju Tatjanu Bejli: „…ti radovi otkrivaju umetnikovu sposobnost da nam otvori oči prema našim realnostima“, što će postati i glavni motiv njegovih radova u kojima će, poigravajući se simbolima, arhetipskim predstavama, vizuelnim znakovima, provocirati našu spoznaju podsećajući nas „…da je ‘stvarno’ iskustvo stvari ili događaja, posebno iz prošlosti, uvek van našeg domašaja“.
Kako ste doživeli izložbu? Šta je to što vas je privuklo, bilo da se radi o ukupnom konceptu ili možda o nekom njenom segmentu ili konkretnom delu, a naročito imajući u vidu vaše poznavanje i prisutnost u okvirima francuske umetničke scene?
Smatram da su obe izložbe Lične priče / Političke realnosti, izuzetno značajne i da su usledile pre svega kao plod institucionalnog povezivanja između MSUB i MAC Lyon, i nakon zajedničkog kustoskog projekta Matjua Lelijevra i Maje Kolarić na 60. Oktobarskom salonu u Beogradu. Pre svega jer daju jedan svež i dekompleksiran pogled kako na savremenu umetničku scenu u Srbiji tako i na zaista impresivni kvalitet i brojnost dela koja se nalaze u kolekcijama oba muzeja – ostvarujući tako novi dijalog kao novu kategoriju. Mislim da je možda najvažnije to što publika u Srbiji ima priliku da vidi dela francuskih i internacionalnih umetnika iz zbirke macLYON verovatno prvi put, kao što je na isti način francuska publika otkrila i upoznala bolje našu umetničku scenu. Izložba u Lionu je bila vrhunski medijski pokrivena i produkcijski besprekorna. Vrlo sam zadovoljan i srećan što sam učestvovao u oba izložbena projekta.
