U pitanju iz naslova, zapravo, trebala bi stajati množina. Jer, da, reč je o dva memoranduma – kome treba može tu staviti i veliko, mitsko veliko slovo. Ali, kako nisam sklon političkim mitovima – ako, uopšte, ima nekih mitova koji nisu i politički? – neću mali prst leve ruke pomerati još ulevo na tastaturi. I, oh, da odmah bude jasno: ne stoga što mislim da onaj prvi tekst pod tim naslovom (uostalom, kolokvijalno skraćenim, pa još počašćenim tim mitskim verzalom početnog slova) ne treba udostojiti viškom pažnje – niti, pak, obrnuto, nego naprosto sa razloga njegove suštinske beznačajnosti.
Kako sad to, graknuće obe čaršije, i nacoška, i demokratska? Hoću li reći da ono što tamo piše nije tačno? I nije li se zbog toga ratovalo, ginulo, palilo, rušilo?
Hoću. Reći ću.
Manjak demokratije i višak srpstva
Taj je prvi tekst posve beznačajan, i samo u svojih prvih desetak šlajfni, u onom delu u kojem se dijagnostifikuje patologija ondašnjeg jugoslovenskog, šestorepubličkog i dvopokrajinskog društva, poglavito u ekonomskoj analizi – treba li reći: sprovedenoj sa stanovišta marksistoidne političke ekonomije, što nije po sebi rđavo, ali je u tom tekstu tome tako – tek, dakle, u toj uslovno rečeno preambuli, ima izvesnog smisla. Sve posle toga je netačno. Objektivni manjak demokratije nije stvar nipodaštavanja srpstva, SrBstva i srboljublja. Naprotiv: objektivni manjak demokratije proizveo je višak navedenog. Ali, taj višak nije uzrok klanja. Poklali bi se nacoši svakako. I opet zbog manjka. Manjka svesti? Jok, opet zbog manjka demokratije.Vrzino kolo. Uroboros. Mebijusova traka. Ešerov valjak.
Drugi memorandum, ovaj, kao, studentski, još je beznačajniji i, već svojom kratkoćom, kao i trenutkom pojave, posve neznatno štivo. U brzini informacijske bujice već zaboravljeno.
Pa što onda, kog vraga, drndam ovu vunu, pitaće, s pravom, čitalac, ako je neki još ostao?
Prvi memorandum posve je beznačajan. Objektivni manjak demokratije nije stvar nipodaštavanja srpstva, SrBstva i srboljublja. Naprotiv: objektivni manjak demokratije proizveo je višak navedenog. Ali, taj višak nije uzrok klanja. Poklali bi se nacoši svakako
Pa, nažalost, zato što nas se te dve beznačajnosti – kao i neke mnogo pogibeljnije, uostalom – i te kako tiču. One, u vidu ta dva nemušta teksta, predstavljaju kontinuitet jedne misli, jednog (sic!) mita, jedne mogućnosti srpskog i srbijanskog društva (jer, na nacošku žalost, to nije isto). Jeste, reč je o remitologizaciji jednog potrošenog mita koji je, kao svaki potrošeni mit, iznova postao ritualom. (Potonja misao je, dakako, iz Miodraga Mije Pavlovića, iz njegova ključnog štiva, najvažnijeg, ako zanemarimo prekretničku poeziju, „Poetika žrtvenog obreda“.) Manimo se, na čas, onog prvog teksta. Ovaj drugi, bio shvaćen kao taktički manevar pred veliki skup na Slaviji ili kao konačni dokaz o nemogućnosti prevazilaženja rđavog nasleđa, ili kako god, uistinu jeste nekakav nastavak izvesnog misaonog modela. Ili je, možda, ne odveć sposobna udbaška akciona mašta (vidi pod: izlet u Tivat), sklona stalnim debaklima, konačno uspela instalirati nekoga u spisateljsku sekciju studentskog pokreta, pa je, u cilju neutralizacije građanskog dela nezadovoljnih aktuelnom upravom a sa idejom proizvodnje novih belolistićarskih besmislica, uticala na naslov-crvenu krpu tog, reći ću opet – slabaškog teksta.
Kretanje studentskog pokreta
U suštini, to je manje važno. Kontinuitet nacionalističkog diskursa jest postojano prisutan. Od Lekine sa’rane, na primer. A onaj rečeni manjak demokratije učinio je svoje. Između ostalog i to da je, eto, kao, nacionalizam dobar, a šovinizam – ne valja. U moru misaonih falsifikata je i to zaboravljanje da nacionalizam devetnaestog veka, dobar za rušenje carstava, nije isto što i nacionalizam dvadesetog – dobar za proizvodnju logora. Kao što je to i svaki fundamentalizam – komunistički, recimo. (Uzgred, čujem da je najbolji muzej u kojem sam ikad bio, onaj moskovski Muzej GULAG-a, prestao da postoji u svom izvornom obliku. I da će, sledstveno opšteepohalnom predanom radu na relativizaciji svega postojećeg, biti preobražen u muzej vaskolikih žrtava. Jer, to je ta pozicija koja svima odgovara: pozicija žrtve. Sa latentnim pravom na osvetu, dakako.)
Na ovom mestu, ima tome godina i kusur, bilo je reči i o tome – šta je Kosovo nacionalistima. (Nije im ništa, samo im je potrebno. Lažu da je srce Srbije. Srce Srbije je Beograd. Na vodi. I okolo. Što bi rekao Aca Popović u Mrešćenju šarana – u komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu. Ili, revidirano, a unosnije – u Beogradu ćemo posedovati nekretninu. A živećemo od Surdulice do Menhetna. Praktičnije je.) Tako da nećemo više o tome. Jer, literarna sekcija studentskog pokreta, tela, bića, kako god to zvali, nastavila ja sa svojim dopisima u vezi sa stvarima duhovnim. Mislim, dakako, na onu invektivicu u vezi sa navodnim blaćenjem onih tisuća koje se tiskaju da celivaju neku relikviju. Da li je to baš presudna stvar, nešto nisam video nama uobičajene dramatične scene kod Narodne biblioteke, a da bi se ideološka komisija centralnog studentskog komiteta sastajala i proizvodila tekst, prethodno, nadam se, u skladu sa sopstvenim pravilima, precizno usaglašen na svim studentskim zborovima. Ili nije bilo vremena, junski je rok blizu? Možda je gore, a, opet, indikativno, ono crtanje kukastih krstova i petokraka na bisti Svetozara Markovića ispred Univerzitetske biblioteke, zbog čega je neko vreme Svetozar proveo u improvizovanom hidžabu, da se tužni rad ne vidi? Nekako mi to više pripada potrebi za reakcijom. A možda grešim. Možda samo ne razumem kretanje studentskog pokreta. Ili poretka.
A možda razumem vrlo dobro nešto drugo, nešto što je fundamentalni preokret u srpskom društvu i okolini. Studenti, ma šta taj sad već posve kolokvijalni pojam značio, uistinu jesu –društvo. Slabost aktuelne uprave na skoro svim nivoima, njeno uporno i postojano neznalačko ponavljanje, nespretno unapređivanje, groteskno povećavanje grešaka svojih prethodnika (sukladno agresivnoj negativnoj selekciji i opštoj mediokritetizaciji tzv. upravljačkih struktura u povratnoj sprezi neznanja i besramnosti), baš kao i nedospelost i duhovna lenjost oponenata-pretendenata, kako onih koji jednom vršaše upravu, tako i onih koji to još nisu probali – sve to, taj zamućeni pejsaž srpske politike, postalo je platformom za nastanak paralelnog društva. Prostije rečeno: studenti su sada srpsko društvo. Mi smo – prisutni svedoci. Eventualno: svedoci-saradnici. Ni više, ni manje od toga.
Klero-nacoško laprdanje
Pa kad je tako – ako je tako! – onda je prirodno da se sve protivrečnosti jednog odavno nesolidnog društva nahode u tom erzacu, toj zameni – ili toj jedinoj objektivnoj činjenici: u takozvanom studentskom pokretu. Tamo su svi: i anarhisti, i bogomoljci, i neo-četnici, i old-school partizani, i tiha većina, i gromka manjina, i ljubitelji turbo-folka, i obožavaoci novog vala, i mediokriteti, i briljantni umovi, i daroviti, i zlobni, i nervozni, i sedirani, i oni što misle da trenerka može uveče i oni koji smatraju da je to nedopustivo. Otud i sve kontradikcije, otud greške, otud izvrsni prodori pameti i humora.
Studentski memorandum, bio shvaćen kao taktički manevar pred veliki skup na Slaviji ili kao konačni dokaz o nemogućnosti prevazilaženja rđavog nasleđa, uistinu jeste nekakav nastavak izvesnog misaonog modela. Ili je, možda, ne odveć sposobna udbaška akciona mašta, sklona stalnim debaklima, konačno uspela instalirati nekoga u spisateljsku sekciju studentskog pokreta
Znači li ovo potpisnikovo odustajanje od nečega? Ama, jok. Potpisnik je već preteranom upotrebom izanđao metaforu o veličini stopala: moj broj cipela je 47,5. Ja nemam ukus. Samo broj. To znači da nosim najmanje ružnu obuću. Manje zlo.
Ali, neka mi je dopušten jedan mali, patetični ulomak. Pre neki dan, umrla je Marjane Satrapi. Marđan ili Merđan Satrapi, autorka je dva remek-dela, grafičke novele „Persepolis“ i istoimenog filma. „Persepolis“ je briljantno nacrtana i ispisana priča o devojčici-pankerki iz Teherana, iz građanske porodice nesrećne zbog života pod šahom Rezom Pahlavijem, američko-britanskom re-instalacijom iz pedesetih, kojom je prilikom uništena Mosadehova Republika. Tragika njene porodice i celokupnog građanskog sveta iz kojeg potiče, kako nam pripoveda Merđan, počiva u onim časovima kad građanska emancipacijska pobuna s kraja sedamdesetih biva ukradena homeinijevskom akcijom. Zvuči poznato? Nažalost da: klero-nacoško laprdanje (lomprdanje) živahno je, nametljivo do agresivnosti. Teheranska pankerka gleda kako sliku šaha iznad školske table zamenjuju slikom ajatolaha. Zvuči poznato? Rastko umesto Josipa? Tako nekako.
(To je pouka Merđan Satrapi i njenog „Persepolisa“.)
Šta je, dakle, nama memorandum? Šta to biramo?
Pobeđuju studenti?
Ili popovi?
