Za razliku od predsednika Aleksandra Vučića i ministra finansija Siniše Malog, koji se hvale da će Srbija ove godine biti među tri najbrže rastuće ekonomije Evrope, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši guverner NBS Dejan Šoškić ne veruje u to. Uostalom, oni su i za 2025. najavljivali rast BDP-a od četiri, a bio je dva odsto, kaže Šoškić za Radar i naglašava da Srbija raste sporije od svetskog proseka i to je, nažalost, lako dokaziva, tmurna činjenica.
„Od 2012, umesto da im se postepeno približava, Srbija sve više zaostaje za zemljama centralne i istočne Evrope. U međuvremenu, neke strane investicije se povlače, a prošle godine su i značajno smanjene, tako da su u 2025. stranci više novca iznosili nego što su ulagali. Pritom, godinama unazad strane direktne investicije često nisu dovoljno doprinosile da se poveća izvozni potencijal i proizvodnja razmenljivih dobara i usluga, niti su u dovoljnoj meri ulagane u tehnološki napredna i produktivna preduzeća, te na taj način nisu dovoljno pomogle da se otkloni glavna, spoljna ekonomska neravnoteža. Zbog toga godinama imamo deficit u tekućem delu platnog bilansa, za koji se pogrešno mislilo da se trajno može pokrivati stranim direktnim investicijama, a u 2025. smo po tom osnovu imali veći odliv nego priliv, što jasno otkriva vitalnu slabost ’razvojnog modela’ u Srbiji“, kaže Šoškić.
Kako to može uticati na platni bilans i kurs dinara?
Vlast će verovatno, kao za nju najlakšem mehanizmu, pribeći dodatnom zaduživanju, a ni prethodna nisu korišćena u dovoljnoj meri da se poveća proizvodni i izvozni potencijal zemlje. S druge strane, bez većeg izvoza neće biti ni dovoljno deviza za vraćanje nagomilanih dugova. Država je ulagala u stadione, izložbene prostore za Ekspo i druge neproizvodne, neizvozne i uslugama okrenute projekte. Sve to bilo je jako pogrešno, jer od toga nema rasta razmenjivog dela BDP-a i izvoza. Uz to, drugi stručnjaci vrlo argumentovano tvrde da je u kontekstu realizacije tih projekata, pod izgovorom potrebe za ubrzavanjem radova, dodatno narušavan pravni okvir zemlje, kao i građevinske i ekološke procedure. Svi ti projekti, vrlo verovatno, imajući u vidu ogromnu cenu, buduće troškove održavanja i skromne potencijalne prihode, imaće negativni investicioni rezultat uz verovatno negativne efekte na buduću ekonomsku aktivnost.
Znači li to da ne verujete da će Ekspo doprineti ubrzanom razvoju i da bi na kraju mogla biti skuplja dara nego mera?
Uveren sam u to. Pritom u 2025. rast BDP-a ne bi bio ni dva odsto da nije bilo rasta građevinske aktivnosti, baš zbog Ekspa. Ali efekat na BDP bi bio isti i da smo u duhu Džona Majnarda Kejnsa kopali i odmah zatrpavali kanale. Ključno pitanje je da li će to što se gradi trajno podići proizvodni potencijal, konkurentnost i budući izvoz, a siguran sam da su odgovori na sva ta pitanja „ne“. I ne bih se iznenadio ako trošak održavanja tih objekata bude veći od njihovih budućih prihoda. Na stranu što smo se i na tragičan način uverili da neki drugi na sličan način urađeni javni projekti nisu ni bezbedni.
Država ulaže u stadione i izložbene prostore za Ekspo, a od toga nema rasta razmenjivog dela BDP-a i izvoza. I ne bih se iznenadio ako trošak održavanja tih objekata bude veći od njihovih budućih prihoda
Imate li ponekad utisak da se zvaničnici ponašaju kao da je bolje da za neki projekat potroše milijardu, iako je mogao da se završi za 500 miliona evra, jer u tom slučaju mogu da prikažu rast BDP-a od jedan umesto 0,5 odsto?
U koruptivnim zemljama javne investicije neopravdano koštaju više, a jedan efekat tog uvećanog troška je i neutemeljeni rast BDP-a, od koga korist imaju samo involvirani u nezakonite, koruptivne radnje. Isto važi i za finansiranje projekata iz nedovoljno proverenih izvora domaćeg i međunarodnog porekla. Kakvu korist imaju obični građani od visoke cene kvadrata u Beogradu na vodi? Još ako ih grade strane korporacije, koje za radove angažuju strane državljane, pozitivni efekti na domaće stanovništvo i običnog građanina su marginalni, ako uopšte i postoje. Možda to doprinosi statističkom rastu BDP-a, ali ne doprinosi rastu blagostanja stanovništva. Dinar poreskog obveznika mora biti svetinja za svakog državnog činovnika i svaka normalna država mora najstrože da kažnjava zloupotrebu tog novca.
Posle jednog od javnih nastupa, vlast i provladini mediji vaše reči protumačili su kao da se zalažete da „evro skoči u nebesa“, da se „smanje plate“ i da je to navodno program Studentske liste. O čemu se radi?
Bože sačuvaj. Pre svega, iako potpuno podržavam studente i njihove zahteve, ja nemam ni ovlašćenja ni ambicije da govorim u ime Studentske liste. Inače nikad nisam zagovarao „skakanje evra u nebesa“ ili „smanjivanje plata“, već sam samo analizirao vrlo ograničene mogućnosti i teorijske modele da se bilo koja privreda izvuče iz trenutnog „ćorsokaka“ u kome se našla naša, vođenjem pogrešnih ekonomskih politika poslednjih desetak godina. Jedna mogućnost je da se devalvira domaća valuta, što za posledicu ima da domaći proizvodi postanu jeftiniji za strane kupce, a u isto vreme time se potencijalno smanjuje uvoz. Tu meru tradicionalno su primenjivale mnoge zemlje, Španija, Francuska, Italija, Grčka…. ali je ona, po pravilu, imala kratak rok pozitivnog efekta ako nije praćena drugim reformskim koracima.
Mislite li da bi ova vlast bila spremna na to, ako se ima u vidu da bi posle devalvacije prosečna plata preko noći pala sa 1.000 na 700 ili 800 evra?
Verujem da nije spremna. Tim pre što vidimo da državni zvaničnici statistiku često koriste na metodološki netačan način, ali je i zloupotrebljavaju za politički marketing kako bi prikazali životni standard građana i privrednu situaciju povoljnijom nego što jeste. Zbog niza sprovedenih populističkih mera koje u zbiru daju nekoherentnu i pogrešnu ekonomsku politiku, stranci nas sve više doživljavaju samo kao zemlju kojoj treba prodavati, a ne u kojoj treba proizvoditi, posebno ne, za zemlju inače najkorisnije, napredne visokotehnološke proizvode i usluge. Zato naši najobrazovaniji i drugi radno najsposobniji ljudi odlaze i daju doprinos razvoju drugih država. Cilj naše zemlje bi trebalo upravo da bude obrnut, da Srbija bude država gde će se afirmisati talenti svih njenih građana i da nam to bude jasna razvojna strategija. Da pravimo društvo bazirano na znanju, a ne na prodaji neprerađenih resursa strancima. A nažalost vidimo da je naša vlast izabrala da se sa glavnim obrazovnim i naučnim institucijama obračunava, umesto da ih podržava i razvija.
Jeste li svesni da će vas vlast ponovo optužiti, kao što ministar Mali često pominje da je u vaše vreme evro „skočio sa 80 na 114-115 dinara“ i da su u to vreme građani svaki dan gledali kursne liste. Šta bi danas trebalo da gledamo?
Prvo, to nije tačno. Kad sam došao u NBS kurs je bio 107, a kada sam otišao oko 118 dinara za evro. Za dve godine, od avgusta 2010. do avgusta 2012. kurs evra je porastao nešto više od 10 odsto, a otprilike toliko je i inflacija kod nas bila viša nego u evrozoni. Čisto teorijski, to je upravo način kako da vodite monetarnu politiku ako ne želite da potkopavate konkurentnost i izvoznu sposobnost domaće privrede. Uz to, možda i važnije, to je bilo upravo onako kako naši zvanični dokumenti i propisi – Sporazum i Memorandum o ciljanju inflacije – nalažu, a oba ta dokumenta i dalje su na snazi i ne dozvoljavaju fiksiranje kursa. Vidimo, međutim, da se baš na to svodi monetarna politika poslednjih 12 godina i to bi bila legitimna tema i za NBS i za Ministarstvo finansija, da objasne kako se sprovodi monetarna politika u suprotnosti sa zvaničnim dokumentima. Kako objasniti strancima to što u zvaničnim dokumentima piše da se cilja inflacija, a u praksi se cilja kurs, odnosno on je fiksiran godinama unazad. To pred međunarodnom investicionom javnošću ostavlja loš utisak o kredibilitetu naših institucija i zemlje u celini.
Kakvu korist imaju obični građani od visoke cene kvadrata u Beogradu na vodi? Možda to doprinosi statističkom rastu BDP-a, ali ne doprinosi rastu blagostanja domaćeg stanovništva
U julu 2012, kad ste podneli ostavku, za 100 evra bilo je potrebno 11.860 dinara, a sada 100 evra vredi 120 dinara manje. Da li je za ovih 14 godina još nešto pojeftinilo, osim evra? I nije li, ako se tako posmatra, dinar najjača valuta na svetu?
Snaga valute trebalo bi da počiva na snazi privrede. Nema nikakvih problema da neka valuta jača u odnosu na druge ako je to posledica deviznih priliva iz inostranstva po osnovu većeg izvoza proizvoda i usluga, posebno ako su i više faze prerade. Naš problem je što mi i dalje nemamo jaku, konkurentnu privredu, o čemu svedoče visoki trgovinski deficit i deficit tekućeg dela platnog bilansa. Samo na početku mandata ove vlasti, od 2013. do 2016, postepeno se smanjivao deficit u trgovinskom bilansu. A onda je bez ikakve potrebe doneta odluka da dinar ojača i srednji kurs evra je začas oboren sa 124 na 117,5 dinara. Automatski su plate povećane u evrima i smanjen udeo duga u BDP-u, ali je zaustavljen proces ozdravljenja, tj. smanjivanja spoljnog deficita. Od tada se jaz između uvoza i izvoza više ne smanjuje, a u nekim periodima se i povećava. Nominalnom aprecijacijom dinara iz 2017. odmah su podignute i plate u evrima. Neki strani investitori koji su bili izvozno orijentisani „spakovali su kofere“, jer bez rasta produktivnosti nisu hteli da isti rad plaćaju skuplje. Druge posledice te odluke, ali i naknadnog održavanja fiksnog kursa u uslovima više inflacije nego u evrozoni, bez rasta produktivnosti, vidljive su u mnogim domenima, jer je ono što se proizvodi kod nas skuplje nego da se uveze iz inostranstva. Tako naši poljoprivrednici prosipaju mleko, jer je jeftinije ako se uveze iz Poljske, uvozimo meso iz Argentine, žive životinje iz Danske…
Rekli ste da pored devalvacije nacionalne valute postoje još dva mehanizma da se poveća konkurentska sposobnost srpske privrede.
Da, drugi način je tzv. interna devalvacija, koja se svodi na smanjenje plata, glavnog sastojka cene koštanja mnogih proizvoda i usluga, ali i javnih rashoda u celini. To su uradile pribaltičke zemlje neposredno posle krize 2008. Posle velike javne rasprave Letonija, Litvanija i Estonija odlučile su da im je važnije da zadrže fiksni kurs prema evru (valutni odbor) i da konkurentnost povrate kroz smanjivanje plata, od osam odsto u Estoniji do više od 30 odsto u Letoniji. Konačno, treći način je da se mnogo više investira u rast produktivnosti, u oba faktora proizvodnje, dakle ne samo u savremenu tehnologiju, nego i u znanje koje će umeti da je koristi i dalje razvija, a to na kraju dovodi do toga da se troši manje po jedinici proizvoda, tj. da se poveća konkurentnost nacionalne privrede.
Konačno, ono što je posebno važno za Srbiju, mora se obezbediti slobodna konkurencija na tržištu, da svako pravno lice ima ista prava, iste šanse, istu zaštitu državnih institucija. Taj fer-plej odnos je ključna komponenta koja može da pokrene ljude da se bave preduzetništvom i da za 10 godina stvore evropski prepoznatljiv brend, kao što ga je u Hrvatskoj stvorio Mate Rimac. Takvih preduzetnika ima i u Sloveniji. Kod nas, međutim, privredni sistem funkcioniše na način da sputava preduzetništvo jer ljudi misle da „moraš da imaš neku vezu da bi dobio neki posao“, ili strahuješ da li će ti na vrata zakucati neko da traži „sponzorstvo“. Svi ti, u suštini protivzakoniti, elementi u našem privrednom sistemu obeshrabruju preduzetništvo i čine da neki čestiti, kreativni i vredni ljudi ne započinju svoj privatni posao zbog takvih poslovnih uslova.
Dok vi govorite o smanjenju plata kao načinu za povećanje konkurentnosti, predsednik najavljuje skoru pomoć siromašnima. Verujete li da vlast koja se 14 godina ponašala kao Super Hik preko noći može da se transformiše u Robina Huda?
Nemam ništa protiv toga da se povećaju socijalna davanja i penzije i to su važne komponente, ali je ključno da težimo društvu u kome će svi osetiti boljitak od rasta privredne aktivnosti, da on ne bude u funkciji individualnog sticanja bogatstva malog broja privilegovanih i „povezanih“. Trebalo bi da postoji jasan sistem progresivnog oporezivanja, da bogatiji više plaćaju u zajedničku kasu i da se delom i kroz efikasnu redistribuciju obezbeđuje društvena solidarnost. Kod nas se blagostanje posmatra samo kroz BDP i njegovo kretanje. Ne vodi se, međutim, dovoljno računa da nam je zagađen vazduh, reke prljave, da na svakom koraku niču divlje deponije. To se sve ne uzima u obzir kad se meri BDP, a i te kako znači za kvalitet života i svakako utiče na blagostanje svakog. Često zaboravljamo da je naša država jedina „zajednička bašta“ koju imamo i koju bi u svakom smislu trebalo da sačuvamo i unapredimo za potomke. I to je, po mom mišljenju, moguće, ako svi shvatimo i prihvatimo da su rast i razvoj znanja naših ljudi najvažniji faktor napretka našeg društva, te da su obrazovanje i nauka ključne razvojne poluge, i da gradimo sistem u kom će ključna mesta odlučivanja uvek pripadati najpametnijima među nama.
Bez ikakve potrebe 2017. doneta je odluka da dinar ojača i kurs evra je oboren sa 124 na 117,5 dinara. Automatski su plate povećane u evrima i smanjen udeo duga u BDP-u, ali je zaustavljen proces ozdravljenja
Ako vi kao potencijalna rešenja navodite slabljenje dinara, smanjenje plata i povećanje produktivnosti, dok vlast građane uverava da je povećala BDP sa 30 na 100 milijardi evra, šta mislite da je većini primamljivije?
Taj rast BDP-a od 30 na 100 milijardi evra je još jedna manipulacija i neistina. Naš BDP od 2012. do sada realno je povećan za oko 35 odsto, a pritom je u prvih pet godina ove vlasti, do 2017, Srbija bila jedna od najsporije rastućih privreda u Evropi. Praktično sve zemlje slične našoj iz centralne i jugoistočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza u tih pet godina rasle su brže od Srbije. I tada smo slušali priče da Mercedes dolazi u Priboj, da će Mubadala u fabriku čipova uložiti četiri milijarde evra, da će Folksvagen graditi fabriku u Srbiji, da smo ovakav ili onakav tigar, kao što i sada slušamo o skorom otvaranju fabrike robota. To su neozbiljne izjave. Za visokotehnošku proizvodnju neophodna je jaka kadrovska baza vrhunski obrazovanih inženjera u raznim oblastima, jaka tehnološka infrastruktura i baza dobavljača visoke tehnologije, a to zahteva vreme.
Iako je javni dug od 2012. povećan sa nepunih 15 na skoro 40 milijardi, vlast se hvali da je smanjila njegov udeo sa 70 na 42 odsto BDP-a. Šta je za građane važnije?
Prvo, rekordni nivo u odnosu na BDP javni dug je dostigao upravo za vreme ove vlasti. Ona je od 2012. do 2015. taj dug i apsolutno i relativno povećavala brže nego ijedna vlast pre nje u istoriji Srbije od 1804. To je na kraju i dovelo do nužnosti fiskalne konsolidacije. Ne sme se zaboraviti ni da je zvanična statistika naš BDP tri puta revidirala, svaki put značajno naviše, što se po pravilu ne dešava. Trebalo bi detaljno ispitati o čemu je zapravo bila reč. Da toga nije bilo, udeo javnog duga u BDP-u bio bi znatno viši. Uz to, održavanje fiksnog kusa koji se primenjuje na nominalnu vrednost BDP-a čini da on u evrima, zbog inflacije, raste mnogo više nego što realno raste BDP. U takvoj situaciji obara se i udeo javnog duga u BDP-u, jer je značajan deo tog duga u stranoj valuti. Da nema ovih metodoloških promena i skrivanja inflacije u vrednosti BDP-a u evrima, sada bi javni dug bio znatno veći od 42 odsto BDP-a.
U julu 2012. napisali ste da domaći privrednici, stasali na korupciji, ne umeju da naprave ni fen za kosu, da im je često najveći domet da u inostranstvu nešto kupe za jedan dinar, a domaćem potrošaču prodaju za dva ili tri i da se mora iskoreniti korupcija. Šta sada kažete o razmerama korupcije i novoj biznis eliti, čvrsto povezanoj sa SNS-om?
I tada sam bio uveren da korupcija ima vrlo ozbiljni negativni ekonomski efekt, a i danas to mislim, s tim što od 2014. Srbija pada na svim relevantnim listama i Transparensi internešnel nas sada svrstava u tri-četiri najkorumpiranije države u Evropi. Osim što je kriminalni i nemoralni čin, korupcija negativno utiče na zdravo preduzetništvo, u kome za uspeh ne morate da budete član bilo koje partije. Ako uspevaju samo članovi vladajućih stranaka, oni koji poznaju nekog iz njihovog rukovodstva ili imaju veze u državnom vrhu, postavlja se pitanje a gde bi oni još mogli da uspeju, osim tu gde im neko namešta poslove. Mogu li takvi išta da urade u inostranstvu, da razviju biznis u Francuskoj, Austriji ili Nemačkoj? Naravno da ne mogu. Zato i moramo da negujemo i razvijemo preduzetnike sposobne da proizvode robu i usluge vrhunskog kvaliteta po konkurentnim cenama. A to ne zavisi od poznavanja ovdašnjih partijskih funkcionera i „burazerskih“ kombinacija. Nijedna država koja je imala takve strukture nije uspela da postane bogata zemlja realnog društvenog blagostanja, a verujem da svi treba da želimo da Srbija bude bogata zemlja u kojoj će se ljudi osećati dostojanstveno i srećno, a to mora da počiva na suzbijanju korupcije, jačanju institucija i afirmaciji pravih vrednosti, koje nisu strane našem narodu. Mi smo kao narod uvek cenili učitelje. Onaj ko prenosi znanje trebalo bi da bude u grupi najcenjenijih osoba u društvu, a kod nas vidimo, nažalost, ponekad da se i učenici i roditelji neprimereno i bez dovoljno poštovanja ponašaju prema našim učiteljima i nastavnicima. U šta smo se kao društvo pretvorili? Ako se tu stvari iz korena ne preokrenu, ne samo da ćemo kao društvo izgubiti pristojnost, već nećemo imati ni realnu šansu da izađemo iz siromaštva, a posebno ne da popravimo našu poziciju u međunarodnoj podeli rada.
Rekordni nivo u odnosu na BDP javni dug je dostigao upravo za vreme ove vlasti. Ona je od 2012. do 2015. taj dug i apsolutno i relativno povećavala brže nego ijedna vlast pre nje u istoriji Srbije od 1804.
Taman kad se činilo da su cene zauzdane, one ponovo hvataju zalet. U kojoj meri je ova inflacija, izazvana smanjenjem ponude, opasnija, jer se na nju ne može uticati pooštravanjem monetarne politike?
Rast cena ovoga puta nije izazvan povećanjem tražnje, već smanjenjem ponude i pre svega bi trebalo voditi računa da se ne kreiraju inflatorna očekivanja. Nažalost, mi smo jedan od alata koji zemlje mogu da koriste kada dolazi do „uvozne“ inflacije, što je sada slučaj, bez ikakve potrebe upotrebili 2017, kada je naglo ojačao dinar da bi se kreirala iluzija o rastu plata u evrima. Sada kada bi ta mera bila mnogo korisnija mi smo je već potrošili i ne možemo da je primenimo, kao što nismo mogli ni 2022. Zato je sada ključno da se očuva finansijska stabilnost. Tim pre što više od 10 godina niko ništa nije radio na normalizaciji finansijskog sistema, na razvoju nedostajućih institucija i uspostavljanju jednovalutnog sistema, koji je odlika svih uređenih društava, u kojima građani i privreda ostvaruju dohotke u istoj valuti u kojoj i plaćaju svoje obaveze. U Švedskoj niko ne uzima kredite u evrima, već samo u švedskim krunama, u Britaniji u funtama, u SAD u dolarima, u Japanu u jenima. Samo smo se mi navikli na nenormalnu situaciju, jer su nam prihodi uglavnom u dinarima, a u evrima se uzimaju krediti. Uz to u evrima se i prodaju stanovi i automobili i mnogo toga drugoga se izražava u evrima, čak su i našim zvaničnicima, nažalost, usta puna evra, u toj valuti izražavaju i BDP, i budžet i vrednost velikih državnih projekata. A za zdrav sistem je važno da su dohoci i obaveze u istoj valuti, i da se domaći novac koristi i kao sredstvo plaćanja i kao sredstvo obračuna i izmirivanja obaveza, tj. da dužnici na svojim leđima nemaju još i rizik od promene kursa. Ali mi kao da ne shvatamo značaj ovog problema i za finansijski sistem i za privredni razvoj zemlje.
Kako kao profesor Univerziteta gledate na odnos vlasti prema obrazovanju, a naročito na optužbe da se iza bunta profesora krije strah od konkurencije i protivljenje dovođenju svetskih univerziteta u Srbiju?
To su besmislice. Niko nema ništa protiv konkurencije na tržištu obrazovanja, ali se zna kako se ona podstiče. I da se razumemo, neće u Srbiju doći Harvard, Londonska škola ekonomije, Prinston ili Jejl. Postoje institucije u svetu koje jesu univerziteti, ali obrazovanje tretiraju kao način da poprave svoju finansijsku poziciju. Vrlo često neke od njih otvaraju svoje podružnice po drugim zemljama, po pravilu nerazvijenijim zemljama, ali se nigde nisu pokazale kao vrhunske obrazovne institucije. Na pojavu tih privatnih stranih univerziteta Grčka je reagovala tako da ljudima koji su ih završili ne dozvoljava da se zaposle u državnoj službi, jer su shvatili da kvalitet prenetih znanja nije adekvatan. Rešenje treba da leži u znatno većem ulaganju u obrazovanje i nauku i u reformi i osavremenjivanju ovih institucija.
Ne čini li vam se da je u Srbiji sasvim suprotno, da u izvršnoj vlasti ima više ljudi sa diplomama privatnih nego državnih fakulteta?
To je potpuno pogrešno. Kako može država da lakše zapošljava nekoga ko nije završio državni univerzitet, čak i da se na privatnim dobijaju podjednako kvalitetna znanja? Niko nema ništa protiv privatne svojine, ali moramo svi da budemo protiv lošeg kvaliteta, naročito u obrazovanju. I Univerzitetu u Beogradu su potrebne reforme, ali se na njemu zasada nesporno stiču znatno kvalitetnija znanja nego na privatnim fakultetima. Stičem utisak da vlast tržište obrazovanja posmatra na isti način kao kioske za brzu hranu, a zaboravlja da u dobro uređenim zemljama privatno obrazovanje nije profitabilna aktivnost. Sve najbolje privatne škole na Zapadu, po pravilu, nemaju akcionare, koji na kraju godine uzimaju dividende, već su to najčešće neprofitne institucije. Bilo bi dobro da se i mi ugledamo na tu praksu, tj. da pojedini privatni fakulteti na studente ne gledaju kao na klijente kojima će u zamenu za novac dodeliti diplomu, nezavisno od toga kakvo su znanje stekli.
U drugim zemljama državni organi procesuiraju one koji krše ustav i zakone, a kod nas ih svakodnevno krše najviši zvaničnici, koji su baš zbog toga dodatno zainteresovani da potpuno parališu rad institucija
Naučno društvo ekonomista Srbije podržalo je studentske zahteve i upozorilo da je privreda bazirana na korupciji osuđena na stagnaciju i stanje u kojem se zarad korupcionaškog blagostanja nekolicine žrtvuje prosperitet društva u celini. Šta će biti najveći ekonomski problemi koji će hitno morati da se rešavaju posle promene vlasti?
Naravno da sam podržao studente i njihove zahteve da institucije rade svoj posao, da se poštuju Ustav i zakoni, jer smo kao društvo došli u potpuno nenormalnu i vrlo lošu situaciju. U drugim zemljama državni organi procesuiraju one koji krše ustav i zakone, a kod nas ih svakodnevno krše najviši državni zvaničnici, koji su baš zbog toga dodatno zainteresovani da potpuno parališu rad institucija. A Daron Asemoglu, Džejms Robinson i Sajmon Džonson su pre dve godine upravo dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju za radove u kojima su dokazivali da je snaga institucija ključna za dugoročni privredni prosperitet svake zemlje. Za nas je ključno da se kao zemlja unormalimo, da počnemo da poštujemo Ustav, zakone i druge propise, ali i da vidimo da li su poslednjih godina usvojeni i neki loši pravni akti, suprotni opštim interesima društva. Uz njih, pod lupu bi trebalo staviti i sve velike državne projekte, da se vidi šta smo platili, a šta zauzvrat dobili, i da li je to što smo dobili bezbedno za građane, da se ne ponovi neka nova nadstrešnica.
