Sa ročišta na intervju. Tako je predsednik SSP i bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas došao na razgovor za Radar. S jedne strane su članica SSP-a Maja Dražić i on, a s druge optužena potpredsednica Vlade AP Vojvodina Sandra Božić, koja je na društvenim mrežama pre 15 meseci podelila snimak gde Đilas navodno kritikuje saradnicu zbog loše organizacije protesta, te govori o plaćanju demonstranata, kupovini stanova… I netrenirano uho bi prepoznalo šarm veštačke inteligencije, ali od (polu)informacija preumorno oko bi svakako videlo sugestivni naslov i, poverovalo u njega ili ne, makar ga zapamtilo. Đilas kaže da će zanimljiviji biti naredni ponedeljak, kada ga očekuje susret s optuženim Vojislavom Šešeljem, liderom SRS i političkim ocem predsednika Srbije. Osim knjige, glavni radikal mu je zbog tužbe posvetio i dosta pažnje u zatrovanom javnom prostoru. Do sada je, kaže predsednik SSP, više od dvesta presuda po sličnim osnovama doneto u njegovu korist. Ali igra je kompleksnija i zlokobnija.
„S jedne strane, kada mi, oklevetani, tužimo vinovnike, prorežimski mediji pokrenu još grđu kampanju blaćenja, iako bi postojeće presude trebalo da ih osujete. Za takve laži i uvrede kazne treba da budu veće. S druge strane, režim podnosi tužbe i napada profesionalne medije kako bi na njih izvršio pritisak. Zloupotrebljava situaciju i pravi veštačku vezu. Vučić je razvio sistem u kojem optužuje protivnike za ono što rade njegovi saradnici i on. Setite se, kad su 2019. mislili da će opozicija stupiti u štrajk glađu, Vulin, Vesić i Martinović su navodno započeli štrajk glađu – ali protiv opozicije! Prirodna posledica te logike je Ćacilend kao stalni skup koji je odgovor na spontane skupove nezadovoljnih građana. Milion takvih stvari i dobar deo ljudi u njihove laži zaista i poveruje“, kaže Đilas za Radar.
Čini se, ipak, da režim ulazi u novu fazu taktičkih, ako ne i strateških grešaka?
Protesti su ga iznenadili. Na njih nije umeo da reaguje. Na šesnaestominutne komemorativne tišine, koje je isprva pokrenula novosadska opozicija, slao je batinaše. Podsetiću da je potpredsednica SSP-a Marinika Tepić krajem novembra 2024. objavila snimak na kom potpredsednik Skupštine AP Vojvodina Damir Zobenica daje instrukcije svojim aktivistima da izazivaju incidente i napadaju građane. Za razliku od prethodnog, taj snimak nije napravila veštačka inteligencija. I jeste to Zobeničin glas, ali je ideja bila Vučićeva. Kao što je njegova bila i odluka da Vučević podnese ostavku na mesto premijera i državu ostavi bez Vlade. Naš tadašnji predlog o formiranju prelazne Vlade, uz izbore za devet meseci, nažalost nije prihvaćen. Režim pod pritiscima pravi greške, ali u poslednje vreme se pojedini potezi vlasti mogu objasniti samo svojevrsnim ludilom. Recimo, da čarter-letom u Tivat pošalju skoro devedeset ljudi koji očigledno nisu diplomatska misija. Dan kasnije, u zemlju u kojoj je 2016. jedan zatvorenik u krugu zatvora ubijen snajperom sa brda, dolaze Merc, Makron, Sančes – trenutno neki od najmoćnijih ljudi u EU, sa svojim bezbednosnim protokolima i saradnicima – a Vučić šalje tetovirane ljude obuhvaćene krivičnim istragama.
SSP je potvrdio raniji stav da na parlamentarnim izborima učestvuje na listi sa proevropski opredeljenim strankama. Koji su argumenti doveli do te odluke, a ne do podrške studentskoj listi, za šta su se odlučili ZLF, Kreni-promeni i DS?
Dve stvari za nas nisu bile sporne – na sledećim izborima se učestvuje, i to u formatu koji može da najlakše dovede do zbira od pedeset odsto podrške. Lično sam se zalagao za objedinjenu listu opozicije i studenata, ali, da bi je svi prihvatili, trebalo je za nju voditi kampanju sve vreme. Pošto to nije urađeno, danas jedna lista nije opcija, ali ne vidim to kao problem. Oni koji ne žele da podrže takozvanu studentsku listu, jer se, recimo, ne zna njen sastav, nisu se izjasnili da su za članstvo Srbije u EU, nisu izneli stav po određenim pitanjima, moći će da glasaju za opoziciju. Oni koji veruju u takvu listu i nemaju poverenja u opoziciju, glasaće za studentsku listu. Jedino što je važno da zbir antirežimskih lista bude 50 odsto.
Vlast se nije konsolidovala, jer ne može da se konsoliduje nešto što se raspalo i nastavlja da se raspada. Protestnu energiju bilo je nemoguće držati na onoliko visokom nivou unedogled, ali želja za promenama nije oslabila
Bilo je logično da partije koje veruju da je Srbiji mesto u EU objedine svoje delovanje. Naša saradnja traje od sastavljanja teksta o prelaznoj Vladi, obuhvatila je zajedničko nastupanje pred Evropskim parlamentom, doček evroposlanika, a kulminirala je formalnim okupljanjem pod pokroviteljstvom Evropskog pokreta u Srbiji. Na poslednjem sastanku opozicije, svi prisutni su rekli da su za Srbiju u Evropskoj uniji, s tim što je za jedne to bila više, a za druge manje važna tema. Ako pitate građane, malo ko će reći da je to najvažnija tema, ali će kao svoje želje navesti borbu protiv korupcije, vladavinu prava, viši životni standard, poboljšanje zdravstvenog i obrazovnog sistema, zemlju u kojoj vlada red. Sve to su karakteristike zemalja članica EU.
S jedne strane se govori o padu protestne energije, s druge o konsolidaciji vlasti. Zar ne bi u tom slučaju izbori do sada bili na vidiku?
Ne može da se konsoliduje nešto što se raspalo i nastavlja da se raspada. Tragična posledica haosa i raspada sistema je nažalost i šesnaestoro poginulih u Novom Sadu. Ali pogledajte šta se sve od tada desilo, pogledajte poslednjih mesec dana i ubistvo u koje je na određen način umešan i načelnik beogradske policije, da bi sutradan u istom objektu ručali Macut i Vučević, pa onda farsa u Tivtu…
Što se protestne energija tiče, ona ne može da se održava unedogled, naročito ne na onoliko visokom nivou. Ali to ne znači da je opala želja za promenama. Oni koji su do novembra 2024. bili protiv vlasti, sada su još odlučniji. Mnogi od onih koji su do tada bili apstinenti sada su rešili da će glasati. Dve su stvari tome doprinele – studenti i dubina krize kojoj se pod ovom vlašću kraj ne nazire. Na predsedničke izbore 2004. je izašlo 4,5 miliona ljudi iz straha od radikala. Tada je Tadić pobedio Nikolića. Demokratama se zameralo da preuveličavaju opasnost od toga šta bi se desilo ako bi se radikali vratili na vlast. Mnogi su govorili da preterujemo. Danas vidimo da je mnogo gore nego što smo govorili da će biti.
Kolika ja odgovornost DS za dolazak SNS-a na vlast, koji su, mnogi tvrde, dosta gradili i izgradili?
Bilo je dosta grešaka, nedovoljnog rada na izgradnji institucija i problematičnih kadrovskih rešenja. Pogledajte samo koliko je ljudi iz DS-a prešlo u SNS. Zbog takvih je DS u Beogradu na parlamentarnim izborima dobio 24 odsto istog dana kada je gradska lista koju sam ja predvodio dobila skoro 36 odsto. Građani su time rekli da jasno vide ko je radio dobro, a ko ne. S druge strane, ogromna je odgovornost „belih listića“ koji su smanjili izlaznost i omogućili presvučenim radikalima da dođu na vlast. Razumem nezadovoljstvo ljudi, ali moram da kažem da se brzo zaboravilo da je Đinđić preuzeo vlast u državi koja samo što se nije raspala i da su njegova i sve kasnije evropske vlade od Srbije za 12 godina napravile pristojnu zemlju koja je stigla na korak do EU. Uz sve probleme koje su prodemokratske vlade imale, nadovezala se i ekonomska kriza koja je 2008. pogodila čitav svet.
Koliko su te propuštene prilike otvorile vrata ka radikalskom tumačenju poslednjih tridesetak godina?
Pogađa me kada se o Petom oktobru – na kojem sam učestvovao kao građanin, ne kao političar, jer sam se u DS učlanio 2004. godine – sada priča kao o puču. Ili kada vidim da neki mladi ljudi izjednačavaju Miloševića, Vučića i Đinđića. Miting Petog oktobra bio je odbrana izborne volje građana iskazane na izborima u septembru. Pobeda je ostvarena na biračkim mestima, a branjena na ulici. Razumem da mladi ljudi, od kojih mnogi tada nisu bili ni rođeni, ne znaju sve pojedinosti, ali ne razumem da stariji toliko lako prihvataju naprednjačko tumačenje istorije. Pa šta su zatekle nove vlasti? Plate od sto maraka, to jest pedeset evra, penzije koje su kasnile mesecima, a dečji dodaci dve godine. U vreme kada je vlast u Beogradu preuzeo moj prijatelj Nenad Bogdanović, prestonica je imala svega dvesta autobusa na raspolaganju. Zimi nije bilo grejanja, a leti vode u višim zgradama. Ljudi su se, naročito u prvim godinama posle pada Miloševića, krvavo borili. I mislim da je nepošteno poistovetiti današnji period s onim do 2012. godine. Da li su Saša Janković i Zoran Pašalić ista vrsta ombudsmana? Očigledno nisu. Da li je nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić posao obavljao isto kao ovaj sadašnji? Nije. Razlika je očigledna. Policija i BIA su tada hapsile Jocu Amsterdama i Šarićevu ekipu, rešavajući u isto vreme i saradnju s Hagom, a danas sa zločincima i kriminalcima policija sarađuje. Inače, SSP zagovara da se BIA rasformira i napravi nova agencija, jer reforma postojeće nije moguća. Da se razumemo, vlast će se promeniti, ali je strašno važno da oni koji na vlast dođu znaju šta će da rade. Verujem da se svi slažemo da korupcija mora da se iskoreni. Ali treba da znamo kako ćemo to uraditi. U policiju ćemo dovesti profesionalce? U redu. Ko će da ih bira? Šta ćemo s pravosuđem? Opet, SSP ima predlog – usvajanje zakona o specijalnom tužiocu s tužilačkom policijom, odvojenom od uticaja bilo koje vlasti, pa i one u kojoj bismo eventualno učestvovali. Zagovaramo osnivanje fonda za povraćaj opljačkanog novca pomoću koga će se transparentno pratiti vraćanje pokradenih para. Dizanje plata prosvetnim i zdravstvenim radnicima je prioritet. Lekar mora da ima 400.000 dinara, a nastavnik mora da prima 250.000 dinara i ne sme ni da strahuje da će mu na otvorena vrata doći roditelj s advokatom, što se dešava. Ovaj režim nas je iskvario. Ako hoćemo stvarnu promenu, moramo da se menjamo, svaki dan. Promena režima je samo preduslov. U suprotnom ćemo na vlasti imati Vučićeve simpatizere čija je jedina zamerka što Vučić nije uspeo da šešeljevske ideje sprovede do kraja.
Bilo je dosta grešaka u vladavini DS-a, nedovoljnog rada na izgradnji institucija i problematičnih kadrovskih rešenja. Pogledajte samo koliko je ljudi iz njega prešlo u SNS. Zbog takvih je DS u Beogradu na parlamentarnim izborima dobio 24 odsto istog dana kada je gradska lista koju sam ja predvodio dobila skoro 36 odsto
Srbija će za godinu dana imati novog predsednika, možda i premijera, ministre i skupštinsku većinu. Hoće li postojati dobra volja protivrežimskog bloka za saradnju ako dođe do smene vlasti?
Opozicija je još 19. marta 2025. tražila prelaznu vladu i parlamentarne izbore za devet meseci. U maju su sa zahtevom za izbore izašli i studenti. Vučić od tada pušta probne balone i zamajava javnost. Kada je više puta spomenuo julske izbore, rekao sam da je šansa za izbore pedeset odsto, ali da ih sto odsto neće biti. E sad, stvari treba sagledati realno. Srbija je podeljena, i, kao što za Vučića nije dobro da se busa nikada većom podrškom, tako ni za nas nije dobro da izbore čekamo kao svršenu stvar. Istina je da su SNS, SPS, SRS i Zavetnici prošli put osvojili 2,1 milion glasova, a da oni koji su za njih glasali iz uverenja i dalje konzumiraju iste medije i veruju u iste stvari. Deo osvojenih glasova posledica je pritisaka i ucena, ali toga je bilo i biće. Na to se mora računati. Sigurne glasove oni naveliko traže i u privatnom sektoru. S druge strane, deo Srbije koji želi promene je veći, ali izbori nisu uvek verni odraz raspoloženja u društvu. Važno je da znamo gde smo. Razgovori su jednostavno neophodni.
Glavni razlog zašto parlamentarni izbori i dalje nisu na vidiku je to što Vučić zna da stoji lošije nego ranije i da bi sigurno izgubio u svim velikim gradovima. Prema istraživanjima javnog mnjenja, sigurnost glasanja za SNS je pre dve godine bila 95 odsto, a sada je manja od osamdeset odsto. Brojni njihovi glasači se lome. Neke će uceniti, neke kupiti, ali takvih će biti manje no ranije. S druge strane, ti birači sigurno neće glasati za opoziciju. Možda će neki postotak glasati za studentsku listu, ali većina još ne zna.
Postoji li saradnja sa studentskim pokretom oko čuvanja izborne volje građana?
Nažalost ne, ali se nadam da će nakon formiranja studentske liste do razgovora ipak doći. Niko nema obavezu da sastav liste saopšti pre izbora, pa ni studenti, ali o predlozima mera i budućih koraka bi nešto moralo da se zna. SSP je svoj program za Srbiju 2030. podelio u šest oblasti koje smo identifikovali kao najvažnije. Na listi bi bili ljudi koji su sada u parlamentu, kao i mnogi članovi stranke koji se u Srbiji bore svakodnevno. Što se tiče kontrole izbora, za početak, svaka stranka ima svog člana u RIK-u. Stranka Srce i SSP su predložile Tanasija Marinkovića i Sofiju Mandić, čime smo pokazali da ne robujemo stranačkim interesima. U svakom izbornoj komisiji, na svim nivoima, opozicija ima svoje predstavnike. Liste koje budu predate će dobiti po jednog, i veoma je važno tu uspostaviti saradnju. Uostalom, kada izborimo promenu režima, moraćemo da razgovaramo i o formiranju vlasti, crvenim linijama učesnika i slično. Što pre to uradimo, to bolje za sve.
Ovaj režim nas je iskvario. Ako hoćemo stvarnu promenu, moramo da se menjamo, svaki dan. Promena režima je samo preduslov. U suprotnom ćemo na vlasti imati Vučićeve simpatizere čija je jedina zamerka što Vučić nije uspeo da šešeljevske ideje sprovede do kraja
Mnogi ubistvo na Senjaku i reakcije VJT vide kao pokušaj guranja još jedne afere pod metaforični tepih, a drugi kao razbijanje krčaga koji su nosili SNS, funkcioneri MUP-a i organizovani kriminal. Koji je od ta dva scenarija verovatniji?
Nama se letvica nenormalnosti poslednjih trideset godina malo-pomalo podiže, kao temperatura vode žabi u loncu, pa nam je normalno da direktor i ministar policije nakon takvog skandala ne podnesu ostavke, a da načelnik UKP-a učestvuje u prebijanju svedoka, o čemu ste pisali. Mi danas samo znamo da je čovek ubijen. Ako Milić nije bio tu prilikom izvršenja dela, zašto su uopšte privedena trojica policajaca iz njegove pratnje? Ako je Nešović zabetoniran u buretu, što je 400 kila težine, koji ga je to viljuškar prenosio? Ko je njegov vlasnik, ko je njime upravljao? Ništa od toga ne znamo, niti iko veruje u bilo koju informaciju koju saopšte državni organi. Mi to živimo u Srbiji, to je naša stvarnost.
Počeli smo da je izvozimo, za početak u Tivat. Od žena i dece, preko vatrogasaca i razvijača banera, do simpatizera predsednika – kako ocenjujete krizni PR?
Kad bi nas neki marsovci gledali iz svemira, kao neki rijaliti, mislim da bi rekli – ovo je sigurno scenarista namestio. Ako su putovali nejač i deca, žene su se izgubile, a nejač je ubrzano odrasla u punoletne muškarce. Ako su išli vatrogasci, dajte spiskove, da vidimo ko su. Ali, ništa ne treba da nas čudi. Vučić je svojevremeno rekao da će do Božića 2024. biti gotov izveštaj o mešanju jedne zapadne države u decembarske izbore, pa se ništa nije desilo. Pitanje od milion dolara je koji je bio cilj posete ovih polaznika SNS akademije mladih lidera. Neko je na Iksu napisao: ovo je smislio isti idiot koji je mislio da je dobra ideja da crvenu šaku preinači u crveni srednji prst i napravi kampanju sa simbolom znamo svi čega.
Ana Brnabić Vučića u spoljnoj politici poredi s Titom. Posle Tivta, očigledno da je ovaj današnji Tito – Tito sa Temua, prop’o
Možda je to razlog, a možda je trebalo stvoriti tenzije između Srbije i Crne Gore. Ako je to bio plan, od njega se odustalo kada je čarter-let proizveo jednoglasno negativnu reakciju. Ali, stariji će se setiti – i Milošević bi od pet opcija uvek odabrao najpogrešniju. I, kao što je oko njega sigurno bilo ljudi koji su hteli da se usprotive, ali nisu smeli, tako i u SNS-u verovatno ima onih koji su se hvatali za glavu. Džabe, niko ne sme da pisne protiv Vučića.
Više puta su članovi SSP-a rekli da se građani Srbije moraju sami izboriti za smenu vlasti. Pa ipak, deluje da je i Evropa, kroz izveštaje Evropske komisije, rezolucije EP i reakcije drugih međunarodnih tela, od Venecijanske komisije do ODIHR-a, sve očiglednije nezadovoljna situacijom u Beogradu. Kako tumačite zaokret iz Brisela?
Vučiću je u Tivtu rečeno da EU neće priznati neregularne izbore. I verujem da neće. To je još jedan razlog zašto nema izbora. Ali neće na izborima glasati građani EU nego Srbije. Jedino mi možemo da smenimo diktatora. I, inače, Tivat se ispostavlja kao vrlo bolna reč za predsednika Srbije. Njegovi mediji se hvale kako se sastao s Mercom, Makronom, Koštom, Fon derLajen… iako je to bilo klasično postrojavanje. Mercova izjava je značajna. Ako kancelar zemlje koja se suočava s milion problema izdvoji vreme da jasno kaže da su pojedinačno i zajedno rekli Vučiću da više ne može da sedi na dve stolice, a usput izađe i s non-pejperom koji predviđa mogućnost reverzibilnih procesa evrointegracija, jasno je da je dogorelo. Ana Brnabić Vučića u spoljnoj politici poredi s Titom. Posle Tivta, očigledno da je ovaj današnji Tito – Tito sa Temua, prop’o.
Sve vlasti do 2012. pokušale su da na Kosovu zadrže Srbe i povrate srpsku državnost. Vučić je prihvatio sve što njegovi prethodnici nisu. To je posledica ludačke miloševićevsko-šešeljevske politike koja je od gesla „ako nas NATO napadne, nijedan Albanac neće ostati na Kosovu“ došla do realnosti da to sve više važi za Srbe koji trpe samovolju i prištinskih vlasti i Srpske liste
Vlast u Srbiji je iznervirala EU – da li Evropa, koja je umela da nervira građane Srbije, može da povrati njihovo poverenje?
Njena greška je što je godinama tolerisala SNS. Da su Đinđić, Koštunica i Tadić imali sličnu podršku, gde bi nam kraj bio… Sa njihove strane gledano, Evropa nam je pred kraj SFRJ iznela ponudu za saradnju i članstvo, a mi smo izabrali ratove. Uz obilatu pomoć nekih stranih aktera, ali izbor je bio naš. Uz razumevanje prirodne želje našeg naroda da živi u jednoj državi, pravi lider bi rekao: to nije moguće, ali hajde da vidimo šta jeste. Danas Srba u Hrvatskoj jedva da ima, a oni koji su izbegli u Srbiju uzimaju putovnicu da bi se lakše kretali i radili po svetu. Da nije bilo rata, oni bi se pitali ko je vlast u Hrvatskoj. Moramo da budemo iskreni prema sebi – 27 država je u EU, dve trećine građana Velike Britanije hoće da se u nju vrati, šest zemalja želi da u nju uđe i podrška građana je preko 80%. Jedino u Srbiji podrška priključenju je ispod 50%!? Da li svi oni greše, a samo smo mi pametni? Teško. Nadam se da ovo nije poslednji voz za priključenje, ali poslednji vagoni poslednjeg voza jesu. Ako se srpske vlasti ponašaju kao da u njih ne žele da uđu, prirodno je da Unija Srbiju ne uračuna u planove za proširenje.
SNS sporadično tvrdi da će članstvo u EU biti nemoguće bez priznanja Kosova. Može li se u Uniju bez tog uslova?
Kosovo je od Srbije odvojio Milošević. Represijom, ratom do koga je došlo i ogromnom krivicom zapadnog sveta, i, konačno, povlačenjem policije i vojske sa teritorije Kosova. Sve vlasti do 2012. pokušale su da na Kosovu zadrže Srbe i povrate srpsku državnost. Nije tajna da je Merkel Tadiću zamerala neuklanjanje srpske policije kao dela tamošnje civilne zaštite, kao što nije tajna ni da je Vučić prihvatio sve što njegovi prethodnici nisu. To je posledica ludačke miloševićevsko-šešeljevske politike koja je od gesla „ako nas NATO napadne, nijedan Albanac neće ostati na Kosovu“ došla do realnosti da to sve više važi za Srbe koji trpe samovolju i prištinskih vlasti i Srpske liste. Stav SSP je precizan. Poštujemo Ustav i verujemo da je Kosovo sastavni deo Srbije. U parlamentu smo predložili usvajanje Rezolucije o crvenim linijama – nepriznavanje Kosova i članstvo u UN, što je SNS odbio. S druge strane, još 2019. smo predložili Deklaraciju o pomirenju kako bi se uspostavio okvir za suživot dva naroda, jer druge budućnosti nema, ni za jedne ni za druge. Ako pet članica EU nije priznalo Kosovo, ne moramo ni mi. Nigde ne piše da se od Srbije traži priznanje Kosova za ulazak u EU,a EU drži do procedura i onoga što na papiru piše. Kao članica EU svoje interese zaštitili bismo bolje nego van nje, šta god nam Vučić govorio. On je u duši radikal. Uvek sam tvrdio da je u SPS možda i bilo moguće zalutati – zbog privilegija, posla, uverenja, i tako dalje – ali da se u SRS, kod Šešelja, niko nije učlanio slučajno.
