Informacija koju sam sačinio 15. marta 2001. godine, i u skladu sa procedurom uveo u sistem informisanja Resora državne bezbednosti MUP Republike Srbije, predstavlja sublimirani/svodni izveštaj o rezultatima istrage koju sam vodio u Centru RDB za grad Beograd vezano za uništavanje dokumentacije posle 5. oktobra 2000. godine. Neposredno, ovaj radni zadatak sam primio od Branka Jovanovića, tadašnjeg novoimenovanog načelnika beogradskog centra, 08. februara 2001. godine odmah nakon izvršenih kadrovskih i personalnih promena u najvećoj i najznačajnijoj organizacionoj jedinici Službe državne bezbednosti Srbije. U tom trenutku nalazio sam se na dužnosti Brankovog pomoćnika, sa formalnim zaduženjem za organizaciju i nadzor rada na kontraobaveštajnim poslovima.
Odmah po dobijenom nalogu, formirao sam poseban tim koji je činila grupa iskusnih operativaca, analitičara i dokumentalista. Na prvom sastanku Užeg kolegijuma, Branko je Željku Rašeti, bivšem njegovom zameniku, i meni iz radne beležnice direktno prenosio i konkretno delegirao naše dalje pojedinačne obaveze koje je on dobio od tadašnjeg načelnika državne bezbednosti Srbije Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. Iako smo bili kolege i bliski prijatelji, prethodno zajednički radeći u svojstvu Glavnih inspektora u i Upravi – kontraobaveštajnoj službi Srbije, Branko je profesionalno, hladno, bez ikakvog maskiranja, okolišenja i relativizovanja preneo očekivanja novog vrha Službe, a time i u prenosnom značenju nove Vlade R. Srbije na čijem čelu je premijer bio dr Zoran Đinđić, a ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović. Mirnoća i ton kojim je Branko govorio nisu mogli da prikriju težinu i odgovornost dobijenih naloga za njihovu realizaciju.
Bio sam potpuno svestan opasnosti i rizika kojima ćemo biti izloženi.
Više sam razmišljao o mogućnostima, kapacitetu i kredibilitetu ljudi sa kojima ću raditi na tim poslovima. Bio sam i ostao u Službi poznat kao čovek sa Kosova i Metohije, poreklom Crnogorac i nezgodan svedok događaja koji su se dešavali na tom prostoru, kao neko sa beskompromisnim pristupom u rešavanju različitih bezbednosnih problema. Kao operativac, neposredno sam radio na poslovima državne bezbednosti, u objektivno neprijateljskom okruženju na svojoj državnoj teritoriji, i bio u direktnom kolokvijalno rečeno neposrednom kontaktu sa neprijateljem. To je zahtevalo brojna prilagođavanja i operativan rad koji nije bio klasičan, sličan radu ostalih operativaca tajne službe širom Srbije, već više možda nova metoda rada kombinovanja obaveštajnih i kontraobaveštajnih poslova.
Dobio sam konkretan zadatak da se bavim istraživanjem zloupotreba Službe, i u tom smislu uništavanja njene dokumentacije
Kroz glavu su mi prolazili likovi ubijenih kolega – Nebojše Cvejića, Bejtuša Beke, Ejupa Bajgore, Srđana Price, Milića Jovića, sa kojima sam radio, kojima sam verovao i koje bih voleo da vidim uz mene na ovom zadatku. Nekima od njih, poput Jovića i Ljutvi Ajazija danas se ni groba ne zna. Raskopani su i odneti njihovi zemni ostaci. Brzo sam se trgnuo iz tog kratkog ali teškog razmišljanja i nastavio da beležim naloge koji smo dobijali. U vrednosnom smislu, najznačajniji zadaci su bili vezani za rešavanje slučajeva:
- ubistva visokih funkcionera SPO i pokušaj ubistva Vuka Draškovićana Ibarskoj magistrali, tada lidera najveće opozicione stranke SPO;
- ubistvo novinara Slavka Ćuruvije i
- rešavanje slučaja “nestanka” Ivana Stambolića, bivšeg predsendika R. Srbije.
Očigledno, po već ranije pripremljenom i razrađenom planu, Branko je pročitao izabrane nazive novootvorenih Operativnih akcija, koje će se voditi za ova tri slučaja, pod kodnim imenima ”Šumadija”, „Mačva“ i “Kaktus”.
Izdiktirao nam je spisak od dvadeset operativaca koji će isključivo raditi na ovim slučajevima i direktno biti odgovorni, linijom subordinacije, Zoranu Mijatoviću, zameniku načelnika DB Srbije. Primena direktnog tehničkog nadzora izmeštena je iz Odeljena koje se time bavilo i preneta na izabrane imenovane operativce, pri čemu je „izbor meta“ vršio Zoran Mijatović koji je preuzeo planiranje, rukovođenje i kontrolu nad ovim aktivnostima. Određeni su koordinatori i neposredni rukovodioci ovih aktivnosti, a moj zadatak je bio da znam o kojim se operativcima radi, da imam toleranciju i razumevanje prema njima u planiranju i delegiranju zadatak po pitanjima redovnih kontraobaveštajnih poslova. Pored toga, dobio sam konkretan zadatak da se bavim istraživanjem zloupotreba Službe, i u tom smislu uništavanja njene dokumentacije.
Kao operativac, neposredno sam radio na poslovima državne bezbednosti, u objektivno neprijateljskom okruženju na svojoj državnoj teritoriji, i bio u direktnom kolokvijalno rečeno neposrednom kontaktu sa neprijateljem
Upoznati smo da će za načelnika VII uprave – tehnički nadzor i primena operativno-tehničkih sredstava na teritoriji cele Srbije, biti imenovan Milorad Bracanović, oficir bezbednosti JSO. Na primedbu da će to otežati konspirativnu primenu i rad naših operativaca, Brankov odgovor je bio da je upozorio na isto ali da je “to plod političkog kompromisa i dogovora Vlade sa komandantom JSO – Miloradom Ulemekom Legijom, te da će taj deo kontrolisati Mijatović i da mi iz centra nećemo imati nikakve brige oko toga”. Na kraju, Željko i ja, dobili smo još nalog da proverimo i utvrdimo, a ukoliko ima primena određenih mera i radnji, prekinemo svaku aktivnost i rad prema određenim licima iz javnog života. Uz objašnjenje da je to isto nalog Vlade, bez širih objašnjenja, konkretno je imenovao aktiviste za ljudska prava Natašu Kandić i Sonju Biserko, novinara Fahri Musliua i analitičara i publicistu Dušana Janjića.
U teško vreme na teškom mestu
Nisam se plašio izazova, jer sam, čini mi se, u složenim situacijama u suštini donosio najbolje odluke i povlačio adekvatne poteze. I to je bilo poznato svima koji su radili u mom okruženju. Inače, te 90-te su bile ne samo teške nego, kako reče jedan bivši političar u naslovu svoje knjige, „Vrijeme iskušenja u svakom pogledu“. Pad Berlinskog zida, raspad Jugoslavije, ratovi u kojima nismo učestvovali, a ubijeni i ranjeni svuda oko nas. Žrtve nisu samo mrtvi, žrtve su čitave porodice, puno trauma, siromaštvo i velika socijalna kriza, raspad brakova, alkohol, kocka, droga… Kreću sankcije, nezapamćena inflacija. Pred nama se rušio jedan svet u kome smo do tada živeli i nastajalo je nešto novo. Terorizam, počinju sukobi na Kosovu i Metohiji, sledi NATO agresija na Jugoslaviju. Reči su zamenile dela i opšte licemerje vladajuće elite. Ako nešto kažeš na račun stanja i protiv “njih” na vlasti – protiv si države. Kada pojedinci iz vlasti kradu i uhvate ih u tome, licemerno dižu nacionalne zastave i viču “Vi s izdajnici”. Ti opet pitaš „gde su pare“, a oni “Jesi li ti Srbin?”. Mašu zastavama, pevaju pesme i ponovo udaraju ratne doboše.
Dosijei su se dodirivali i preklapali jedni sa drugima, jedno ime je otvaralo niz novih. Protokom vremena i radom kroz dosije se vrlo jasno i jednostavno uočavala mreža uticaja, isprepletanih odnosa i različitih slabosti pojedinaca
Neprijatelji nisu samo svi oko nas, neprijatelji su i među nama i svi koji misle drugačije nego partije na vlasti i samoproklamovana politička elita. Stvarna elita – intelektualci – ćute, zadovoljavajući se sitnim, malim, ličnim koruptivnim interesima. Smrtno stradaju novinari koji postavljaju nezgodna pitanja. Nestaju i bukvalno nestaju ljudi sa očuvanim integritetom koji misle da treba nešto da se menja i da ovako više ne ide. Tabloidi i novine bliske vlastima svakodnevno se pune ubistvima, otmicama, zastrašivanjem naroda, šaljući poruke tipa „ćuti ima i gore i veži konja gde ti gazda kaže“.
Vojska i policija, ne svojom voljom, već odlukama državnog vrha, povlači se sa Kosova i Metohije. Postajemo raseljena lica u sopstvenoj državi, a dešavanja potvrđuju da nastupa vreme – Nekom rat, nekom brat. Narod na Kosovu i Metohiji ostaje sam, na milost i nemilost surovom postupanju paravojnih i paramilitarnih snaga tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. U takvom ambijentu dolazi do eksplozije besa i buđenja velike energije naroda, sa zahtevom za političkim promenama i smenom vlasti, nakon čega se dešava 5. oktobar 2000, godine i iznuđena ostavka Slobodana Miloševića, do tada neprikosnovenog lidera Srbije i Jugoslavije.
Dokumenti postaju meta
Posle početne panike i straha od odgovornosti, najbrže se novonastaloj situaciji u društvu prilagođavaju tajne službe. Simuliranjem uobičajene normalnosti i “podzemnim” radom ispod javne scene učvršćuju veze sa delovima novih vlasti i novouspostavljenim neformalnim centrima moći koji preuzimaju kontrolu, tok, diktirajući dinamiku događaja promena u srpskom društvu. Toga dana, 5. oktobra bio sam u objektu kompanije INEX, u ulici 27. marta, gde smo zbog posledica bombardovanja objekata bili izmešteni. Prostorije moje Uprave nalazile su se na 10-om spratu ove kompanije, za čije formiranje i razvoj je veliku ulogu i značaj imala Služba državne bezbednosti. Sa te pozicije i sa te visine, imali smo dobar pregled i pratili smo sa prozora dramatične scene u okruženju. Predaju policijske opreme demonstrantima, dolazak „Crvenih beretki“ sa teškim oklopno-mehanizovanim vozilima marke Hamer.
Mi smo bili spremni da, uz podršku JSO, ne dozvolimo neovlašćeni pristup objektu i branimo po svaku cenu eventualno razvlačenje i iznošenje operativne dokumentacije. Atmosfera je nadrealna – dim i suze u očima prisutnih, zbog velike upotrebe hemijskih sredstava, zujanje helikoptera, vozila i sirene hitne pomoći su svuda oko nas. Vlada velika neizvesnost i uznemirenje među nama. U takvoj situaciji stiže nalog da izvršimo popis dokumentacije, pakovanje i pripremu za njeno iznošenje na određeno mesto. Dolazi novi nalog – nema izlaska ni ulaska u zgradu zbog bezbednosnih razloga. U takvim okolnostima po kancelarijama vršimo grupisanje i sistematizujemo dokumentaciju koju treba izneti, svako iz svog delokruga rada. Uzimaš dokument, čitaš i slažeš u skladu sa instrukcijom i ocenom o poverljivosti dokumenta. Od najvišeg stepena “državna tajna” do interno “poverljivo”. Iz metalnih kasa se izvlače dokumenti/ dosijea koji predstavljaju “žive” aktivne operacije i obrade.
Već tada je bilo vidno da se određeni dokumenti u papirnom obliku pale i uništavaju. U paljenju učestvuju i naši predavači sa Osnovnog operativnog kursa, „čuveni Miša i Raša“, koji su važili za eksperte Službe za arhivu, dokumentaciju i njeno čuvanje
U papirima se nalaze dokumenta o utvrđenim stranim agentima, informacije od značaja za spoljnu politiku i državne interese. To nisu obični skupovi papira, to je rezultat živog, stalnog procesa rada sa jasnom određenom namerom u skladu sa interesom i procenom službe. Sve počinje, naizgled, običnim usmenim /ili vizuelnim zapažanjem operativca koje kroz pisani document dobija svoju prvu formu, tipa beleške/informacije. Međutim, operativni rad i obrada lica/grupe lica pojedinačno i/ili kroz institucije je više od samog prikupljanja podataka. Svaki podatak se tumači i povezuje sa drugim, tako da sa protokom vremena novoformirani dosije postaje jako oružje službe. To što je veći dosije po obimu, ne znači samo da operativac kao nosilac obrade dobro radi već da je obrada aktivna i na dobrom putu da potvrdi početnu sumnju službe.
Sadržaj dosijea nije samo rezultat obrade „neprijatelja, kako se najčešće započinjao operativni rad, već i identifikovanje nečije uloge, samostalnosti i potencijala. Svako novo ime pomenuto u tom dosijeu imalo je svoje mesto u svojevrsnom posebnom omotu – fajlu koji je činio složenu‚ razgranatu mrežu, često nevidljivu i ne poznatu čak i onima koji su svojim operativnim aktivnostima punili taj dosije. Dosijei su se dodirivali i preklapali jedni sa drugima, jedno ime je otvaralo niz novih. Protokom vremena i radom kroz dosije se vrlo jasno i jednostavno uočavala mreža uticaja, isprepletanih odnosa i različitih slabosti pojedinaca. Sistem Službe državne bezbednosti je pažljivo beležio i sklapao mozaik o pojedincu i pojavi. Svaka veza je imala svoju težinu, a svaka komunikacija svoje značenje. Pratila se i tražila prilika za realizaciju obrade sa širokom lepezom mogućnosti za operativno kombinovanje.
U toku te noći, 5/6 oktobra 2000. godine, u posebno organizovanim akcijama, uz fizičko obezbeđenje i podršku specijalnih snaga, odnosili smo dokumentaciju, na za to, u tom trenutku, predviđeno mesto u okviru Instituta bezbednosti na Banjici. Već tada je bilo vidno da se određeni dokumenti u papirnom obliku pale i uništavaju. Prepoznajemo kolege iz unutrašnje bezbednosti koji pažljivo prate te aktivnosti i vrše nadzor nad njima. U paljenju učestvuju i naši predavači sa Osnovnog operativnog kursa, „čuveni Miša i Raša“, koji su važili za eksperte Službe za arhivu, dokumentaciju i njeno čuvanje.
